Африка

Африка је други по величини свјетски континент. Са 30,244,050 км² (укључујући и острва која јој припадају) чини 20.3% укупне површине Земље. У Африци живи више од милијарду и 220 милиона становника што чини око једне седмине укупне људске популације. Послије Азије Африка је најмногољуднији континент свијета.

Стари Римљани су користили име Африца терра — "земља Афра" (плурал, од "Афер") — за сјеверни дио континента, који одговара данашем Тунису, гдје се налазила Римска провинција Африца. Само поријекло имена Африца има више тумачења: од феничански афар (прашина), грчки апхрике (без хлада) или латински априца (сунчано).

У Африци се налази 54 државе, као и: Масив Атлас, реке Нил и Конго, Језеро Викторија, острво Мадагаскар, Зеленортска острва, рт Добре Наде, градови Каиро, Јоханнесбург, Киншаса, Алжир, Адис Абеба, итд.

Сматра се да је Африка, колијевка човјечанства, коју су већ прије око 3,5 милиона година насељавали преци данашњег човјека. Прије око 1,8 милиона година напустио ју је Хомо ерецтус који се проширио Еуропом и Азијом. До сада најстарији сачувани примјерак то јест посмртни остаци модерног човјека су откривени на подручју ЕтиопијаЕтиопије, а процјењује се да они потичу из 200.000 година прије нове ере.^[1] Крајем леденог доба око 10.500 године пне. Сахара је постала плодна равница у коју су се досељавали тадашњи људи, али њеним исушивањем око 5.000 година пне. становништво је било присиљено преселити се прије свега на југ, али такођер и на сјевер на обале Средоземно мореСредозомног мора. Након исушивања Сахаре једино плодно подручје с угодном климом постаје ријека Нил која се успјешно пробија кроз Сахарску пустињу до мора. Уз њене обале тако убрзо настаје прва велика цивилизација Африке, она Египатска око 5 000 година прије нове ере. Ова цивилизација која ће се уз разне политичке прекиде, инвазије успјешно одржати практичке све до задњих десетљећа старе ере ће оставити од себе пирамиде као најстарије преживјеле људске споменике који 4000 година након своје изградње још увијек стоје и показују грађевинску домишљатост овог народа који је поред разних осталих открића открио писмо (око 3300. пне) и медицину.

Између 1000 и 300 године прије нове ере своје колоније у сјеверној Африци граде стари Грци и Феничани, али њена будућност ће бити одређена тек римским освајањима тијеком којих су анектиране све тамошње сјеверно афричке државе и цивилизације.

У 7. и 8. вијеку долази до арапског освајања Африке чиме се сјеверни дио континента нашао под арапско-исламским утјецајем. Прије Криста у Нубији се развило краљевство Куш, те Краљевство Аксум у данашњој Етиопији. У западној се Африци 700. године развија краљевство Гана које траје до 1200. У 8. вијеку арапски трговци стварају трговачки пут преко Сахаре с богатим трговачким градовима. Размјењују оруђе и оружје, бакар и коње за злато, кожу и робове. 1100. јавља се краљевство Бенин у западној Африци које траје све до 1897. 1200. се јавља краљевство Мали (траје до 1500), 1350. краљевство Сонгхаи (траје до 1600). На југу Африке од 1270. до 1450. траје краљевство Схона. Град Тимбукту у 14. вијеку постаје средиште трговачких путова који воде преко Сахаре.

Остала већина становника Африке јужно од Сахаре била је изолирана од догађаја у сјеверној Африци. Бартоломеу Диас опловљава Рт Добре наде. Еуропску експанзију у Африци започели су Португалци у 15. вијеку чиме започиње економско искориштавање Африке. Они су заузели обале краљевства Конга и обалу источне Африке, те створили своје колоније у Анголи и Мозамбику. Од 17. вијека Британци су започели освајање обале данашње Гане, а Французи су заузели ушће ријеке Сенегал. Год 1652. Своју колонију у јужној Африци, Каапстадт, створили су Низоземци. Већ у 16. вијеку почиње извоз црног робља у Америку. У 18. је вијеку више од 7 милиона Африканаца послано у Америку као робље што тамо доводи до ситуације да већину у многим карипским државама чине особе које потичу из Африке. Тијеком 18. и 19. вијека трајала су истраживања унутрашњости Африке. Британски истраживачи Буртон, Спеке, Ливингстоне и Станлеy постепено су откривали све већа и већа подручја тзв. црне Африке. 1487. Колонијално освајање Африке у правом смислу остварено је у 19. вијеку. Највеће колонијалне сила постале су Велика Британија и Француска, а осим њих колонизатори су били и Њемачка, Белгија, Италија, Португал, Шпањолска. Подјела Африке на колоније службено је прихваћена на берлинском конгресу 1885.

Први свјетски рат који траје између 1914. и 1918. године је поред осталог био и рат за колоније пошто је један од захтјева чланица централног савеза био прерасподјела колоније пошто су се те новостворене државе касно појавиле на политичкој сцени да би судјеловале у подјелама 19. вијека. Пораз Немачке у рату је уједно означио подјелу маленог броја њених колонија међу побједницима, али то за тамошње афричко становноштво пролази без икаквог значаја. Други свјетски рат који се с изузетком сјеверноафричких арапских држава/колонија водио изван овог континента ипак доводи до великих промјена. С једне стране код мобилизираних африканаца као и тамошње новостворене политичке елите долази до националних буђења, а с друге стране европске колонијалне велесиле Француска и Велика Британија су практички банкротирале тако да на почетак афричких захтјева и побуна нису успјеле дати добар одговор. Резултат тога постаје деколонизација Африке то јест тамошње колоније постаје независне иако с њиховом економијом у стварности и даље управљају бивши колонијални господари. Тијеком шесдесетих година двадесетог вијека те раније наведене колонијалне велесиле су "даровале" свим својим бившим колонијама независност тако да почетком седамдесетих једини колонијални господари остају Португал (Ангола и Мозамбик) и Шпанија (Западна Африка) које дарују независност у тренутку када им падају фашистички режими. Повлачењем њих једини колонијални господари у Африци постају сами африканци то јест Јужна Африка која дарује независност Намибији 1990. године и Еритреја која се изборила за самосталност од Етиопије 1991. године. Тренутачно посљедња афричка колонија је Западна Африка коју након шпанског напуштања осваја, а убрзо потом и масовно насељава Мароко.

Африка се састоји од 56 држава од којих су већина републике у којима власт има предсједник.

Од стицања независности, развој афричких држава је спутаван нестабилношћу, корупцијом, насиљем и диктатурама. До недавно, само неколико држава у Африци је развило демократске владе, у којима није на власти диктатура.

У многим земљама су се појавила стара племенска непријатељства, која су била смирена у доба колонијалних власти. У многим државама се војска појавила као једини фактор који може одржати ред и практично имати власт.

У периоду између 1960. и 1980. у Африци је било више од 70 државних удара и 13 атентата на предсједнике.

Хладни рат, сукоб између САД и СССРа је такође имао улогу у нестабилности. Када су државе постајале независне обје зараћене стране су очеивале приступање једном од блокова. Највећи број држава се у то вријеме придруживао Покрету несврстаних. I поред тога многе државе сјеверне Африке су примале Совјетску војну помоћ, док су централне и јужне афричке државе биле потпомогнуте Сједињеним Државама или Француском.

Падови влада и раширена корупција су као резултат дали раширено сиромаштво, глад, док су у значајној мјери дистрибутивни системи неспособни да становништву обезбједе довољне количине воде и хране за опстанак. У Африци је дошло и до великог ширења бројних заразних болести попут ХИВ вируса, узрочника сиде.

Под притиском међународних финансијских институција, попут ИМФа, многе афричке владе су покренуле економије која почиње да даје позитивне резултате.

Политичке асоцијације каква је Афричка унија, дају наду за већу кооперативност и мир међу земљама.

Африка је најсиромашнији континет свијета. Према УН-овом извјешћу из 2003., од 175 земаља 151. – 175. мјесто заузеле су афричке државе. Господарско стање уско је повезано с политичком стабилношћу. С обзиром да су ратови, суше, глад, обољело становништво афричка свакодневица, господарске прилике на већем су дијелу континента изнимно тешке. Ипак, постоје регионалне разлике.

Сјевер Африке у далеко је бољем положају од остатка континента (Субсахарске Африке – јужно од Сахаре). Животни стандард пуно је виши, иако је још увијек знатно нижи него у слабије развијеним еуропским државама (Либија је изузетак), постотак обољелих од АИДС-а готово је занемарив, а близина Еуропе и Сахара у залеђу оријентирали су овај простор повијесно-географски више према еуропскоме цивилизацијском кругу него према остатку Африке. Изузетак је такођер и Јужноафричка Република. Свази, Лесото, Боцвана и Намибија углавном због рударства, Сејшели, те Габон и Екваторијална Гвинеја, углавном због налазишта нафте, такођер спадају у богатије државе Африке.

Господарствима већине афричких земаља доминира пољопривреда. Производња усјева који чине окосницу прехране становништва, као и комерцијалних усјева има много веће значење од индустрије. Индустрија је углавном ограничена на ЈАР. Извоз многих земаља овиси о једном једином артиклу – попут бакра или злата те комерцијалних усјева попут каве, што их излаже ризику промјена цијена на свјетском тржишту. Многе афричке владе траже прекоморске улагаче капитала како би разгранале своје господарство и развиле ширу индустријску основу.

Укупни БДП цијеле Африке износи 1.635 билијуна $. Стопа годишњег раста БДП-а износи 0,74%. Такођер, БДП по глави становника врло је низак. Просјечан БДП по глави становника износи 1,968$. Од двадесет најсиромашнијих земаља свијета с БДП-ом мањим од 300$, осамнаест их се налази у Африци. Најсиромашнији су Бурунди, ДР Конго и Либерија с БДП-ом од око 100$. Већина афричких земаља, поготово оних јужно од Сахаре, биљежи тијеком посљедњих тридесетак година драстичан пад народног дохотка. 50 % Африканаца зарађује мање од 1 $ дневно. Набогатија држава Африке је Маурицијус, с БДП-ом по глави становника од 12 800 $, слиједе Јужна Африка (10 000 $), Боцвана (8 500 $), Сејшели (7 800 $), Намибија (6 900$), Тунис (6 800 $) итд. Африка данас производи око 28% свјетске производње какаа, 25% каве, 56% уљане палме, 60% сисала, 11% памука и 6% природног каучука. Африка је такођер богата шумама – 23 % континента прекривају шуме (12% свјетских залиха дрвне масе).

Господарство Африке углавном се и данас ослања на природна богатства која се често непланирано и неразумно троше. Смјештај природних богатстава утјецао је на укупну господарску и демографску поларизацију Африке. Већи градови настају углавном уз велика налазишта рудних богатстава те уз морске обале. Годишња стопа раста афричког градског становништва износи 3,5 %. Примјер поларизиране концентрације везане за рудна налазишта је Трансваал у ЈАР-у. Обухваћа градове попут Јоханнесбурга, Преторије, Кругерсдорпа, Вереенигинга... и ту је присутна голема концнтрација становништва. Други су примјер рударска покрајина Схаба (Катанга) у Конгу, Кабилија у сјевероисточном Алжиру, готово цијела обала западне Африке а и појас који се протеже од Марока до Туниса једно је од најурбанијих афричких подручја, с 43 милијуна људи у градовима. То подручје обухваћа 54 града с 100 000 људи или више. Становништво често хрли и у главне градове гдје је све присутнији проблем дивље градње. I у Африци се тим процесом стварају мегалополиси у којим се стално повећава број становника. Примјер су конкурбација Каиро – Александрија – Порт Саид (Египат), Цасабланца – Рабат (Мароко), раст јужноафричке луке Цапетоwн...

Господарство Африке више се него иједан други континент ослања на пољопривреду – пољопривредна производња судјелује у укупном извозу и БДП–у с 34%, а око 60% афричке радне снаге ради у примарном сектору. Од укупне површине континента 8,1 % отпада на оранице, 20,8 % на ливаде и пашњаке, 25,7 % на шуме, 43 % је непродуктивно земљиште, а 2,4 % је потенцијално продуктивно. 3/5 афричких пољопривредника ради на малим имањима како би прехранили своје обитељи, тако да готово и немају вишкове које би могли продати.

С друге стране, значајан је број великих фарми на којима се узгајају производи попут каве, памука, какаа и каучука. Те се фарме распростиру на више десетака квадратних километара и запошљавају велики број радника. Нажалост, велики број тих радника чине дјеца којима се њихов рад често не исплаћује.

Други проблем је тај што је цјелокупна производња намијењена извозу, тако да, када наступе кризе због цивилних немира и лоше жетве најчешће узроковане сушама, Африка нема резервне залихе хране и наступа глад. Насупрот томе, развијене земље често своје вишкове производње уништавају јер им се због високих трошкова транспорта преко оцеана и тржишта које има веома мало новаца које може потрошити сама трговина не исплати.

Проблеми афричке пољопривреде датирају још с краја 1970-их. Главни узрочници били су вањски трговински шокови, непрестани сукоби, постојање парадржавних структура и суставно занемаривање пољопривредне улоге у господарству. Такођер, велике суше 1968. – 1973. и 1982. – 1985., које су уништиле половицу континента и однијеле милијуне жртава, бациле су Африку у тешку пољопривредну кризу која траје и данас. Већ седамдесетих пољопривредна производња биљежи пад од –0.3% да би се осамдесетих опоравила на 1.3%, што ипак није пратило галопирајућу стопу раста становништва. Тиме је директно угрожено двије трећине афричке популације изравно овисне о пољопривредној производњи.

Континент је осиромашен колонијализмом, инфраструктура је била незадовољавајућа, а наводњавање слабо. Такођер, ограничено је кориштење нових технологија у пољопривреди.

Већина новца улаже се у секундарни и терцијарни сектор који се сматрају бољим потенцијалним извором зараде. Политика је таква да се и улагања у пољопривреду концентрирају готово искључиво на производњу житарица за извоз јер је то често једини извор девизног приљева, и такву је производњу могуће опорезивати, за разлику од производње за домаће потребе. Неке државе чак и производе довољне количине хране за властите потребе, али га локално становништво због високих цијена не може купити, а тако добивени вишкови се такођер извозе.

Почетком 1960-их већина афричких земаља доживјела је корјените промјене – изборена је политичка самосталност, а да би се ријешили тешке овисности о увозу робе из бивших колонијалних сила и извозу пољопривредних производа, индустријски развој сматрао се добрим рјешењем. Одабран је модел замјене увоза по узору на Латинску Америку, те су афрички произвођачи замијенили увоз робе из развијеног свијета властитом производњом. Од 1965. до 1973. индустријски раст тако је износио 14.6%.

Паралелно с фаворизирањем индустријске производње занемаривала се пољопривреда, о којој је већина афричког становништва овисила, а овиси и данас. Насупрот томе, већ у раздобљу 1973. – 1983. индустријски је раст смањен на једну десетину (1.4%). Није био одржив на дуље вријеме и индустрија се није могла прилагодити на вањске промјене и шокове. Нафтни шокови, несмањена стопа раста становништва, непрестани сукоби, раст вањског дуга и лоше господарење довели су до стагнације, пада улагања и дужничких криза. Африка је опет овисила искључиво о пољопривредној производњи.

Афричке државе велики су извозници најразличитијих врста јефтиних сировина за индустријску производњу у развијеним земљама Запада. Велик је дио афричке индустрије усредоточен на вађење и прераду сировина. То укључује нафтну индустрију, производњу хране, рударство и производњу текстила. Африка даје 77% свјетске производње дијаманата, 62 % злата, 26 % угљена, 17 % бакра и боксита те знатне количине кобалта, волфрама и осталих руда.

Око 15 % афричког становништва запослено је у индустријском сектору. Преко половице индустријске производње отпада на ЈАР, док већина осталог дијела долази из земаља уздуж сјеверне обале. Како немају властите индустријске производње, или је она тек у зачецима, остале су афричке државе присиљене увозити скупе готове производе на што троше велика средства из државних прорачуна. Такви су трговински односи довели афричке земље до тешкога финанцијског стања. Вањски дуг према развијеним државама непрестано расте, а његово сервисирање није могуће због недостатка новца у прорачунима. Данас постоји снажна иницијатива међународне заједнице да се афричким државама отпишу вањски дугови.

Промет је у Африци врло слабо развијен, што је посљедица различитих природних и друштвених чимбеника. Најважнија је запрека рељеф, односно слаба разведеност обале, стрми планински рубови над њима, слапови на ријекама, пустиње, прашуме и мочваре, те велике удаљености. Зато је Африка у претколонијалном раздобљу прометно била врло заостала, а такво стање је до данас тек дјеломично поправљено.

Традиционалан начин промета попут онога на деви још се увијек често користи у слабије приступачним дијеловима Африке, а у средоземној Африци терет често преносе магарци и мазге. Претколонијална Африка јужно од Сахаре није познавала кола на котачима све до 19. вијека када су Бури продирали у унутрашњост степа воловским запрегама. Колонијално раздобље уноси битне промјене – убрзо је обала била укључена у оцеанску пловидбу, но проблем је био повезати унутрашња производна подручја с обалом. I данас је тај проблем присутан.

Африка има око 8 000 км унутрашњих пловних путева који су због недостатка међусобне повезаности и повезаности с морем господарски мање важни. Мрежа ријека Нила, Конга и Нигера пружа ограничене могућности приступа просторима унутрашњости континента јер бројни водопади и слапови спречавају пловидбу дуж већег дијела ријечног тока.

Афричке жељезнице саграђене су првенствено ради искориштавања природних ресурса и већина их повезује унутрашњост с већим приобалним градовима, остављајући велике дијелове континента недирнутима – пет земаља без приступа мору уопће нема жељезнице (Мали, Гвинеја Бисау, Сијера Леоне, Либерија и Гвинеја). Африка има мање жељезничких пруга од иједног другог континента. На 1 000 км2 долази 2 км пруге. Најразвијенију мрежу жељезница има ЈАР, на коју отпада 24 % свих афричких пруга. Потпуно засебну жељезничку мрежу има Египат (7 % афричких пруга) и атласке земље (13 % афричких пруга).

Након Првог свјетског рата Африка добива и прве аутомобилске цесте. Многе су цесте изграђене 1970-их но господарске потешкоће отежавају њихово одржавање и проширивање мреже. Велике удаљености, недостатак других прометних веза и потреба за брзом повезаношћу са свијетом доводе у најновије доба до наглог развитка зрачног промета.

Приближно 80% Африканаца живи у јужно од пустиње Сахара. Домородачко становништво Подсахарских земаља је углавном црначко. Постоје бројне варијације физичких одлика међу црначким становништвом, а најуопштенија подјела је на тип Масаи који су познати по високој грађи и на тип Пигмеји који су међу најнижим типовима на Земљи.

Банту језици су доминантни у западој, централној и јужној Африци. У пустињи Калахари у јужној Африци, живи народ познат под именом Бушмани

На сјеверу Африке живи бројна популација која не припада црначкој популацији.

Народи сјеверне Африке у највећем броју говоре Афро-Азијским језицима. У ове народе спадају и древни Египћани, Бербери, Нубијци који су проширили цивилизацију из Сјеверне Африке по античком свијету. У 600. години, Арапи муслимани су са истока прешли у Африку и освојили читав регион.

Бербери су остали у мањини у Мароку и Алжиру, док један број Бербера живи и у Тунису и Либији. Туарези и други номадски народи су већинско становништво у сахарским државама.

Народи попут Етијопљана и Сомалијаца се најчешће сматрају црнцима, али историјски гледано они су мјешаног поријекла, и везани су и за сјеверно афричку и за подсахарску културу.

Неки дијелови источне Африка, а нарочито острво Занзибар су рпихватили Арапске и муслиманске досељенике и трговце у средњем вијеку. Од почетка шеснаестог вијека Европљани попут Португалаца и Холанђана су формирали трговачке постаје и утврђења дуж западне и јужне обале Африке. Велики број Холанђана, Француза и Нијемаца су населили данашњу Јужну Африку. Њихови потомци, Африканери, су највећа бијелачка популација у Јужној Африци.

Приближно 20% Африканаца су припадници урођеничких афричких религија. Мали број Африканаца поштује Јеврејску традицију, док су у највећем броју Хришћани и Муслимани.

Постоје четири групе језика које припадају Африци.

• Афроазијски језици као што су берберски и семитски језици
• Нигерско-конгоански језици као што су свахили и банту језик
• Коизански језици као што је !Xóõ језик
• Нилско-сахарски језици

Енглески, француски и португалски језик су званични језици у неким државама.

Многе сјеверне државе од Египта до Марока се сматрају дијелом арапске културе. Јужно од Сахаре постоји велики број културних подручја, од којих су неки веома мали. Велики дио тих култура се може смлатрати дијелом Банту културе.

У Африци постоји много распрострањених религија. Ислам који обухвата 42% или око 485 милиона вјерника и хришћанство48% или 560 милиона припадника су најраширенији у великом броју држава до други имају локалне религије цирка 95-100 милиона које су традиција појединих племена.

Ислам је доминантна вјера на сјеверу медју Арапима и Берберима у Алзиру,Тунису,Либији,Мауританији и Мароку муслимани цине преко 98% популације,У Египту (преко 90%). Већина афричких муслимана зиви јужно од Сахаре у сјеверној Нигерији(50%), Судану (95%), Малију (93%), Сенегалу (94%), Гвинеји (84%),Сијери Леоне (60%) Нигеру (око 98%), Буркини Фасо (55%), Еритреји (50%), Сомалији (99%) и Дзибутију гдје цине огромну вецину становниства. Велике муслиманске заједнице имају Етиопија (34%),Обала Слововаце (36%),Танзанија (око 35%),Мозамбик (од 15-20%), Малави (20%), Камерун (22%), Гана (16%),Того (13%),Бенин ( 20%),Либерија (16%), Заир (око 5%), Кенија ( 7%) и Уганда ( око 12%)у Јузној Афици постоји јака растујуца муслиманска заједница (око 2%). Ислам је вјера 42% Африканаца муслиманска популација има велику тенденцију пораста у Африци.У Африцким земљама зиви висе од цетвртине муслиманског становниства свијета.Велика вецина муслимана у Аафрици су сунити углавном маликијске правне сколе,сафијски сунити доминантни су на истоку(Судан,Сомалија,Етиопија идр.)Док у Египту преовладавају сунити ханефијске правне сколе.Сиити су евидентни у земљама истоцне Африке гдје цине мали дио становниства(Танзанија око 7%,Кенија 1-2%,Уганда 1%),Покрет Ахмедија присутан је у Гани,Буркини Фасо и Нигерији.

Хришћанство сназно се просирило у двадесетом вијеку преовладава уз руб Африке и на етиопској висији.Вецину хришћана имају ДР Конго, Уганда, Кенија, Намибија, Јужна Африка, Габон, Малави ,Етиопија Замбија,Руанда,Бурунди,Камерун,Ангола,Габон,Гана,Свазиленд и лесоту гдје се проценат хрисцана креце од 60-96% . У Нигерији, Мадагаскару и Зимбабвеу по 40%. Афрички хришћани су углавном католици око 180 милиона присутни у великом постотку у централном дијелу континента:КонгоДР(50%),Ангола(60%),Габон (55%),Руанда и Бурунди око(55%),Уганда(42%),Камерун(25%),Танзанија (30%),Замбија (33%)и протестанти 135 милиона,расирени дуз западно африцке обале на југу и истоку евидентни су у ЈАР (око 45%),Намибији (50%),Свазиленду(60%),Уганда(40%),Кенија(23%),Цен.Афр.Реп. (50%),Гана (40%),Нигерија (20%).Медју протестантима су бројни англиканци 40 милиона,лутерани 10 милиона,баптисти 7 милиона.Док оријентални хрисцани коптска (присутна у Египту око 10% популације)и етиопска црква (у Етиопији 45% и Еритреји 40% популације)укупно око 45 милиона вјерника.Независним црквасма тзв синкретицким групама којих има висе хиљада припада 80 милиона вјерника који практикују хрисцанство комбинујуци и анимизам.Ове заједнице су евидентне у Јузноафрицкој Републици(око 33%),Конгу(25%),Кенији (22%),Нигерији(15%)Око 48% свих Африканаца су хришћани.

Десетина популације на континенту се јос увијек придрзава традиционалних вјера као што су анимизам и вуду.Ова вјеровања се повлаце испред наглог сирења хрисцанства и ислама.Данас ове традиције које ми називамо фетисизам или анимизам преовладавају у неким земљама западне Африке у Бенину(око 45%),Тогоу (43%),Гвинеји Бисао( око 50% наспрам 45% муслимана),на југу у Мозамбику(око 25%),Боцвани(50%),Мадагаскару(50% анимиста,45%хрисцана и 5% муслимна),Танзанији(око 30%),Јузној Африци (око 15%).

На Маурицијусу живи 50 % хиндуса. Јеврејске заједнице зиве у Мароку, Етиопији и Тунису.

Главни чланак: Фауна Африке

• http://www.francewatcher.org/ Архивирано 2005-05-19 на Wаyбацк Мацхине-у
• Сцандал оф Африцан Повертy Архивирано 2005-04-04 на Wаyбацк Мацхине-у
• Едуцатион ин тхе Qуест фор Респонсибле Говернанце ин Африца Архивирано 2005-04-04 на Wаyбацк Мацхине-у
• АфроЛинк.цом - Африца Дирецторy, wитх цатегоризед линкс то Африцан ситес, упдатес, ресоурцес анд море.
• Ан Ирисх анарцхист ин Африца Архивирано 2004-12-08 на Wаyбацк Мацхине-у провидес а реадабле анд цомпеллинг, бут биасед, интродуцтион то тодаy'с wестерн Африца.
• Тхе Цонтемпорарy Африца Датабасе
• АллАфрица.Цом, цуррент неwс/евентс, информатион, ецономy статс, етц.
• Африцан Анарцхисм: Тхе Хисторy оф а Мовемент Архивирано 2006-08-20 на Wаyбацк Мацхине-у