[go: up one dir, main page]

Пређи на садржај

CD154

С Википедије, слободне енциклопедије
CD40 ligand (TNF superfamilija, član 5, hiper-IgM sindrom)
PDB prikaz baziran na 1aly​.
Dostupne strukture
1aly​, 1i9r
Identifikatori
Simboli CD40LG; TRAP; CD154; CD40L; HIGM1; IGM; IMD3; T-BAM; TNFSF5; gp39; hCD40L
Vanjski ID OMIM300386 MGI88337 HomoloGene56 GeneCards: CD40LG Gene
Pregled RNK izražavanja
podaci
Ortolozi
Vrsta Čovek Miš
Entrez 959 21947
Ensembl ENSG00000102245 ENSMUSG00000031132
UniProt P29965 Q0VEI3
RefSeq (mRNA) NM_000074 NM_011616
RefSeq (protein) NP_000065 NP_035746
Lokacija (UCSC) Chr X:
135.56 - 135.57 Mb
Chr X:
53.56 - 53.57 Mb
PubMed pretraga [1] [2]

CD154, takođe poznat kao CD40 ligand ili CD40L, je protein koji je prvenstveno izražen u aktiviranim T ćelijama. On je član TNF superfamiliji molekula. CD154 se vezuje za CD40 na antigen-prezentirajućim ćelijama (APC), posledica čega su mnogobrojni efekti koji zavise of tipa ciljne ćelije. CD40L igra ulogu kostimulišućeg molekula, i on inducira APC aktivaciju putem stimulacije T ćelijskih receptora. CD40L može da se veže za tri molekula: CD40, α5β1 integrin i αIIbβ3.

CD154 je lociran na površini T ćelija. On reguliše B ćelijske funkcije putem interakcija sa CD40 na površini B ćelija. Deficit ovog gena rezultuje u onemogućavanju promene imunoglobulinske klase i vezan je za hiper IgM sindrom.[1]

CD154 ekspresija

[уреди | уреди извор]

CD40 ligand je prvenstveno izražen na aktiviranim CD4+ T limfocitima, ali se takođe može naći u rastvornom obliku. Dok je CD40L bio originalno opisan na T limfocitima, njegova ekspresija je od tada ustanovljena na širokom varijetetu ćelija, kao što su trombociti, mast ćelije, makrofage, bazofili, NK ćelije, B limfociti, kao i non-hematopoetske ćelije (glatke mišićne ćelije, endotelijalne ćelije, i epitelijalne ćelije).[2]

Specifični efekti na ćelije

[уреди | уреди извор]

U makrofagama, primarni signal za aktivaciju je IFN-γ iz Th1 tipa CD4 T ćelija. Sekundarni signal je CD40L na T ćelijama, koji se vezuje za CD40 na ćelijskoj površini makrofaga. Kao rezultat, makrofag izražava CD40 i TNF receptore u većoj meri na svojoj površini, što pomaže u povećanju nivoa aktivacije. Aktivirani makrofag može onda da uništi bakterije putem fagocitoze, i da proizvede dodatne citokine.

B ćelija može da prezentira antigene pomoćnom T ćelijama. Ako T ćelija prepozna peptid prezentiran B ćelijom, T ćelija sintetiše CD40L. CD40L se vezuje za B ćelijski CD40 receptor, prouzrokujući zaustavljanje B ćelijske aktivacije. T ćelija takođe proizvodi IL-4, koji se direktno vezuje za B ćelijske receptore. Kao rezultat ove interakcije, B ćelija je u mogućnosti da deli, menja izotip antitela, i da se diferencira u plazma ćelije. Krajnji-rezultat je B ćelija koja je sposobna da masivno proizvodi specifična antitela protiv antigenske mete.

Endotelijalne ćelije

[уреди | уреди извор]

Aktivacija endotelnih ćelija sa CD40L (npr. iz aktiviranih trombocita) dovodi do produkcije reaktivnih kiseonikovih molekula, kao i hemokin i citokin produkcije, i ekspresije adhezionih molekula kao što je E-selektin, ICAM-1, i VCAM-1. Ova inflamatorna reakcija u endotelnim ćelijama promoviše regrutovanje leukocita na lezijama i može potencijalno da promoviše aterogenezu.[3]

Za CD154 je bilo pokazano interaguje sa RNF128.[4]

  1. ^ „Entrez Gene: CD40LG CD40 ligand (TNF superfamily, member 5, hyper-IgM syndrome)”. 
  2. ^ Schönbeck U, Libby P (2001). „The CD40/CD154 receptor/ligand dyad”. Cell. Mol. Life Sci. 58 (1): 4—43. PMID 11229815. 
  3. ^ Szmitko PE, Wang CH, Weisel RD, de Almeida JR, Anderson TJ, Verma S (2003). „New markers of inflammation and endothelial cell activation: Part I”. Circulation. 108 (16): 1917—23. PMID 14568885. doi:10.1161/01.CIR.0000089190.95415.9F. 
  4. ^ Lineberry, Neil B; Su Leon L (2008). „Cutting edge: The transmembrane E3 ligase GRAIL ubiquitinates the costimulatory molecule CD40 ligand during the induction of T cell anergy”. J. Immunol. United States. 181 (3): 1622—6. PMC 2853377Слободан приступ. PMID 18641297. 
  • Parham, Peter (2004). The Immune System (2nd изд.). Garland Science. стр. 169—173. ISBN 978-0-8153-4093-5. 
  • Tong AW, Stone MJ (1997). „CD40 and the effect of anti-CD40-binding on human multiple myeloma clonogenicity.”. Leuk. Lymphoma. 21 (1-2): 1—8. PMID 8907262. 
  • van Kooten C, Banchereau J (2000). „CD40-CD40 ligand.”. J. Leukoc. Biol. 67 (1): 2—17. PMID 10647992. 
  • Schattner, E. J. (2003). „CD40 ligand in CLL pathogenesis and therapy.”. Leuk. Lymphoma. 37 (5-6): 461—72. PMID 11042507. 
  • Bhushan A, Covey LR (2002). „CD40:CD40L interactions in X-linked and non-X-linked hyper-IgM syndromes.”. Immunol. Res. 24 (3): 311—24. PMID 11817328. doi:10.1385/IR:24:3:311. 
  • Cheng G, Schoenberger SP (2002). „CD40 signaling and autoimmunity.”. Curr. Dir. Autoimmun. 5: 51—61. PMID 11826760. 
  • Subauste, C. S. (2002). „CD154 and type-1 cytokine response: from hyper IgM syndrome to human immunodeficiency virus infection.”. J. Infect. Dis. 185 Suppl 1: S83—9. PMID 11865444. doi:10.1086/338003. 
  • Kornbluth, R. S. (2003). „An expanding role for CD40L and other tumor necrosis factor superfamily ligands in HIV infection.”. J. Hematother. Stem Cell Res. 11 (5): 787—801. PMID 12427285. doi:10.1089/152581602760404595. 
  • Xu Y, Song G (2005). „The role of CD40-CD154 interaction in cell immunoregulation.”. J. Biomed. Sci. 11 (4): 426—38. PMID 15153777. doi:10.1159/000077892. 

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]