Амфијарај

Амфијарај (старогрчки: Ἀμφιάραος) био је, у грчкој митологији, син Оикла и Хипермнестре те супруг Ерифилин.

Његово се име тумачи као "двапут уклет" или, пак, као "двапут налик на Ареса".^[1]

Према миту, Амфијарај је био краљ Арга и равноправно је делио власт са Ифидом и са Адрастом, братом своје супруге Ерифиле. Амфијарај је поседовао пророчки дар и био врло цењен у своје време. Био је миљеник Зевса и Аполона, а од Зевса је и добио на дар способност прорицања. Амфијарај је, једну генерацију пре тројанског рата, учествовао у лову на калидонског вепра.^[2]

О Амфијарајевом учешћу у походу Седморице против Тебе писала су су тројица великих грчких трагичара, сваки на свој начин. Ерифила је наговорила Амфијараја да се прикључи походу на Тебу, премда је он као пророк знао да ће у том рату изгубити живот.^[3] На Ерифилу је у томе утицао Полиник, који јој је за узврат понудио на дар огрлицу Хармоније , кћери Афродитине, која је некада припадала Кадму. Амфијарај је невољно пристао да се прикључи походу, иако је знао да је осуђен на пропаст, али је, знајући за то да му је супруга подмићена, затражио од својих синова, Алкмеона и Амфилоха, да, кад виде да се не враћа кући, убију мајку и тако освете његову неумитну смрт. На путу ка Теби седморица хероја установили су Немејске игре, на којима је Амфијарај однео победу у утрци двоколица и у бацању диска.^[4] Током похода Амфијарај је стално упозоравао остале вође да је њихов подухват осуђен на пропаст и за његово покретање кривио је Тидеја.^[5] Због тога ће Амфијарај на крају спречити Атену да Тидеја учини бесмртним. Но упркос том свом ставу, Амфијарај се врло храбро борио у нападу на Тебу, током којега је убио и Меланип. У даљем току битке Амфијарај је хтео да побегне од Периклимена,^[6] Посејдоновог сина, који је намерио да га убије, но Зевс је муњем расекао земљу, која се отворила и прогутала Амфијараја и његове двоколице.^[7] Амфијарај је поштован као херој, а његов хероон функционисао је као светилиште.^[8]

Након Амфијарајеве смрти Алкмеон је убио своју мајку, како је отац од њега и тражио. Због тога су га прогониле Ериније, а он је од њих бежао по читавој Грчкој, све док наспослетку није стигао до двора краја Фегеја, који му је за жену дао своју кћер Алфесибеју. Исцрпљен, Алкмеон је питао пророчиште како да побегне од Еринија и одговорено му је да треба да стане тамо где, у тренутку кад је убијао мајку, сунце није сијало. То је било ушће реке Ахелоја, која је била замуљана. Сам Ахелој, бог те реке, обећао је да ће му дати своју кћер Калироју за жену ако поврати огрлицу и огртач које је Ерифила добила кад је наговорила Амфијараја да се прикључи рату против Тебе. Алкмеон је те драгоцености већ био предао Фегеју, који је напослетку, откривши Алкмеонов план, наредио својим синовима да убију Алкмеона.^[9]

Амфијарај је након смрти поштован као херој, прво у Оропу, а онда и у целој Грчкој.^[10][11] Имао је једно светилиште у Аргу,^[12] кип у Атини^[13] те хероон у Спарти.^[14] На једном ковчегу који је припадао коринтском тиранину Кипселу налазила се представа Амфијарајевог одласка од куће пред поход на Тебу.^[15]

Веровало се да је за Амфијрајеву моћ прорицања било заслужно то што је потицао од Мелампода или Аполона, а једно локално предање у Флијунту говорило је да је он ту моћ стекао кад је преноћио у једној пророчкој кући (οἶκος μαντικός) у том граду.^[16] Као и сви пророци, био је миљеник Зевса и Аполона.^[17] У Амфијарајево светилиште у Оропу, северозападно од Атике, указивале су му се почасти као хероју. Ту је Амфијарај сматран божанством које има моћ исцељивања и прорицања те је повезиван с Асклепијем. Исцелитељски и пророчки елемент Амфијарајевог култа потиче од његовог повезивања с великим пророком Мелампом, чији је потомак наводно био. У том светилишту посетилац би у храму принео жртву у виду неколико новчича или евентуално овна, а затим би преспавао унутра и у сну добио решење проблема који га је мучио.^[18]

У етрурском предању, које је прешло и Римљанима, спомиње се Амфијарајев син по имену Катил (Цатиллус), који је успео побећи из покоља код Тебе и дошао до Италије, где је основао једну колонију, на месту на којем ће се касније развити град Тибур (данас Тиволи), назван по његовом настаријем сину Тибурту (Тибуртус).^[19]

Амфијарај на Wикимедијиној остави

• Сцхмитз, Леонхард (1867). „Ампхиараус”. у: Смитх, Wиллиам. Дицтионарy оф Греек анд Роман Биограпхy анд Мyтхологy. 1. Бостон. стр. 21. 
• Срејовић, Драгослав; Цермановић-Кузмановић, Александрина (1989). Речник грчке и римске митологије. Београд: Српска књижевна задруга.