Madagaskar

République de Madagascar Repoblikan'i Madagasikara Republic of Madagascar Republika Madagaskar
Zastava Grb
Geslo: Tanindrazana, Fahafahana, Fandrosoana (malagaški: Otadžbina, sloboda, napredak)
Himna: "Ry Tanindraza nay malala ô"
Službeni jezici	malagaški, francuski
Utemeljenje	Od Francuske 26. juni, 1960.
Površina
• Vode (%)	0,9
Stanovništvo
• Popis iz 2004	17.501.871 (56.)
• Gustoća	31 /km2
Valuta	Ariari
Vremenska zona	+3
Pozivni broj	261
Veb-domena	.mg

Republika Madagaskar, ili Madagaskar, je ostrvska zemlja bez kopnenih granica u Indijskom okeanu, blizu istočne obale Afrike. Madagaskar je 4. najveće ostrvo na svetu. Dom je za pet procenata svetskih biljnih i životinjskih vrsta, od kojih 80 procenata živi samo na Madagaskaru. Među značajnim primerima raznolikosti živog sveta Madagaskara su primati lemuri, i drveće baobab.

Glavni članak: Istorija Madagaskara

Pisana istorija Madagaskara je počela u 7. veku, kada su Arapi uspostavili trgovačke ispostave duž severozapadne obale. Kontakt sa Evropljanima je počeo 1500-ih, kada je portugalski pomorac Diego Dijaz ugledao ostrvo nakon što se njegov brod odvojio od flote na putu za Indiju. U kasnom 17. veku, Francuzi su uspostavili trgovačke ispostave duž istočne obale. Otprilike od 1774. do 1824, bio je omiljeno svratište za gusare, uključujući američke, od kojih je jedan doneo malagaški pirinač u Južnu Karolinu.

Početkom 1790-ih, vladari Merina su uspeli da uspostave premoć na većem delu ostrva, uključujući obalu. 1817, vladar Merina i britanski guverner Mauricijusa su potpisali sporazum o ukidanju trgovine robljem, koja je bila značajna za ekonomiju Madagaskara. Za uzvrat, ostrvo je dobilo vojnu i finansijsku pomoć od Britanaca. Britanski uticaj je ostao snažan u narednim decenijama.

Britanci su prihvatili nametanje francuskog protektorata nad Madagaskarom 1885, u zamenu za eventualnu kontrolu nad Zanzibarom (danas deo Tanzanija), i kao deo sveukupne definicije uticajnih sfera u regionu. Apsolutna francuska kontrola nad Madagaskarom je uspostavljena vojnom silom 1895. - 96, i monarhija Merina je ukinuta. Decembra 1904, ruska Baltička flota se zaustavila kod Diego Suareza (Antsiranane) zbog dopune ugljem i namirnicama pr nego što je nastavila put u okršaj sa Japanskom flotom u Bici za Tsušimu. Pre nego što su napustili luku, ruski mornari su morali da ostave životinje koje su poneli, uključujući majmune, zmije i jednog krokodila.

Malagaške trupe su se borile u Francuskoj, Maroku, i Siriji tokom Drugog svetskog rata. Nakon što su Francuzi poraženi od strane Nemaca, Višijevska vlada je upravljala Madagaskarom. Britanske trupe su okupirale ovo strateško ostrvu 1942, kako bi predupredili da ga osvoje Japanci. Slobodna Francuska je dobila kontrolu nad ostrvom od Ujedinjenog Kraljevstva 1943.

1947, francuski prestiž je opadao, a Madagaskarski ustanak je ugušen nakon nekoliko meseci žestokih borbi. Francuzi su zatim uspostavili reformisane institucije, i madagaskar je krenuo mirnim putem ka nezavisnosti. Malagaška Republika je proglašena 14. oktobra, 1958, kao autonomna država unutar francuske zajednice. Period privremene vlasti je okončan usvajanjem ustava 1959, i punom nezavisnošću 26. juna, 1960.

Glavni članak: Politika Madagaskara

Prvi predsednik Madagaskara, Philibert Tsiranana je izabran kada je njegova Socijal-demokratska partija stekla moć nakon sticanja nezavisnosti 1960, a reizabran je bez opozicije marta 1972. Međutim, dao je ostavku samo 2 meseca kasnije kao odgovor na masovne anti-vladine demonstracije. Nemiri su se nastavili, i tsirananin naslednik, general Gabriel Ramanantsoa (Gabriel Ramanantsoa), je dao ostavku 5. februara, 1975, predavši izvršnu vlast Ričardu Ratsimandravi (Richard Ratsimandrava), koji je ubijen samo 6 dana kasnije. Privremeni vojni direktorat je zatim vladao dok nije formirana nova vlada u junu 1975, pod Didijeom Ratsirakom (Didier Ratsiraka).

Tokom narednih 16 godina vladavine predsednika Ratsirake, Madagaskar je imao vladu posvećenu revolucionarnom socijalizmu, baziranom na ustavu iz 1975, koji je uspostavio visoko centralizovanu državu. U ovom periodu, strategija nacionalizacije privatnih preduzeća, centralizacija ekonomije i "malgazacija" obrazovnog sistema je uništivši ekonomiju, i ostavivši čak i do danas vidljive tragove visoko centralizovanog ekonomskog sistema i visok nivo nepismenosti. Izbori 1982. i 1989. su doneli Ratsiraki drugi i treći sedmogodišnji predsednički mandat. Tokom većeg dela ovog perioda, samo ograničena i obuzdana politička opozicija je bila tolerisana, bez direktnog kriticizma predsednika u štampi.

Sa oslabljivanjem političkih stega koje je počelo krajem 1980-ih, ratsirakin režim je došao pod rastući pritisak da načini fundamentalne promene. Kao odgovor na opadajuću ekonomiju, Ratsiraka je ublažio socijalističku ekonomsku politiku, i sproveo određene liberalne reforme privatnog sektora. Ovo je, zajedno sa političkim reformama poput ukidanja cenzure štampe 1989, i formiranja više političkih stranaka 1990, dovelo do jačanja opozicionog pokreta poznatog kao Heri Velona (Hery Velona - "Aktivne snage"). Određeni broj već postojećih političkih partija i njihovih lidera, među kojima su bili Albert Zafi (Albert Zafy) i Rakotoniaina Manandafi (Rakotoniaina Manandafy), je prišao ovom pokretu, koji je bio posebno jak u glavnom gradu Antananarivu i okolnim visoravnima.

Kao odgovor na rastuće mirne demonstracije i generalne štrajkove, Ratsiraka je zamenio svog premijera u avgustu 1991, ali je pretrpeo nepopravljivu štetu ubrzo zatim, kada su njegove trupe pucale na mirne demonstrante koji su marširali na Iavolohu, predsedničku palatu u predgrađu, ubivši više od trideset ljudi.

U sve oslabljenijoj poziciji, Ratsiraka je prihvatio pregovore o formiranju prelazne vlade. "Panorama konvencija", koja je usledila 31. oktobra, 1991, je oduzela skoro svu vlast Ratsiraki, kreirala privremene institucije, i postavila 18-mesečni rok za kompletiranje prelaza na novu formu ustavne vladavine. Visoki ustavni sud je ostavljen kao konačni pravni arbitar procesa.

U martu 1992, široko reprezentativni Nacionalni forum, koji je organizovao FFKM (Malagaški hrišćanski crkveni savet) je napravio nacrt novog ustava. Trupe koje su obezbeđivale ovaj postupak su se sukobile sa pro-ratsirakinim federalistima, koji su pokušali da prekinu forum u znak protesta što je nacrt ustavnih odredaba sprečavao predsednika Ratsiraku da se ponovo kandiduje. Tekst novog ustava je stavljen pred nacionalni referendum u avgustu 1992, i dobio je široku podršku, uproks naporima federalista da zaustave glasanje u nekoliko obalskih oblasti.

Predsednički izbori su održani 25. novembra, 1992, nakon što je Visoki ustavni sud presudio, po žalbi Heri Velone, da Ratsiraka može da se kandiduje. Izbori su održani februara 1993, i vođa pokreta Heri Velona, Albert Zafi je pobedio Ratsiraku. Zafi je položio predsedničku zakletvu 27. marta, 1993. Nakon što je predsednik Zafi doživeo impičment (opoziv) od strane parlamenta 1996, i kratkog kvazi-predsednikovanja Norberta Ratsirahonane (Norbert Ratsirahonana), izbori 1997. su opet predstavljali dvoboj Zafija i Ratsirake, s tim što je Ratsiraka ovaj put pobedio. Parlament, u kome su dominirali članovi partije predsednika Ratsirake, AREMA, je zatim 1998. usvojio ustav, koji je značajno ojačao predsednikova ovlašćenja.

Decembra 2001. su održani predsednički izbori posle kojih su oba glavna kandidata proglasila pobedu. Ministarstvo unutrašnjih poslova je proglasilo da je Ratsiraka iz AREMA partije pobedio. Mark Ravalomanana (Marc Ravalomanana) nije ovo prihvatio, i tvrdio je da je on pobedio. Politička kriza je usledila, tokom koje su pristalice Ratsirake odsekle glavne transportne rute od glavne luke do prestonice, koja je bila središte podrške Ravalomanani. Sporadično nasilje i značajan ekonomski zastoj je nastavljen do jula 2002, kada su Ratsiraka i nekoliko njegovih viđenijih pristalica pobegli u egzil u Francusku. Kao dodatak političkim razlikama, i etničke razlike su igrale ulogu u krizi, a nastavljaju da igraju ulogu u politici. Ratsiraka je iz obalskog plemena Betsimisaraka (Betsimisaraka), a Ravalomanana je iz brdskog plemena Merina.

Nakon završetka političke krize iz 2002, predsednik Ravalomanana je započeo mnoge reformse projekte, silovito se zalažući za "brz i održivi razvoj" i počevši borbu protiv korupcije. Decembra 2002, legislativni izbori su doneli većinu u parlamentu novoformiranoj partiji TIM (Tiako-I-Madagasikara) (Volim Madagaskar). Novembra 2003. su održani opštinski izbori, vrativši većinu glasova predsedniku, ali značajan broj i nezavisnim i regionalnim opozicionim ličnostima.

Nakon krize 2002, predsednik je zamenio pokrajinske guvernere postavljenim PDS (Presidents des Delegations Speciales). Potonja legislacija je uspostavila strukturu od 22 regiona da bi decentralizovala administraciju. Septembra 2004, vlada je imenovala 22 regionalna šefa. Finansiranje i specifična ovlašćenja regionalnih administracija tek treba da budu razjašnjena.

Marta 1998, malagaški glasači su prihvatili izmenjeni ustav. Glavne institucije republike Madagaskar su predsednik, parlament (Narodna skupština i Senat), preimjer i kabinet, i nezavisno sudstvo. Predsednik se bira na direktnim opštim izborima, za 5-ogodišnji termin koji se dva puta može obnoviti.

Narodna skupština se sastoji od 160 predstavnika izabranih direktnim glasanjem svakih pet godina. Poslednji izbori su održani decembra 2002. Senat se sastoji od 90 senatora, od kojih su dve trećine izabrali lokalni legislatori, a ostale veliki elektori koje je postavio predsednii, a svi imaju mandat u trajanju od 6 godina. Premijer i savet ministara vrši tekuće poslove vlasti. Predsednik postavlja premijera.

Predsednik može da raspusti Narodnu skupštinu. Narodna skupština može da izglasa nepoverenje, i da zahteva od premijera i saveta ministara da daju ostavke. Ustavni sud ocenjuje ustavnost novih zakona.

Tokom druge republike, zemlja je bila podeljena u pet nivoa:

1. Faritani (Faritany) (provincija)
2. Fivondronana (Fivondronana) ili Fivondronampokontani (Fivondronampokontany)
3. Firaisana (Firaisana) ili Firaisampokontani (Firaisampokontany)
4. Fokontani (Fokontany)
5. Fokonolona (Fokonolona)

Ustav iz 1992. je odredio da zemlja treba da bude podeljena u decentralizovane teritorijalne entitete. Ime, broj, i ograničenja teritorijalnih entiteta treba da odredi zakon.

U zakonu usvojenom u narodnoj skupštini 1994, su definisana tri nivoa ovih entiteta: oblast (faritra), područje (departemanta) i komuna (kaominina). Komune su formirane 1996.

Kad se Didije Ratsiraka vratio na vlast, ustav je promenjen 1998, kako bi uključio i posebno napomenuo šest autonomnih pokrajina, podeljenih u nedefinisane regione i komune. Autonomne pokrajine, sa istim imenima i teritorijama kao već postojeće pokrajine su formirane 2000.

Tokom borbe za vlast nakon predsedničkih izbora 2001, pet ovih pokrajina, čiji su guverneri podržavali Ratsiraku, su se proglasili nezavisnim od republike. Novi predsednik, Ravalomanana, je zamenio pokrajinske vlade posebnim delegacijama, koje je sam postavio. Ovo faktički znači da su autonomne pokrajine prestale da postoje kao takve, mada ostaje nejasno šta će sa njima biti.

2004, oblasti (regioni) su konačno formirani zakonom broj 2004-001 narodne skupštine. U međuvremenu su od 28 predloženih oblasti nastale 22. Mada su one delovi pokrajina, one predstavljju republiku, a ne pokrajinu. Regioni će takođe preuzeti imovinu "ex-Fivondronampokontany". Takođe je napomenuto da su komune jedini entiteti koji su operativni, i da predstoji neodređeni period tranzicije ka novom sistemu. Područja (departmani) se ne pominju u zakonu, umesto toga se koristi imenovanje "komponente" oblasti. Izgleda da će područja biti bazirana kao Fivondronampokontani, mada je u vezi njih ostalo još nejasnosti.

Glavni članak: Provincije Madagaskara

Madagaskar je bio podjeljen do 2004. na šest autonomnih provincija (faritany mizakatena). Svaka je dobila ime po svojoj prestonici. Njihova imena bila su:

• Antananarivo (Antananarivo)
• Antsiranana (Antsiranana)
• Fianarantsoa (Fianarantsoa)
• Mahajanga (Mahajanga)
• Toamasina (Toamasina)
• Toliara (Toliara)

Provincije su bile podjeljene na 22 regije, a one su bile:

• Antananarivo
  • Analamanga (Analamanga)
  • Bongolava (Bongolava)
  • Itasi (Itasy)
  • Vakinankaratra (Vakinankaratra)
• Antsiranana
  • Diana (Diana)
  • Sava (Sava)
• Fianarantsoa
  • Amron'i Mania (Amoron'i Mania)
  • Atsimo Atsinanana (Atsimo Atsinanana)
  • Haute-Matsiatra (Haute-Matsiatra)
  • Ihorombe (Ihorombe)
  • Vatovavi-Fitovinani (Vatovavy-Fitovinany)
• Mahajanga
  • Betsiboka (Betsiboka)
  • Boeni (Boeny)
  • Melaki (Melaky)
  • Sofia (Sofia)
• Toamasina
  • Alaotra Mangoro (Alaotra Mangoro)
  • Analanjirofo (Analanjirofo)
  • Atsinanana (Atsinanana)
• Toliara
  • Androj (Androy)
  • Anosi (Anosy)
  • Tasimo Andrefana (Tasimo Andrefana)
  • Menabe (Menabe)

Glavni članak: Geografija Madagaskara ida nezboravim tu se nalaze pingvini sa madagaskara

Istočna obala Madagaskara je u nizijama koje vode ka strmim liticama i centralnim visijama. Masiv Tsaratanana na severu sadrži vulkanske planine. Zapadna obala ima mnoge zaštićene luke i široke ravnice, dok jugozapad čini region visoravni i pustinje.

Postoje dva godišnja doba: od novembra do aprila je toplo i kišovito, a od maja do oktobra je hladnije i suvo. Dominiraju jugoistočni vetrovi, sa povremenim ciklonima. dolazim iz bosne

Popis gradova u Madagaskaru

Glavni članak: Ekoregioni Madagaskara

Dugotrajna izolacija Madagaskara od okolnih kontinenata je rezultovala jedinstvenim miksom biljaka i životinja, od kojih se mnoge ne mogu naći nigde u svetu; neki ekolozi govore o Madagaskaru kao o "osmom kontinentu".

Istočna strana ostrva, koja je uz vetar, je u tropskim kišnim šumama, dok su istočna i južna strana ostrva, zaštićene od kiša zbog centralnih visija, pošumljene tropskim suvim šumama, bodljikavim šumama i žbunjem.

Madagaskar na Wikimedijinoj ostavi