Saveznici i Jugoslavija

Jugoslavija je tokom drugog svetskog rata bila priznata od strane Saveznika, iako je bila okupirana i podeljena od sila Osovine.

U Londonu je sve vreme rata boravila jugoslovenska vlada u izbeglištvu. Jugoslovenska vlada je od početka pružala podršku Mihailoviću i pokazivala neprijateljstvo prema Titu, koga su smatrali opasnim revolucionarnim pobunjenikom.^[1]

Zapadni Saveznici su u početku podržali četnike kao glavnu silu otpora u okupiranoj Jugoslaviji, ali nakon što su uvideli da su ih Partizani izdali i naglo uzeli teritorije, i da, uvidom, imaju mnogo veću moć i snagu zbog toga, oni su svoju podršku krajem 1943. preusmerili partizanima.

Četničko-partizanski sukob na tlu Jugoslavije nije mogao ostati internog karaktera, jer su Britanci u početku podržavali Mihailovića, a Sovjetski Savez tajno KPJ. No, sovjetska vlada tokom rata nije želela da zbog partizana u Jugoslaviji zaoštrava odnose sa Velikom Britanijom, koja je bila patron suparničke strane, četnika.^[2] Sovjetska vojna misija je došla kod Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije tek nakon britanske misije i punog savezničkog priznanja u Teheranu.

Iako je Kominterna suspendovala socijalnu revoluciju do poraza fašizma, jugoslovenski komunisti su vodili borbu za smenu starog poretka u okviru strategije narodnooslobodilačke borbe protiv okupatora i njegovih saradnika.^[2]

Pred kraj rata, Saveznici su uspeli da pristaju da pomognu da Narodnooslobodilačka borba Jugoslavije bude priznata od starog režima. Demokratska Federativna Jugoslavija je sačuvala međunarodni kontinuitet, putem formiranja privremene vlade i ulaska u Ujedinjene narode u svojstvu osnivača.

Glavni članci: Ustanak u Srbiji 1941., Duane Hudson i Operacija Mihailović

Zapadni saveznici pridavali su veliki značaj protivosovinskim aktivnostima u okupiranoj Evropi. Kada je izbio partizanski ustanak u Srbiji 1941. godine, za borbe se ubrzo čulo u savezničkom svetu.

O datumu uspostavljanja radio-veze između Štaba D. Mihailovića i izbegličke kraljevske vlade ima više verzija. Prema Dražinoj izjavi na suđenju, radio-veza je ostvarena 26. septembra 1941.^[3] U elaboratu britanskih obaveštajnih organa stoji da je D. Mihailović avgusta 1941. »uspeo da uspostavi radiovezu sa Britancima«.^[4] Prema drugim izvorima, veza je uspostavljena polovinom septembra, a počela je da funkcioniše 25. septembra 1941.^[5]

Velika Britanija je ubrzo poslala misiju kapetana Bila Hadsona i, zbog ideološke bliskosti i lojalnosti jugoslovenskom kralju, obećala punu podršku Mihailoviću, pod uslovom da postigne sporazum sa "drugim elementima otpora". U Srbiju je stigla saveznička misija, a inostrana štampa je počela da gradi mit o herojskom borcu, pukovniku Mihailoviću.

Prvi tovar britanske pomoći četnicima spušten je krajem oktobra 1941. godine, u prostoru između Maljena i Suvobora. Isporuke su bacane u limenim kantama u kojima se nalazilo oružje, eksploziv, duvan, novac, rublje. Četnici su bili nezadovoljni malom britanskom pomoći i neupotrebljivošću bačenog materijala.^[2]

Saveznici su dogovorili da priznaju Mihailovića za vođu otpora u celoj zemlji, pod uslovom da održi jedinstvo sa partizanima. Ali, Mihailović je shvatio da je praktično već postao heroj i da bi bilo povoljnije po njega da umesto koalicije sa partizanima u kojoj su oni jači, njih jednostavno nestane. Nije prošlo ni nedelju dana od prvog susreta sa savezničkom misijom, a Mihailović je poveo koncentričan napad na Užičku republiku, i zatražio sastanak sa nemačkom komandom.^[6]

U danima kada je ušao u saradnju sa Nedićem, pregovore sa Nemcima i napao ustanike partizane, pukovnik Mihailović je slao lažne telegrame vladi i Saveznicima. 13. novembra Dušan Simović javlja Idnu da je primio sledeći telegram od pukovnika Mihailovića:

Komunisti su nas napali i prisilili da se istovremeno borimo protiv Nemaca, komunista, ustaša i drugih grupacija. Uprkos tome, ceo narod je uz kralja. Stotine hiljada naših ljudi nenaoružane, a oni koji jesu nemaju municije.^[7]

– Pukovnik Dragoljub Mihailović

Istog dana, Dušan Simović je intervenisao preko Poslanstva Kraljevine Jugoslavije u SSSR-u, tražeći da Moskva hitno izda uputstvo partizanima da se potčine Mihailoviću u zajedničkoj borbi protiv okupatora.^[8] Sličnu intervenciju učinili su i Britanci, preko svog ambasadora u SSSR-u. Moskva nije zvanično naložila da se partizanski odredi stave pod komandu Mihailovića, ali je Radio-Moskva prenela propagandne poruke Radio-Londona u prilog Mihailovića.^[2]

U vreme istupanja Mihailovića iz ustanka, Simović ga je 15. novembra preko Radio-Londona promovisao za komandanta „svih jugoslovenskih oružanih snaga u zemlji". Mihailović je 16. novembra Proglasom Srbima, Hrvatima i Slovencima objavio da je postao Komandant celokupne jugoslovenske vojne sile na okupiranoj teritoriji Jugoslavije, čime se svi naoružani pokreti stavljaju pod njegovu komandu.^[9] Od tada pa nadalje, Mihailović je vodio bespoštedni rat protiv partizana.

Tada je nastala i najčudnovatija faktička koalicija u drugom svetskom ratu, koju su sačinjavali u odnosu na narodnooslobodilački pokret, kao jedinstvenog protivnika, četnici, Nemci, Britanci, Nedić, ustaše.^[2]

– Istoričar Branko Petranović

Britanski oficir za vezu Bil Hadson je u novembru 1941. prvi prozreo plan, koji je Mihailović nastojao da prikrije od spoljnjeg sveta, da dobije britansko oružje da bi uništio komunističke suparnike, a pod izgovorom da je potrebno da bi se borio protiv Nemaca. Hadsonovu preporuku Britancima da odlože avionske pošiljke dok se ne organizuje zajednička komanda pokreta otpora, Mihailović je proglasio sabotažom.^[10] Hadson je učestvovao na zajedničkim konferencijama, u traženju načina da se sklopi primirje pre nego što Nemci otpočnu s ofanzivom. Nakon prvog sastanaka 20. novembra u Čačku, Hadson je obavestio Kairo:

Moje je mišljenje da Mihailović ima sve kvalifikacije izuzev snage. Partizani su sada jači, i on mora prvo njih da likvidira britanskim oružjem pre nego što se ozbiljno okrene Nemcima. Danas mi je rekao da će ga nedostatak municije prisiliti da se povuče s Ravne gore ako partizani nastave da ga napadaju. Prisustvovao sam jednoj četničko-partizanskoj konferenciji i izložio vaš stav. Partizani uporno traže da zadrže svoj identitet bez obzira u bilo kakvom dogovoru sa četnicima. Oni smatraju da Simovićeva neobaveštenost o partizanskoj vodećoj ulozi u pobuni pokazuje da jugoslovenska vlada ne poznaje situaciju. Partizani smatraju da je narod izgubio svako poverenje u bivše jugoslovenske oficire, koji su odgovorni za slom. Oni sumnjaju da Mihailović pomaže Nedića i druge proosovinske elemente u borbi protiv komunista. Partizani će nastaviti da se bore protiv Mihailovića ako ovaj ne pristane na njihove uslove.^[10]

– Britanski oficir za vezu Bil Hadson

Partizani su bili spremni da se stvori zajednički operativni štab, ali nikako nisu pristajali da prihvate komandu Mihailovića. U međuvremenu je u Londonu, 28. novembra, premijer Vinston Čerčil zabeležio: "Sve što je u ljudskoj moći trebalo bi učiniti da se pomogne gerilskim borcima u Jugoslaviji. Molim, izvestite šta je mogućno." Istog dana je Idn pisao generalu Simoviću o značaju stvaranja "ujedinjenog fronta svih rodoljuba u Jugoslaviji", predlažući da se Mihailoviću pošalje poruka kojom će mu se izraziti čestitanja i ujedno ga obavestiti da će se materijalna pomoć i novčana sredstva poslati njemu, "ali da će davanje naše pomoći biti neposredno povezano s održavanjem ujedinjenog fronta pod njegovim rukovodstvom ... Mi sada tražimo od sovjetske vlade da ubedi partizane da podržavaju ujedinjeni front pod rukovodstvom pukovnika Mihailovića."^[10]

Sledeća poruka bila je 29. novembra poslata Hadsonu, da se preda Mihailoviću kao lična poruka od britanske vlade:

Vlada NJ. V. najsrdačnije čestita Mihailoviću zbog sporazuma postignutog s partizanima. Ona će biti zahvalna ako Mihailović prenese čestitanja jugoslovenskim rukovodiocima koji su doprineli sporazumevanju. Pomoć u materijalu i novcu uslediće u roku od jedne nedelje ukoliko to vreme dopusti. Namera je Vlade NJ. V. da nastavi slanje pomoći koju bude mogla poslati, ali on mora shvatiti da će ovo zavisiti od održavanja ujedinjenog fronta svih rodoljuba u Jugoslaviji pod Mihailovićevim rukovodstvom.^[10]

Ujutro 29. novembra nemačke jedinice su ušle u partizansku "Užičku republiku", i glavnina preživelih partizanskih jedinica povukla se ka zapadu, u Sandžak. Mihailović je 30. novembra 1941. održao sastanak sa svojim komandantima na Ravnoj gori, gde je odlučeno da legalizuju četničke jedinice u sporazumu sa Nedićem i u zajedničkoj akciji protiv partizana.^[10]

Uprkos svemu, novi predsednik Jugoslovenske vlade u Londonu, Slobodan Jovanović, imenovao je Mihailovića za ministra vojske, vazduhoplovstva i mornarice, 11. januara 1942., zbog zasluga koje je postigao sa svojim gerilskim pokretom otpora i dizanjem ustanka protiv Nemaca.^[11] Jugoslovenska vlada u Londonu je naložila da sve grupe otpora, uključujući i komunističke, treba da se uključe u opštenarodni pokret otpora kojim bi rukovodio Mihailović prema uputstvima svoje vlade i direktivama savezničkih štabova. Ovim su Četnički odredi Jugoslovenske vojske postali legitimna i međunarodno priznata oružana snaga Kraljevine Jugoslavije od strane Saveznika, jer su sve članice antihitlerove koalicije imale uspostavljene diplomatske odnose i akreditovane ambasadore (V. Britanija, SSSR, Poljska, Francuska, Grčka, Čehoslovačka i SAD) kod Jugoslovenske vlade čiji je ministar vojni bio Draža Mihailović.^[11] Kralj Petar II ga je na osnovu Ukaza, 19. januara unapredio u čin divizijskog generala.^[11]

Putem svojih sredstava informisanja u cilju stimulisanja otpora stvorili su legendu o komandantu Mihailoviću i njegovim gerilcima.

Glavni članak: Kominterna

Kraljevsko jugoslovensko poslanstvo u Moskvi podignuto je u rang ambasade. Tito protestuje.^[12]

– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta od 9. septembra 1942.

Šef britanske misije Fitzroy MacLean ocenjuje da su Rusi tokom rata pokazivali malo interesovanje za Tita.^[13] Moskva je veoma držala do saveza sa Velikom Britanijom i SAD, da bi mogla rizikovati da zbog partizana u Jugoslaviji dovede u pitanje odnose u vrhu antifašističke koalicije koji su imali sudbonosan značaj za Sovjetski Savez. Staljin je veoma dugo odbijao da pruža partizanima vojnu pomoć i zahtevao je od Tita da se s respektom odnosi prema četnicima i Draži Mihailoviću, koji se svim silama borio protiv partizanskih jedinica.^[14]

Kominterna je marta 1942. godine uputila kritiku jugoslovenskim komunistima. Za Kominternu je narodnooslobodilački pokret isuviše skretao u „levo". Zahtevana je revizija dotadašnje politike i stvaranje širokog narodnooslobodilačkog fronta. Kominterna je zabranjivala stvaranje proleterskih brigada, tražeći da se izbaci ime „proleterska" ispred naziva brigade i da se prestane sa „sličnim lapsusima" koji liju vodu na mlin neprijateljima naroda u zemlji i u inostranstvu.^[15] Georgi Dimitrov, generalni sekretar Komunističke internacionale, je 10. 08. 1942. ponovo upozorio Tita i Kardelja po Staljinovom nalogu:

Ne nazivajte vaše proleterske brigade proleterskim, već udarnim, ponavljamo: udarnim. Razumete li - to je od naročitog političkog značaja, kako za ujedinjenje narodnih snaga protiv okupatora, tako za vaše delovanje u zemlji i inostranstvu. Vi vodite jedan narodnooslobodilački rat u kojem su radnici, seljaci, narodna inteligencija i drugi patrioti, a ne proletersku borbu. Od toga morate uvek polaziti. Prestanite da lijete vodu na mlin vaših neprijatelja, koji će svaku grešku zlurado koristiti.^[14]

Sovjetska vlada, obaviještena o prilikama i odnosima na jugoslavenskom ratištu, 16. novembra 1942. godine je upozorila jugoslavensku vladu u izbjeglištvu da je njen vojni ministar Mihailović »obustavio borbe u zemlji, čime je tamo izgubio sav autoritet«. Također je rečeno da se Mihailovićevi »ljudi u zemlji bore samo protiv partizana, i to u sporazumu i zajednički s Talijanima«.^[16] Istog meseca, Rusi su predložili slanje svojih viših oficira u Mihailovićev štab. Vlada Slobodana Jovanovića je ovo odbila, tražeći da se prvo obustavi kampanja protiv JVuO, da se pozovu partizani da ne napadaju "odrede jugoslovenske vojske" (četničke odrede) i da se partizani stave pod Mihailovićevu komandu.^[17]

Istovremeno, novembra 1942. godine, Dimitrov je Titu objašnjavao da se "Jugoslovenski oslobodilački komitet" ne sme tretirati kao vlada, već kao politički organ narodnooslobodilačke borbe. Ne suprotstavljati se emigrantskoj vladi, ne pominjati raspuštanje kraljevine, ni rečju ne pominjati republiku. Ta pitanja će se postaviti tek posle poraza nemačko-italijanskih snaga i oslobađanja zemlje od okupatora. Uostalom, SSSR ima zasad ugovor s jugoslovenskim kraljem i vladom u Londonu, pa bi to moglo imati negativnog uticaja na odnose s Engleskom i Amerikom, upozoravao je Dimitrov Tita.^[14]

Izgleda da Staljin nije imao nikakvih naročitih interesovanja za partizanske pokrete u Jugoslaviji i Grčkoj. Ovo se tumači kao odraz savezničke politike prema Balkanu (podela na tzv. interesne zone). Grčki partizanski pokret je usled toga žrtvovan.^[14]

Glavni članak: Srpsko-hrvatski sukob

Srpsko-hrvatski sukob je bio glavna tema sastanaka Jugoslovenske vlade u emigraciji. S druge strane, o četničko-partizanskom sukobu se nije uopšte raspravljalo u vladi tokom 1941. i 1942. godine i članovi vlade su bili prilično neobavešteni o tome.^[18]

Dok je borba protiv okupatora besnela u okupiranoj domovini, nacionalistički krugovi Srba i Hrvata u inostranstvu su radili na produbljivanju srpsko-hrvatskog sukoba. Jovan Dučić je u Americi otvoreno vodio kampanju za stvaranje velike Srbije.^[18]

Američka vlada je ovo videla kao potkopavanje ratnog napora u borbi protiv sila Osovine. Ured za ratne informacije u Vašingtonu, povodom pisanja Amerikanskog Srbobrana uperenog protiv Hrvata, ali i Srba koji se izjašnjavaju za Jugoslaviju, 10. 6. 1943. poslao je pismo Simi Vrliniću, predsedniku Srpskog narodnog saveza u Pitsburgu, sa zahtevom da prestane pomagati nacističku kampanju nesnošljivosti i rasne mržnje:

Njegovi žestoki napadi na sav narod hrvatskog porekla, kao i njegovi uvijeni pokušaji da brani kvislinga Nedića, koji podupire nacistički režim u Srbiji često imaju posledicu koja se može opisati kao pomaganje nacističke kampanje nesnošljivosti, rasne mržnje, pa zato deluje štetno na ratne napore Amerike… Sve što vi, kao predsednik Srpskog narodnog saveza, možete učiniti, kako bi došao kraj dosadašnjem razdoru između Amerikanaca srpskog i hvatskog porekla – razdoru koji sada dobrim delom raspiruje Amerikanski Srbobran – biće stvaran doprinos ratnim naporima.^[19]

„Kampanja iz Amerike za Dražu Mihailovića bila je strahovita. Malo se ko usuđivao u jeku te kampanje da ustane protiv Draže Mihailovića. Pomagači i popularizatori Draže Mihailovića u Americi bili su Fotić i Dučić.“^[18]

– Milan Grol

Emigrantska vlada navodno nije imala nikakvih verodostojnih obaveštenja da Mihailovićeva organizacija u Jugoslaviji sarađuje sa okupatorom. 1942. godine Grolova vlada nije znala da Mihailović ne vodi nikakvu oružanu borbu protiv okupatora, zbog propagandnih izveštaja da je on aktivan i da vrši sabotaže. U Americi je tokom 1942. godine Draža Mihailović bio na "jednoj velikoj visini" (Miloš Trifunović).^[18] Tek u 1943. godini su došle prve sumnje. Prvo lice na koje je pala sumnja bilo je Dobrosav Jevđević, iako ne po proverenim izveštajima. Prva obaveštenja o saradnji četnika sa okupatorom i borbi protiv partizana počela su dolaziti iz savezničkih krugova.^[18]

Izvesni antikomunistički krugovi u vladi su čak putem direktiva Mihailoviću uticali da se primenjuje zakon o zaštiti države protiv komunista.^[18]

Iako su Britanci podržavali Mihailovića, stvarna situacija na terenu bila je dosta dobro poznata. Već u srpnju 1942. je Glenconner pisao Južnom odjelu Foreign Officea:

»Kao što znamo, svu aktivnost u Jugoslaviji morali bismo zapravo pripisati partizanima. Međutim, kad je riječ o javnoj upotrebi (tog podatka), ne vidim zašto bi bilo štetno da nešto od toga pripišemo u zaslugu Mihailoviću.«^[21]

U Mihailovićev štab uputili su misiju za vezu na čelu sa kapetanom Hadsonom. Misija je dignuta na viši nivo imenovanjem pukovnika Bejlija (u decembru 1942.) i kasnije generala Armstronga (u septembru 1943.) za šefa misije. Tokom proleća i leta 1943. saveznici su poslali u Srbiju devet svojih misija u štabove JVUO u cilju održavanja veze i organizovanja diverzija i otpora.

Saveznički eksperti uspeli su da dekodiraju nemačke šifre, tako da su svakog dana imali izveštaje o nemačkom radio-saobraćaju. Bejzil Dejvidson iz SOE izjavio je da su početkom 1943 ti izveštaji počeli stizati i do njega:

Mislim da smo intercepte počeli dobivati početkom siječnja 1943. godine i da su oni vjerojatno počeli stizati na moj stol već početkom siječnja. Bilo je veoma jasno da su to intercepti brzojavki Sicherheitsdiensta u Jugoslaviji, dakle da su krajnje vrijedna obavještenja... Bile su to brzojavke na primjer ovakva sadržaja: »Partizani koji su dosad bili u X ili Y nalaze se u pokretu prema Z. Šaljemo protiv njih četnike.« Drugi faktor od historijskog značenja jest u tome da su ta obavještenja odigrala veoma krupnu ulogu u odluci premijera (Churchilla), do koje je došlo kad je on u veljači 1943. stigao u Kairo da se iniciraju promjene u našoj politici.^[22]

Tokom 1942. i prve polovine 1943. godine saveznici su preko izveštaja svojih misija, praćenjem osovinske, naročito italijanske, štampe, i putem dešifrovanja neprijateljskog radio-saobraćaja, došli do dva zaključka:

1. Mihailovićeve trupe ne pokazuju značajnu protivosovinsku aktivnost
2. Jedan broj Mihailovićevih komandanata sarađuje sa osovinskim snagama.

Usled znatno većeg broja izvora, komandant Sredozemlja, general Henry Maitland Wilson, koji se tada nalazio u Kairu, imao je jasniju ukupnu sliku o situaciju i činiocima u Jugoslaviji nego pukovnik Bejli koji se nalazio u Mihailovićevom štabu u Lipovu kod Kolašina.

Četnički vođa Dragoljub Mihailović je u govoru četnicima u Lipovu kod Kolašina, 28. februara 1943, u prisustvu šefa britanske vojne misije, pukovnika W. S. Baileya, napao Britance i govorio da su mu Italijani jedini izvor pomoći. Između ostalog je rekao:

„Sve dok Italijani budu naš jedini pravi izvor pomoći i opšte podrške, saveznici neće uopšte moći uticati na mene da izmenim svoj stav prema njima. Moji neprijatelji su partizani, ustaše, muslimani i Hrvati. Kada se s njima budem obračunao, onda ću krenuti protiv Italijana i Nemaca.“^[23][24]

– Dragoljub Mihailović

Zapanjen ovakvim Mihailovićevim izjavama, predsednik britanske vlade Vinston Čerčil uputio je 28. marta 1943. oštru notu jugoslovenskoj vladi, koja je uručena lično njenom predsedniku Slobodanu Jovanoviću. U njoj je, pored ostalog, stajalo:

Izveštaji koje je vlada Njegovog veličanstva dobila od oficira za vezu s generalom Mihailovićem, i iz drugih izvora, ne ostavljaju sumnju da tamo još vlada potpuno nepostojanje jedinstva među raznim elementima otpora, da se između snaga generala Mihailovića i četnika, s jedne s trane, i drugih jedinica otpora, s druge strane, vodi stvarno građanski rat i da se u toj borbi i sam general Mihailović povezao, direktno ili indirektno, s italijanskom okupacionom vojskom. Ovi izveštaji, među kojima ima i takvih kojima vlada Njegovog veličanstva nije bila sklona da veruje, bili su potvrđeni od generala Mihailovića u govoru koji je održao na mesnom skupu 28. februara, a o kome je izvestio tamo prisutni pukovnik Bejli.

Vi ste svesni da je politika vlade Njegovog veličanstva uvek bila: pružiti generalu Mihailoviću punu pomoć u njegovoj borbi protiv Osovine, slati mu svu moguću materijalnu pomoć. Kroz dve godine ona je sprovodila tu politiku do granica svojih mogućnosti i zbog toga je utoliko više preneražena kad vidi reakciju Mihailovića. Smatram da reči izgovorene u uzbuđenju možda ne predstavljaju trezveno razmišljanje i da je general Mihailović privremeno ogorčen zbog male količine pomoći koju mu je vlada Njegovog veličanstva u poslednje vreme mogla slati — nažalost, iz razloga koji su izvan njene kontrole. Vi ćete shvatiti da vlada Njegovog veličanstva ne može preći preko ovog napada niti prihvatiti, bez objašnjenja i prethodnog pretresa, politiku koja je u celosti suprotna njenoj. Ona ne bi nikad mogla opravdati pred britanskom javnošću ili svojim saveznicima svoju dalju pomoć pokretu čiji vođa ne okleva javno izjaviti da su njegovi neprijatelji njegovi saveznici — da li privremeno ili trajno, to nije važno — i da njegovi neprijatelji nisu Nemci i Italijani, upadači u njegovu zemlju, nego njegovi sugrađani Jugosloveni, a na prvom mestu među njima ljudi koji se u ovom času bore i daju svoje živote da oslobode svoju zemlju od jarma stranaca.

Vi ćete, siguran sam, shvatiti da će, ukoliko general Mihailović nije spreman izmeniti svoju politiku prema italijanskom neprijatelju i prema svojim jugoslovenskim sugrađanima, za vladu Njegovog veličanstva zaista biti potrebno da revidira svoju sadanju politiku podupiranja generala Mihailovića...^[25]

U duhu Čerčilove note, predsednik vlade Slobodan Jovanović je 5. aprila 1943. upozorio Mihailovića:

Ja moram izjaviti da vaš govor od 28. februara, ako je tačno dostavljen, ne odgovara ne samo pogledima britanske nego ni pogledima jugoslovenske vlade. Nemci i Italijani koji su rasparčali Jugoslaviju i oduzeli našem narodu slobodu jesu naši prvi i glavni neprijatelji. Protiv njih valja udružiti sve borbene snage Jugoslavije ostavljajući na stranu naše unutrašnje razmirice. Svaki građanski rat koji se vodi za vreme neprijateljske okupacije koristi samo neprijatelju i nikom više. Mi razumemo da je bilo prilika kada ste morali primiti borbu s partizanima, ali iz toga još ne sleduje da i saradnja sa Italijanima protiv partizana može biti opravdana. U svakom slučaju vojnu pomoć Velike Britanije mi možemo tražiti samo za borbu protiv Nemaca i Italijana, kao i njihovih satelita, ali ne i za međusobne sukobe. Ma koliko trenutno s pogledom na lokalne prilike italijanska potpora izgleda korisna, ona bi bila skupo plaćena ako bi zbog nje bila dovedena u pitanje ona mnogo važnija i dragocenija potpora koju nam Velika Britanija ukazuje.^[26]

Američki ured za strategijske službe je u vreme četvrte neprijateljske ofanzive od svojih obavještajaca informiran da su »jugoslovenski četnici« — »opremljeni od strane Italijana«, ali i s »nešto ratnog materijala koje su im dali Britanci« — »danas jači nego ikad ranije«, da su upravo u zapadnoj Bosni »dali još jedan doprinos neprijateljskom ratnom naporu«, a »da ironija bude veća, njih danas pomaže jugoslovenska vlada u izgnanstvu više nego ikad pre«.^[27]

Glavni članci: Misija Hidra, William Deakin i Fitzroy MacLean

Šef britanske vojne misije, Fitzroy MacLean, objašnjava kakav je u početku bio odnos prema partizanima:

Do sada je britanska vlada bila sklona da grupu jugoslovenskih političara, koji su došli u Englesku sa kraljem Petrom 1941. godine, smatra stvarnim predstavnicima jugoslovenskog naroda. Sad je postalo jasno da su ova gospoda tokom godina provedenih u izgnanstvu, što nije neprirodno, izgubila vezu sa onim što se dešavalo u njihovoj zemlji. Srbi, među njima, to je tačno, uspeli su da uspostave radio-vezu sa generalom Mihailovićem, koji je u odsustvu dobio položaj ministra vojske u kraljevskoj jugoslovenskoj vladi. S druge strane, izgleda da su partizanski pokret smatrali za neprijatnu i nevažnu pojavu koju je, uopšte uzev, bilo bolje zanemariti.^[28]

– Fitzroy MacLean

Još početkom 1942. godine Saveznici uspostavljaju neformalne kontakte sa partizanima (vidi Misija Hidra). U aprilu 1943. saveznici su uspostavili zvaničan kontakt sa partizanima i postepeno počeli da im pružaju materijalnu i propagandnu podršku. Jedan od članova britanske misije, Basil Davidson, govori o nepoverenju sa kojim su ih partizani isprva gledali:

Bilo je čudno uvideti da oni misle o nama kao o mogućim, čak verovatnim, neprijateljima. Nama je bilo isuviše lako da zaboravimo da smo naoružali njihove neprijatelje i vodili rat rečima protiv njih; ali njima nije bilo lako da to zaborave.^[29]

– Basil Davidson

Vremenom je pokret otpora na Balkanu za Saveznike sve više dobijao na značenju. Predsjednik britanske vlade Čerčil je američkom generalu Eisenhoweru u periodu kapitulacije Italije izjavio kako zbog naraslih snaga Titovih partizana »Balkan predstavlja za Nijemce veću opasnost nego gubitak Italije«.^[16]

Vrijeme je, dakle, bilo na Titovoj strani. On je znao da činjenice govore same za sebe, da diverzije koje partizani vrše u Jugoslavije moraju izgledati savezničkoj komandi vrednima podrške.^[30]

– Basil Davidson

Mihailović je neke partizanske sabotaže u Srbiji pokušao da prikaže kao dela četnika. On nakon diverzije kod Vladičinog Hana kada su partizani srušili most u depeši Đuriću naređuje: "Ubuduće misiju ne obaveštavati o akcijama partizana, već sve ono što partizani urade, izvestiti da su vaši odredi uradili."^[18]

Saveznici su brzo prozreli Mihailovićevu šaradu, i upozorili ga da odmah počne sa izvođenjem akcija protiv Nemaca. Mihailoviću je postavljen ultimatum i zadat rok da otpočne sa protivosovinskim aktivnostima prema instrukcijama savezničke Komande Sredozemlja. Budući da do tih protivosovinskih aktivnosti JVUO nije došlo, u decembru 1943. saveznici su doneli odluku da uskrate svaku pomoć Mihailoviću i da svu pomoć i podršku prenesu na partizane.

Glavni članak: Henry Maitland Wilson

Nakon bitke na Neretvi, u kojoj su Mihailovićeve snage sarađivale sa Italijanima dok se britanska armija borila protiv Italijana u Africi, sa aspekta Komande Sredozemlja, situacija u Jugoslaviji je izgledala ovako: partizanske snage vode borbe i pružaju efikasan otpor Osovini. Međutim, kako izgleda, partizani su nakon sloma ustanka izgubili oslonac u Srbiji. Tamo još uvek postoje izvesne Mihailovićeve snage koje bi se možda mogle navesti da preduzmu nešto korisno za savezničku stvar.

Na osnovu ovakvog uvida u situaciju, saveznički Komandant Sredozemlja je u maju 1943, pre nego što je misija SOE uopšte stigla do Titovog Vrhovnog štaba, naložio oficiru za vezu, pukovniku Bejliju, da Mihailoviću dostavi čuveni "ibarski telegram", što je ovaj učinio 29. maja 1943:

Apsolutno je potrebno da general Mihailović sada počne da izvršava obaveze koje je ranije prihvatio i da u ovom trenutku sarađuje u potpunosti... Mihailović ne predstavlja borbenu snagu od nekog značaja zapadno od Kopaonika. Njegove jedinice u Crnoj Gori, Hercegovini i Bosni već su uništene ili tesno sarađuju sa Osovinom. Isto tako je teško reći da njegove jedinice postoje u Hrvatskoj, Sloveniji i Slavoniji... Partizani predstavljaju dobru i efikasnu borbenu snagu u svim krajevima, gde jedino kvislinzi predstavljaju generala Mihailovića.

Zato je odlučeno: obavestićete Mihailovića da britanska Glavna komanda Srednjeg istoka zahteva da on, kao saveznik, prekine svaku saradnju sa Osovinom i da krene na istok, u Srbiju... da odmah ide na Kopaonik sa svim svojim odanim oficirima i ljudima; ako je potrebno, neka se probija silom, oružanim snagama.

Britanska Glavna komanda smatraće ubuduće oblast pod njegovom komandom i uticajem ograničenu na zapadu borbenim elementima koji već postoje na desnoj obali reke Ibar i prema jugu do Skoplja. Na ovu teritoriju britanska Glavna komanda poslaće veliku pomoć vazdušnim putem.

Molimo da sve ovo objasnite Mihailoviću, da mu prenesete ove odluke na što je moguće više kategoričan način i da nastojite da dobijete njegov brzi i nedvosmislen pristanak za njihovo ostvarenje. Vi i cela Britanska misija pratićete Mihailovića na Kopaonik i nastojati da njegova saradnja bude iskrena i uspešna...^[31]

Ovaj zahtev Mihailoviću, potekao od nadležne vojne komande, inspirisan ratnim operativnim interesima, ubrzo je povučen na zahtev britanske vlade. Nastupio je period prilagođavanja, odmeravanja i pregovaranja.

Glavni članak: Henry Maitland Wilson

Iako je u međuvremenu Mihailović poveo akciju protiv nemačkih snaga i snaga NDH koja je "potrajala šest nedelja"^[32] (vidi napad na Višegrad 1943.), saveznički Komandant Sredozemlja Henry Maitland Wilson ocenio je da se radi o sporednim i kratkotrajnim aktivnostima, uz izbegavanje da se preduzme nešto na komunikacijama značajnim za Saveznike i za Nemce. Stoga je 9. decembra 1943. poslao Mihailoviću telegram kojim zahteva izvršenje specifikovanih napada na komunikaciji, a koja počinje rečima:

Sloboda kojom se Nemci služe železničkim prugama od Grčke do Beograda za prevoz i izdržavanje trupa nepodnošljiva je.^[33]

Ovaj telegram smatra se nekom vrstom ultimatuma Mihailoviću. Navedeni napadi na komunikacije nikad nisu izvedeni, i general Vilson je sredinom decembra svim savezničkim oficirima pri Mihailovićevim snagama dao instrukciju da su slobodni da napuste četnike i da se povežu sa najbližim partizanskim snagama. Međutim, ova akcija evakuacije savezničkih oficira iz razloga bezbednosti odvijala se u etapama sve do kraja maja 1944.

Glavni članak: Teheranska konferencija

Početkom septembra 1943. Italija je kapitulirala. Pad Italije imao je za posledicu naglo jačanje NOVJ, kako brojčano, tako i po naoružanju, koje je preuzeto od razoružanih Italijana. Ovo je omelo nemačke planove o posedanju italijanskih položaja. S obzirom da su u južnoj Italiji napredovale savezničke snage, izbivši na obalu Jadrana, velike neposednute oblasti na obali i u unutrašnjosti Jugoslavije predstavljale su kritičan problem za nemačku odbranu.

Partizanski pokret se konsolidirao kako u tehničkom, tako i u političkom smislu. U Jajcu održano drugo zasjedanje AVNOJ-a je koincidiralo s Teheranskom konferencijom kojom su Saveznici odlučili da partizanima, a ne četnicima pružaju pomoć. Saveznički vojni i politički lideri izneli su slične zaključke na međusavezničkim konferencijama u Kairu i Teheranu od 22. novembra do 7. decembra 1943:

• "Premijer Čerčil: Žalosna je činjenica da gotovo nikakve zalihe nisu dostavljene 222.000 ljudi brojnim pristalicama Tita morskim putem. Ti odlučni (borci) drže u Jugoslaviji onoliko Nemaca koliko mi držimo južno od Rima. Nemci su bačeni u zabunu nakon kolapsa Italije i patriote su osvojile kontrolu nad velikim delovima obale."^[34]
• "General Ajzenhauer naglasio je vitalni značaj nastavljanja maksimalnih mogućih operacija na uspostavljenom poprištu... On veruje da svu moguću opremu treba slati Titu, jer su Mihailovićeve snage od relativno male vrednosti."^[35]
• General Bruk je, prelazeći na Jugoslaviju, rekao da su u toj zemlji Nemci imaju teškoća da održavaju svoje komunikacije. Otuda, sva dobit mora biti izvučena iz svih prilika da se uvećaju nemačke nevolje putem pomaganja partizana. Želimo da se organizuje sistem dopremanja oružja i vazdušne podrške. General Bruk rekao je da je sada 21 nemačka divizija raspoređena u Jugoslaviji do grčke granice."^[36]
• "Premijer Čerčil: Izvanredne stvari postižu se u Jugoslaviji od strane Tita, koji radi mnogo više nego što je Mihailović postigao. Nema planova da se u Jugoslaviju pošalje velika armija, ali se Nemcima može zadati udarac kroz pomaganje Titovih snaga putem povećanog snabdevanja."^[37]

Zahvaljujući probijanju nemačkog sistema šifrovanja radio-saobraćaja, saveznički rukovodioci raspolagali su veoma dobrim informacijama o zbivanjima u Jugoslaviji, i doneli su odluku o pružanju što veće moguće pomoći NOVJ u materijalu i putem taktičkog sadejstva.

Takođe je odlučeno da se Mihailoviću pruži poslednja šansa. Preko britanske misije pri njegovom štabu, od njega je zatraženo da digne u vazduh jedan železnički most koji je od znatnog strategijskog značaja na železničkoj pruzi Beograd — Solun. Ako to ne izvrši do određenog datuma, misija će biti povučena, a dostavljanje materijala četnicima obustavljeno.^[1]

Posle Nemačke, drugo mesto u našoj mržnji zauzima Engleska. I pored savezništva, materijalnog potpomaganja, učinila je sve da izazove i podrži građanski rat u Jugoslaviji — za koji se tuži na nas! Učinila je sve da se narodnooslobodilački pokret ne održi, kriva je za hiljade i hiljade naših mrtvih. Priznala nas je i počela pomagati jedino kao silu — koju je sve učinila da uništi.^[38]

– Koča Popović, Ratni dnevnik iz avgusta 1944.

Glavni članak: Saradnja četnika sa snagama Osovine u Drugom svetskom ratu

Potisnut u Srbiju od partizana, Dragoljub Mihailović se okrenuo sa pomoć Nemcima, o čemu izveštava nemački komandant Jugoistoka Maksimilijan fon Vajhs:

Situacija u unutrašnjosti Balkanskog poluostrva, u neposrednoj vezi sa zamišljenim, odnosno stvarnim tokom događaja na području Sredozemnog mora, znatno se zaoštrila... Komunizam u Srbiji ima sve veći uticaj. Veliki deo sabotaža pada na njihov teret... Krvava obračunavanja između grupa D.M. i komunističkih bandi sve su češća i žešća, naročito u istočnoj i centralnoj Srbiji... Crvene snage nameravaju da prodru u Srbiju preko Drine. Mihailović vrši pripreme da ih odbije...

Zbog toga Mihailović već traži vezu sa nemačkim komandama, da ne bi potpao pod komunističku vlast.^[40]

– Izveštaj nemačkog komandanta Jugoistoka fon Vajhsa o stanju na Balkanu od 1. 11.1943.

Specijalni nemački izaslanik Herman Nojbaher, poslat da pregovara sa Dražom Mihailovićem, ponudio je četnicima ugovore o uzajamnom nenapadanju i savezništvu u borbi protiv partizana. 19. novembra 1943. četnički komandant Starog Rasa Vojislav Lukačević prvi je potpisao sporazum sa Vermahtom. Ugovor je predviđao zajedničku borbu protiv komunista, obavezu četnika da neće pomagati pripadnike savezničkih snaga, prepuštanje dogovorenih područja četnicima “radi samostalnog vođenja borbe, koju vodi i nemački Vermaht”, uključivanje četnika pod nemačko zapovedništvo prilikom većih operacija, redovnu isporuku municije i razmenu štabova za vezu. Uskoru su i drugi ovlašćeni Mihailovićevi komandanti potpisali sporazume sa Nemcima u Srbiji.

Dnevnik Vrhovne komande Vermahta od 23. novembra 1943. godine beleži da četnici nisu samoinicijativno potpisali ugovore sa Nemcima, već po naređenju Mihailovića, koji se sam neće eksponirati zbog raspoloženja naroda:

Mihailović je, prema pouzdanom izvoru, izdao naređenje svojim potčinjenima da sarađuju sa Nemcima, ali on sam ne može s obzirom na raspoloženje naroda u tom pogledu.^[41]

– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta od 23. novembra 1943.

O Mihailovićevom nastojanju da se približi Wehrmachtu izveštava i generalštabni major Warnstorff 9. decembra 1943. godine:

„Srbija i Hrvatska: kao i ranije, na ovom prostoru stoje dva suprotstavljena tabora - komunistički pod Titom i nacionalistički pod generalom Mihailovićem. Zbog brojčane premoći i veće borbene vrijednosti, komunisti su u posljednje vrijeme zadali nacionalistima niz teških udaraca. To je rezultiralo u traženju njemačke pomoći od strane nekoliko D.M.- komandanata. Već je došlo i do niza sporazuma, kojim se D.M.-jedinice obavezuju na obustavljanje neprijateljstava protiv Wehrmachta, čime im se omogućuje nesmetana borba protiv komunista.“ ^[42]

– Nemački prikaz stanja u Sredozemlju generalštabnog majora Warnstorff-a od 9. decembra 1943.

Velika većina četničkih snaga van Srbije već se čvrsto vezala za Nemce, a tokom novembra i decembra 1943. i veliki broj zapovjednika u Srbiji (Vojislav Lukačević, Nikola Kalabić, Jevrem Simić, Ljuba Jovanović) potpisali su sporazume sa Nemcima. Obaveštenje nemačkog komandanta Jugoistoka o sklopljenom sporazumu sa Lukačevićem, vrlo brzo je došlo do Čerčila, i imalo je presudan značaj u odluci o napuštanju Mihailovića.^[43]

Mihailović se ubrzo i sam upustio u pregovore sa Hermanom Nojbaherom, koji je u izveštaju svojoj komandi ocenio da je Draža Mihajlović "toliki antikomunista, da je usprkos engleskim ponudama dao prednost prosjačenju kod okupatora pred slogom s crvenom stranom."^[44] Nojbaher svedoči o neobičnoj praksi jugoslovenskog kralja koji nagrađuje četnike zbog borbi protiv okupatora dok oni piju sa okupatorom i bore se protiv partizana:

Jedan četnički vođa upravo je primio vest da je dobio odlikovanje za hrabrost od kralja i to zbog zasluga u borbi protiv okupatora. Kada je primio tu vest, baš je boravio kao gost kod italijanskog komandanta sa kojim je u to vreme sarađivao u borbi protiv crvenih partizana. Četnici su međutim, bili prijatelji sa Saveznicima, a formalno su bili pod komandom kralja Petra II. Kada je italijanski komandant doznao da je četnički vojvoda primio visoko priznanje od kralja, nije propustio da mu čestita, a šljivovica, koja je uvek prisutna na jugoslovenskom tlu, pobrinula se za dobro i svečano raspoloženje.^[45]

– Hermann Neubacher

U skladu sa novim savezništvom sa Nemcima, general Mihailović je pristupio sistematskom proterivanju Britanaca. 22. novembra 1943. godine Draža javlja majoru Milošu Radojloviću, komandantu Mlavsko-smederevske grupe korpusa:

Englezi su se stalno interesovali za vas i tvrdili kako ste im obećali rušenje pruge u dolini Morave i stalno traže da im ja taj predlog odobrim... Odgovorio sam Englezima da vi za sad nemate pod komandom nikakve trupe... Prema tome se upravljajte... Ostanite na svome mestu i dalje radite, a čuvajte se Engleza. Nemojte im uopšte verovati u njihove doture materijala. Oni su obični trgovci za kupovinu ljudske krvi i to za jeftinu cenu.^[46]

23. novembra 1943. godine general Mihailović daje instrukcije Predragu Rakoviću kako treba ponižavati "Perinog šefa", tj. britanskog generala Čarlsa Armstronga, šefa vojne misije u Mihailovićevom štabu:

Izmišljajte stotinu razloga naravno opravdanih da se dolazak Perinog šefa odgodi. A kad budemo rešili da ga najzad povedemo kod Vas onda ćete doći lično da ga primite, jer taj dripac ne zaslužuje nikakvu pratnju. Zato će te ga Vi lično kao kufer voditi jer je to bezobrazan tip koga treba da vodi majstor kao Vi.^[46]

24. novembra 1943. godine general Mihailović naređuje majoru Radoslavu Đuriću da batali sabotaže ukoliko Englezi ne plate, da sve snage usmeri protiv partizana i da likvidira kanadskog antifašistu Čarlsa Robertsona:

Na Solunu je postojala grčka izreka: Nema pari, nema traka truka. Prema ovome ako nam ne pošalju avione nećemo rušiti objekte... Što se tiče komunista mi smo u stavu nužne odbrane na celoj teritoriji Jugoslavije, i to je opravdanje za akciju protiv njih. U pogledu komunista nastavite akciju do potpunog njihovog uništenja... Pazite dobro da li vaš šef misije održava vezu sa Robertsonom. Robertsona ako uhvatite odmah ga likvidirajte.^[46]

30. novembra 1943. godine general Mihailović naređuje Ljubi Patku, komandantu Timočkog korpusa, da protera britanskog majora Erika Grinvuda koji hoće da vrši sabotaže bez njegovog dopuštenja:

Kod vas je tamo engleski major Grinvud sa telegrafistom. To je posledica prosjačenja materijala. Nije došao da vas pomogne u materijalu već da uništi naša sela za neku sitnu sabotažu. Naređujem da Grinvuda sa celom pratnjom najurite kao kučku po mom naređenju jer je pošao na teren bez mog odobrenja. Ponavljam najurite ga kao kučku i izvestite.^[46]

Krajem 1943. godine, Britanci u Srbiji su se našli u nezavidnoj situaciji, gonjeni od Nemaca a odbačeni od četnika. 9. decembra britanski kapetan Edgar Hargrivz iz Homolja izveštava da je njegova pozicija vrlo ozbiljna i da saveznička misija "ne dobija nikakvu pomoć od četnika ili seljaka, nego se potuca naokolo, kroz mećave i kišu, bez pratioca, nepoželjna gde god dođe".^[47] Sutradan, 10. decembra 1943. godine kapetan Hargrivz je zarobljen, dok je kapetan Naš poginuo prilikom napada nemačkih trupa na njihovu misiju na mestu Podvižak kod sela Luke.^[48]

10. decembra 1943. Draža Mihailović naređuje svojim ljudima da maksimalno otežaju položaj britanskih misija, pa čak i da sabotiraju njihove radio stanice:

Naređujem prema svim engleskim misijama sledeći postupak:

1. — Najveća, veća nego do sada, učtivost i hladnoća.

2. — Preprečiti im svaku vezu sa komunistima na terenu.

3. — Ne dozvoliti im apsolutno nijedan podatak ni o čemu.

4. — Onemogućiti im uopšte snabdevanje benzinom, tako da što skorije prestanu njihove stanice. U njihov benzin sipati šećer, ali to da niko ne primeti. Ovo čuvati u najvećoj tajnosti i benzin im što pre uskratiti pod izgovorom da ga nema...^[49]

Premijer Velike Britanije Vinston Čerčil doneo je 17. februara 1944. formalnu odluku o povlačenju podrške Mihailoviću. U britanskom parlamentu Čerčil je 22. februara postupak vlade objasnio na sledeći način:

Razlog zašto smo obustavili snabdevanje Mihailovića oružjem i nismo mu dali podršku bio je jednostavan. On se nije borio protiv neprijatelja i, štaviše, neki njegovi potčinjeni pravili su sporazume sa neprijateljem.^[50]

– Winston Churchill

On je u svom govoru još dodao i to:

Veoma vešto vođeni, organizovani na principu gerile, partizani su u isti mah neuhvatljivi i smrtno opasni. Oni se nalaze čas tu, čas tamo, oni su svuda i na svakom mestu. Nemci su protiv njih organizovali ofanzive velikih razmera, pa ipak su partizani svaki put, čak i kada su bivali opkoljeni, izmicali nanoseći mnogo muka i žrtava neprijatelju. Partizanski pokret je ubrzo brojno pretekao snage generala Mihailovića. Ne samo Hrvati i Slovanci, već se i veliki broj Srba pridružio maršalu Titu, tako da on u ovom trenutku ima preko četvrt miliona ljudi za sobom i velike količine oružja zaplenjenog od neprijatelja ili Italijana; ovi ljudi su organizovani u znatan broj divizija i korpusa.^[51]

– Winston Churchill

Nakon toga saveznička pomoć usmerena je na jačanje snaga NOVJ u Srbiji. Jedan od učesnika u događajima, Ficroj Meklejn ovako je opisao taj preokret u savezničkoj politici:

Strategijski značaj Srbije bio je očigledan. Ona se nalazila na železničkoj pruzi Beograd - Solun, komunikaciji od životne važnosti za neprijatelja. Njen bi značaj bio povećan ako se iskrcaju saveznici negde na Balkanu, što je u to vreme još uvek bila mogućnost koja je dolazila u obzir.

Do tada smo Srbiju smatrali za prvenstveno četnički domen. Materijal koji smo im tamo ranije dostavljali izbacivan je Mihailoviću. Ali rezultati su, po mišljenju Komande Bliskog istoka, bili razočaravajući. Naročito nije dolazilo ili veoma malo do presecanja saobraćaja na pruzi Beograd - Solun. Kao što se sećate, Mihailoviću je dat ograničen period vremena, u kome je trebalo da izvrši određenu operaciju. Ovo vreme je sad isteklo, a on nije ispunio ovaj zahtev i zato je doneta važna odluka da se Saveznička misija povuče iz njegovog štaba i da mu se obustavi dalje dostavljanje materijala...

Pošto je odlučeno da se četnici odbace, zadatak naše politike bio je da što pre pomognemo jačanje partizana u Srbiji... Sada su srpski partizani imali visok stepen prioriteta za dobijanje materijala...^[50]

– Ficroj Meklejn

Savezničke misije su do maja 1944. povučene iz štabova JVUO, što je izazvalo određene političke probleme:

Odluka, doneta iz vojnih razloga, da se Mihailoviću uskrati pomoć i pruži podrška Titu, automatski je postavila i politički problem. Na prvom mestu ona je izazvala najsnažniji otpor kraljevske jugoslovenske vlade i grupe oko kralja Petra, iako se sam kralj na kraju prećutno složio. Drugo, ona je postavila i pitanje da li će, s naše strane, posle vojnog priznavanja Tita kao saveznika, uslediti u bilo kojoj meri i političko priznavanje.^[52]

– Ficroj Meklejn

Evakuacija Britanaca je potrajala punih pet meseci. Na kraju, u noći izmedu 29. i 30. maja 1944. godine, na aeredrom u južnoj Italiji sletela su četiri aviona DC3, koji su evakuisali poslednjih 45 savezničkih oficira i vojnika od četnika. Među njima nije bilo generala Armstronga i nekoliko drugih, kojeg su četnici zadržali kao taoce za prtljag oduzet Lukačeviću i Baćoviću. Međutim, već sutradan Mihailović je bio prinuđen da oslobodi Armstronga i ostale članove misije, iako Lukačevićev i Baćovićev prtljag nije vraćen. Tako je 31. maja 1944. godine i poslednji zvanični predstavnik Velike Britanije napustio Mihailovićev štab.^[53]

Glavni članak: Petar II Karađorđević

13. aprila 1944. Čerčil je informisao kralja Petra da će, ukoliko ne ukloni Dražu Mihailovića iz emigrantske vlade, Velika Britanija početi da tretira jugoslovenskog kralja i njegovu vladu kao saradnike Osovine.^[53]

29. avgusta 1944. godine kralj Petar je doneo ukaz O. Br. 881 kojim se general Dragoljub Mihailović razrešava dužnusti načelnika Štaba Vrhovne komande u okupiranoj Jugoslaviji i stavlja na raspolaganje ministru vojske, mornarice i vazduhoplovstva.^[54]

12. septembra 1944. jugoslovenski kralj Petar II Karađorđević je javno pozvao sve borce da pristupe Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije, a one koji to odbiju osudio kao izdajnike koji "zloupotrebljavaju ime kralja i autoritet krune" radi pravdanja saradnje sa neprijateljem:

U ovom sudbonosnim i za Jugoslaviju velikim danima, kada pobedonosne armije Sovjetskog Saveza stoje na našoj granici s jedne strane, a američke i britanske s druge strane, kada je dan naše slobode u punom svanuću, pozivam sve Srbe, Hrvate i Slovence da se ujedinite i pristupite Narodnooslobodilačkoj vojsci pod maršalom Titom. (...) tom našom narodnom vojskom, koja je jednodušno priznata, podržavana i pomagana od naših velikih saveznika, Velike Britanije, Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država Amerike.

Svi oni, koji se oslanjaju na neprijatelja protiv interesa svog vlastitog naroda i njegove budućnosti, i koji se ne bi odazvali ovom pozivu, neće uspeti da se oslobode izdajničkog žiga, ni pred narodom ni pred istorijom. Ovom mojom porukom vama, odlučno osuđujem zloupotrebu imena kralja i autoriteta krune, kojom se pokušavalo opravdati saradnja sa neprijateljem i izazvati razdor među borbenim narodom u najtežim časovima njegove istorije, koristeći time samo neprijatelju.^[55]

– Poziv kralja Petra II na pristupanje Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije (12. septembra 1944.)

Sav prestiž koji su četnici do tada uživali zbog savezničke pomoći, prenet je na partizane. Efekat je povećan i vešću da je Tito postigao sporazum sa kraljem Petrom, i kraljevom proklamacijom kojom je pozvao svoje podanike da pruže partizanima podršku, što je razbilo tvrđenje generala Mihailovića da se on bori za kralja.^[56]

Uprkos pozivu jugoslovenskog kralja, Dragoljub Mihailović i tzv. "Jugoslovenska vojska u otadžbini" u bici za Srbiju su se borili na strani Nemaca.

Glavni članci: Balkansko ratno vazduhoplovstvo, Operacija Brezna, Operacija Ratweek i Bitka za Srbiju 1944.

Velika kombinovana operacija trupa na zemlji i vazduhoplovstva protiv vitalnih komunikacija, izvedena je u prvoj nedelji septembra 1944. u saradnji NOVJ i savezničkog vazduhoplovstva. Ona je poznata po svom kodnom nazivu "Operacija Ratweek", i imala je veliki značaj za dalje odvijanje rata u Evropi.

Glavni članak: Sporazumi Tito-Šubašić

Oktobra 1944, u isto vreme kad su antifašistički pokreti bili spremni da preuzmu vlast, Čerčil i Staljin dogovorili su se o posleratnoj podeli sfera uticaja u jugoistočnoj Evropi: Grčka će pasti pod britansku kontrolu; ostale zemlje će, sa izuzetkom Jugoslavije, za koju je nagodba bila 50:50, biti prepuštene Sovjetskom Savezu.^[57]

Mnogi autori genezu stavova Saveznika prema zbivanjima u Jugoslaviji objašnjavaju prevashodno političkim motivima. Oni su na kraju i igrali značajnu ulogu. Međutim, u ovom periodu, od leta 1943. do leta 1944, još je bila dominantna koncepcija da je osnovi cilj da se vojno porazi Nemačka, da treba raditi sve što je moguće da joj se nanese što veća štata, dok je sve drugo od sekundarnog značaja.^[58][59] Politička teorija geneze savezničkog stava prema Jugoslaviji zasniva se takođe na netačnoj pretpostavci o zanemarljivo malom značaju zbivanja u Jugoslaviji na rat kao celinu.

Nasuprot ovoj koncepciji, upravo je armija, a ne politika, vršila pritisak i preduzimala korake u ovoj evoluciji.

Nasuprot teoriji zavere Dejvida Martina,^[60] saveznički Komandant Sredozemlja je u vrlo maloj meri zavisio od informacija prikupljenih preko SOE. On je imao više izvora kvalitetnih i iscrpnih informacija:

• Saveznički eksperti uspeli su da dekodiraju nemačke šifre serije Ultra,^[59] tako da je general Vilson imao svakog dana na svom stolu izveštaj o nemačkom radio-saobraćaju.
• Osovinska štampa, naročito u Italiji, dosta je pisala o operacijama u Jugoslaviji, pri čemu je otvoreno prikazivala široku saradnju sa četnicima.
• Saveznički oficiri u Jugoslaviji, naročito Bil Hadson, uspeli su u drugoj polovini 1942. da putem radio-poruka do neke mere opišu situaciju na terenu na kome su se kretali.^[61]

Istoričar Branko Petranović, uprkos vojnom faktoru, smatra da je britansko napuštanje Mihailovića bilo više određeno njihovim saznanjem da on nije više kohezivni činilac Jugoslavije (mada to nije bio ni od početka) nego borbenim defetizmom četničkog pokreta.^[2]

• Albert B. Seitz (kod JVUO)
• Basil Davidson (kod NOVJ)
• Charles Douglas Armstrong (kod JVUO)
• Charles Robertson (kod NOVJ)
• Duane Hudson (kod JVUO)
• Fitzroy MacLean (kod NOVJ)
• Jack Churchill (komandos kod NOVJ)
• Neil Selby (kod JVUO)
• Randolph Churchill (kod NOVJ)
• Robert Harbold McDowell (kod JVUO)
• Terence Atherton (kod NOVJ)
• Walter R. Mansfield (kod JVUO)
• William Bailey (kod JVUO)
• William Deakin (kod NOVJ)

• Drugi svjetski rat u Jugoslaviji
• Narodnooslobodilačka borba Jugoslavije
• Chetniks! The Fighting Guerrillas
• Operacija Ratweek
• Operacija Vazdušni most
• Saradnja četnika sa snagama Osovine u Drugom svetskom ratu

• Izveštaj šefa britanske vojne misije o govoru Draže Mihailovića od 28. februara 1943.