Pokret nesvrstanih

Non-Aligned Movement Pokret nesvrstanih
Lokacija	New York, NY, Sjedinjene Države
Vrsta	Međunarodna organizacija
Članstvo	120 članica 17 promatrača
Leaders
• Generalni sekretar	Hasan Ruhani
Legislatura	Konferencija šefova država nesvrstanih država
Utemeljenje
• Konferencija u Bandungu	1955.
• Brijunska deklaracija	1956.
• Osnivanje	1961.
ISO 3166 kod	[[ISO 3166-2:Šablon:ISO 3166 kod|Šablon:ISO 3166 kod]]

Pokret nesvrstanih je međunarodni pokret čije su članice 120 zemalja te 17 zemalja posmatrača, koje su smatrale sebe zvanično neujedinjenim sa jednim ili protiv jednog od većih blokova^[1]. Svrha pokreta, kako je napisano u Havanskoj deklaraciji iz 1979, je da osigura nacionalnu nezavisnost, suverenitet, teritorijlni integritet i bezbednost nesvrstanih zemalja u njihovoj borbi protiv imperijalizma, kolonijalizma, neokolonijalizma, aparthejda, rasizma, uključujući i cionizam i sve oblike strane agresije, okupacije, dominacije, mešanja ili hegemonije, kao i protiv blokovske politike.

Pokret nesvrstanih se fokusirao na nacionalne borbe za nezavisnost, iskorenjivanja siromaštva, ekonomski razvoj i suprotstavljanje kolonijalizmu, imperijalizmu i neokolonijalizmu. Oni su predstavljali 55% stanovništva planete, većinu vlada na svetu i skoro dve trećine članica Ujedinjenih nacija.

Ideja nesvrstanosti je postala jedna od najdragocjenijih tekovina posler ratnog vremena. Predsednik Tito je rekao o tome sledeće:

Pitanje nezavisnosti malih i srednjih zemalja je krupna stvar. I nesvrstanost tu igra značajnu ulogu. Ta velika uloga u prvom redu dolazi do izražaja kroz Ujedinjene nacije. Jer, vidite, sad u njima dominiraju nesvrstani. Tamo su, na primjer, neke odluke, donesene i prihvaćene, koje, recimo, SAD teško progutaju. Ne bi htio više da ponavljam, ali nesvrstane zemlje mnogo su učinile svojom principijelnom politikom, politikom nezavisnosti, nemiješanja, politikom koegzistencije.

Što znači koegzistencija? Ona ne podrazumijeva neku učmalost, da tako kažem, životarenje države sa državom, nego aktivnu suradnju. Neki veliki nisu bas jako oduševljeni sa nesvrstanošću, ali iako bi htjeli nesvrstane zemlje ignorirati, ne mogu ih spriječiti u aktivnosti. One mogu još da igraju još veću ulogu.

Važniji članovi su bili Jugoslavija, Indija, Egipat, Južna Afrika i povremeno Kina. Brazil nikada nije bio stalni član pokreta, ali je država delila mnogo ciljeva Pokreta nesvrstanih i često je slala posmatrače na konferencije Pokreta nesvrstanih. Zbog brojnog članstva u pokretu je dolazilo do razilaženja u stavovima. Na primer, Kuba je bila u savezu sa Sovjetskim Savezom tokom Hladnog rata. Indija je mnogo godina bila u savezu sa Sovjetskim Savezom protiv Kine sa kojom ima otvoren granični spor. Pokret se slomio zbog svojih unutrašnjih nesuglasica kada je Sovjetski Savez napao Avganistan 1979. Dok su neke države podržavale sovjetsku invaziju, ostale članice pokreta nisu uradile to.

Pokret nesvrstanih se po završetku Hladnog rata borio da pronađe novi smisao svoga postojanja. Novi fokus članica je produbljivanje ekonomske saradnje među zemljama u razvoju i očuvanje nezavisnosti u odnosu na najjače centre moći. Zemlje naslednice Jugoslavije su pokazale malo interesovanja za Pokret nesvrstanih od raspada zemlje, a 2004. Slovenija je, zajedno sa Maltom i Kiprom, prestala da bude članica pokreta kada je stupila u Evropsku uniju. Srbija sada ima status posmatrača kao i zemlje proistekle iz raspada Jugoslavije. Kandidatura Bosne i Hercegovine za punopravnim članstvomu u devedesetim je odbijena, a jedina Evropska punopravna članica je Belorusija.

Termin ”Nesvrstani” je prvi skovao indijski premijer Džavarhalal Nehru tokom svog govora 1954. u Kolombu, Šri Lanka. U svom govoru, Nehru je opisao pet postulata koji su korišćeni kao vodilje u kinesko-indijskim odnosima, a koje je prve smislio ondašnji kineski premijer Žu Enlai. Nazvani Pet principa miroljubive egzistencije ili Pančšil, ovi principi će kasnije poslužiti kao osnova Pokreta nesvrstanih. Tih pet principa su:

1. Uzajamno poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta.
2. Uzajmano nenapadanje
3. Uzajamno nemešanje u unutrašnje poslove
4. Jednakost i uzajamna korist
5. Miroljubiva koegzistencija

Poreklo Pokreta nesvrstanih se može pratiti do konferencije održane u Bandungu, Indonezija, 1955. Svestke nesvrstane nacije su izrazile svoju želju da ne budu uvučene u ideološke sukobe Istoka i Zapada u Hladnom ratu. Bandung je bio značajna prekretnica za razvoj pokreta kao političke organizacije.

Ipak, 6 godina kasnije u septembru 1961, uz veliku zaslugu Josipa Broza Tita, održana je prva zvanična konferencija Pokreta nesvrstanih. Uz Tita i Nehrua, drugi istaknuti svetski lideri koji su učestvovali u stvaranju Pokreta nesvrstanih su bili Gamal Abdel Naser, predsednik Egipta, i Sukarno, predsednik Indonezije. Moskva, koja se protivila pokretu nesvrstanih, je na dan otvaranja beogradskog skupa izvršila nuklearnu eksploziju.^[2]

Pokret je izgubio kredibilitet tokom sedamdesetih kada je kritikovan da u njemu postaju dominantne države koje su bile prijateljske prem Sovjetskom Savezu. Dok su vođe kao Tito, Naser, Sukarno ili Nehru mogli predstavljati ideologiju nesvrstanih, vođe poput Fidela Kastra su se zalagale za bližu saradnju sa istočnim blokom.

Avganistan Alžir Angola Bangladeš Barbados Bahami Bahrein Belize Belorusija Benin Bolivija Bocvana Brunej Burkina Faso Butan Vanuatu Venecuela Vijetnam Gabon Gambija Gana Gvineja Gvineja Bisau Gijana Grenada Demokratska Republika Kongo Dominikanska Republika Egipat Ekvador Ekvatorijalna Gvineja Eritreja Etiopija Zambija Zelenortska ostrva Zimbabve Indija Indonezija Irak

Iran Jamajka Jemen Jordan Južna Afrika Kambodža Kamerun Katar Kenija Kolumbija Komori Republika Kongo Kuba Kuvajt Laos Lesoto Liban Liberija Libija Madagaskar Malavi Maldivi Malezija Mali Maroko Mauritanija Mauricijus Mjanmar Mozambik Mongolija Namibija Nepal Niger Nigerija Nikaragva Obala Slonovače Oman Pakistan

Panama Palestina Papua Nova Gvineja Peru Ruanda Sao Tome i Principe Saudijska Arabija Svazilend Sveta Lucija Sveti Vinsent i Grenadini Severna Koreja Sejšeli Senegal Sijera Leone Singapur Sirija Somalija Sudan Surinam Tajland Tanzanija Istočni Timor Togo Trinidad i Tobago Tunis Turkmenistan Uganda Uzbekistan Ujedinjeni Arapski Emirati Filipini Honduras Centralnoafrička republika Čile Džibuti Šri Lanka

• Argentina (1973-1991) ^[3]
• Jugoslavija (1961-1992)^[4]
• Cipar (1961-2004)^[4]
• Malta (1973-2004)^[4]

• Argentina
• Bosna i Hercegovina
• Brazil
• Crna Gora
• Hrvatska
• Jermenija
• Kazahstan
• Kina
• Kirgistan
• Kostarika
• Meksiko
• Paragvaj
• Salvador
• Srbija
• Tadžikistan
• Ukrajina
• Urugvaj

• Afrička unija
• Afričko-azijska organizacija narodne solidarnosti
• Arapska liga
• Južni centar
• Kanakčki socijalistički nacionalni oslobodilački front
• Nacionalni pokret za nezavisnost Hostos
• Organizacija islamske konferencije
• Sekretarijat Komonvelta
• Svetski savet za mir
• Ujedinjene nacije

U poslednjih nekoliko godina pokret je kritikovao invaziju na Irak i rat protiv terorizma, pokušaje gušenja Iranskoga i Sjevernokorejskoga nuklearnog programa te osude kršanja ljudskih prava i odnosa prema malim državama. Pokret je kritizirao i američku dominaciju u UN-u i drugim međunarodnim strukturama.^[5]

Još od 1961. pokret je podržao raspravu o slučaju prava na samoopredeljenje Portorika pred Ujedinjenim nacijama. Hostosian National Independence Movement, grupa koja se zalaže za neovisnost ostrva, ima status promatrača pri pokretu.^[6]

Od 1973. pokret je podržao razgovore o slučaju Zapadne Sahare pred Ujedinjenim nacijama.^[7]

• Visoka radna grupa za restrukturiranje Ujedinjenih nacija
• Radna grupa za ljudska prava
• Radna grupa za mirovne operacije
• Radna grupa za razoružanje
• Odbor za Palestinu
• Radna skupina za Somaliju
• Sigurnosni klub pokreta nesvrstanih
• Stalni odbor ministara za ekonomsku saradnju
• Zajednički koordinacijski odbor (Grupe 77 i Pokreta nesvrstanih)

Obično su se konferencije Pokreta nesvrstanih odvijale svake tri godine. Države koje su bile domaćin konferencijama su: SFRJ, Egipat, Zambija, Alžir, Šri Lanka, Kuba, Indija, Zimbabve, Indonezija, Kolumbija, Južnoafrička rebulika i Malezija.

Prva konferencija se održala u Beogradu 1961. Na njoj su bili predstavnici 25 zemalja – po 11 iz Azije i Afrike zajedno sa Jugoslavijom, Kubom i Kiprom.^[8]

Sledeći sastanak je održan u Kairu 1964. Na njega su došli predstavnici 46 država, dok su većina novih članova bile nove afričke zemlje koje su tek stekle nezavisnost. Glavne teme konferencije su bili Arapsko-izraelski sukob i Indijsko-pakistanski sukob.

Sastanak iz 1970. u Lusaki, na kom su prisustvovale 54 države, je bio jedan od najvažnijih pošto je pokret formirao stalnu organizaciju da bi razvijao ekonomske i političke veze. Zambijski predsednik Kenet Kaunda je igrao odlučujuću ulogu u ovim događajima.

Na sastanku 1973. u Alžiru je viđeno kako se pokret nosi sa novim ekonomskim realnostima. Svetski naftni šok iz 1973. je doveo do toga da neke članice budu značajno bogatije od ostalih. Kraj povezanosti američke valute za zlato i naknadna devalvacija dolara je uklonilo jednu od najvećih pritužbi grupe.

Na sastanku 1979. u Havani je raspravljano o prednosti ”prirodne alijanse” koje su mnogi videli između Pokreta nesvrstanih i Sovjetskog Saveza. Pod vođstvom Fidela Kastra., konferencija je raspravljala o konceptu antiimperijalističke alijanse sa Sovjetskim Savezom. Premijer Jamajke Menli je održao dobro primljen prosovjetski govor. Među ostalim stvarima koje je rekao je bilo: ”Svi anti-imperijalisti znaju da je ravnoteža snaga u svetu nepovratno promenjena 1917 kada je postoja pokret i čovek u Oktobarskoj revoluciji, a Lenjin je bio taj čovek”. Menli je takođe odlikovao Kastra za ojačavanje snaga posvećenim borbi protiv imperijalizma na zapadnoj hemisferi.

• 1. konferencija – Beograd, 1. septembar 1961. – 6. septembar 1961.^[9]
• 2. konferencija – Kairo, 5. oktobar 1964. – 10. oktobar 1964.
• 3. konferencija – Lusaka, 8. septembar 1970. – 10. septembar 1970.
• 4. konferencija – Alžir, 5. septembar 1973. – 9. septembar 1973.
• 5. konferencija – Kolombo, 16. avgust 1976. – 19. avgust 1976.
• 6. konferencija – Havana, 3. septembar 1979. – 9. septembar 1979.
• 7. konferencija – New Delhi, 7. mart 1983. – 12. mart 1983.
• 8. konferencija – Harare, 1. septembar 1986. – 6. septembar 1986.
• 9. konferencija – Beograd, 4. septembar 1989. – 7. septembar 1989.
• 10. konferencija – Džakarta, 1. septembar 1992. – 7. septembar 1992.
• 11. konferencija – Kartahina de Indijas, 18. oktobar 1995. – 20. oktobar 1995.
• 12. konferencija – Durban, 2. septembar 1998. – 3. septembar 1998.
• 13. konferencija – Kuala Lumpur, 20. februar 2003. – 25. februar 2003.
• 14. konferencija – Havana, 14. septembar 2006. – 15. septembar 2006.
• 15. konferencija – Šarm el Šeik, 11. jul 2009. – 16. jul 2009.
• 16. Konferencija - Teheran, 26. avgust 2012. – 31. avgust 2012.
• 17. konferencija – ostrvo Margarita, 17. septembar 2016. – 18. septembar 2016.
• 18. konferencija - Baku, 25. oktobar 2019. - 26. oktobar 2019.

• Beograd, 5–6 septembar, 2011.

• Treći svet

• Sajt Pokreta nesvrstanih Arhivirano 2006-11-05 na Wayback Machine-u

• Bogetić, Olivera - Nastanak i razvoj pokreta nesvrstanosti, Export-press, Beograd 1981.
• Jakovina, Tvrtko - Treća strana Hladnog rata, Zagreb, 2010
• Mates, Leo - Međunarodni odnosi socijalističke Jugoslavije, Nolit, Beograd 1976.