Врлина

Врлина (грч. ἀρετή, лат. virtus) јест морална изврсност личности. То је способност умног деловања у складу са највишим људским и божанским нормама.^[1] Појам супротан врлини је порок.

Четири класичне кардиналне врлине класичних Грко-Римљана су умереност, разборитост, храброст (или чврстина) и правда. Хришћанство изводи три теолошке врлине вере, наде и љубави (милосрђа) из 1. Коринћанима 13. Оне заједно чине седам врлина.^[2] Четири брахмавихаре будизма („божанска стања“) могу се сматрати врлинама у европском смислу.^[3][4]

Маат (или Ма'ат) је био древни египатски концепт истине, равнотеже, реда, закона, морала и правде. Маат је такође била персонификована као богиња која регулише звезде, годишња доба и поступке смртника и божанстава. Божанства постављају поредак универзума из хаоса у тренутку стварања. Њен (идеолошки) пандан је био Исфет, који је симболизовао хаос, лаж и неправду.^[6][7]

Према античком схватању, људска врлина је пре свега снага духа, способност ваљаног деловања. Стари Грци су темељним сматрали следеће четири врлине: разборитост (лакоћа увиђања шта треба чинити у разним ситуацијама живота), праведност (трајно расположење за дати свакоме што му припада), умереност (лакоћа управљања тежњама и њихово држање у границама разума), и храброст (лакоћа савладавања потешкоћа у вршењу добра и подношење кушњи живота).

Четири класичне кардиналне врлине су:^[8]

• Разборитост (φρόνησις, phrónēsis; лат. prudentia; такође мудрост, Софија, sapientia), способност да се разазна одговарајући ток акције који треба предузети у датој ситуацији у одговарајућем тренутку.
• Чврстоћа (ἀνδρεία, andreía; лат. fortitudo)): такође се назива храброшћу, стрпљивошћу, снагом, издржљивошћу и способношћу суочавања са страхом, неизвесношћу и застрашивањем.
• Умереност (σωφροσύνη, sōphrosýnē; лат. temperantia): позната и као уздржаност, пракса самоконтроле, уздржавања, дискреције и умерености која ублажава пожуду. Платон је сматрао да је Sōphrosynē, што се такође може превести као здрав разум, најважнија врлина.
• Правда (δικαιοσύνη, dikaiosýnē; лат. iustitia): такође се сматра праведношћу;^[9] грчка реч такође има значење праведност.

Ово набрајање води порекло од грчке филозофије и Платон га је навео поред побожности: ὁσιότης (hosiotēs), са изузетком да је мудрост заменила разборитост као врлину.^[10] Неки научници^[11] сматрају било коју од горње четири комбинације врлина међусобно сводивим и стога нису кардиналне.

У свом делу Никомахова етика, Аристотел је дефинисао врлину као тачку између недостатка и вишка особине.^[12] Тачка највеће врлине не лежи у тачној средини, већ на златној средини, понекад ближе једној крајности од друге. Међутим, врлина акција није само „средња вредност” (математички речено) између две супротне крајности. Као што Аристотел каже у Никомаховој етици: „у право време, о правим стварима, према правим људима, за прави крај, и на прави начин, то је средње и најбоље стање, и то је својствено врлини“.^[13] Ово није једноставно прављење разлике између две крајности. На пример, великодушност је врлина између две крајности шкртости и расипништва. Даљи примери укључују: храброст између кукавичлука и безумља, и самопоуздање између самопонижавања и сујете. У Аристотеловом смислу, врлина је изврсност у људском животу.

Епикурејска етика позива на рационалну потрагу за задовољством уз помоћ врлина. Епикурејци уче да емоције, склоности и навике у вези са врлином (и пороком) имају когнитивну компоненту и засноване су на истинитим (или лажним) веровањима. Уверавајући се да су његова уверења усклађена са природом и ослобађајући се празних мишљења, Епикурејац развија врли карактер у складу са природом, а то му помаже да живи пријатно.^[14]

У хришћанству, врлина је поштовање божјих закона. Хришћанска традиција обухвата четири „природне” врлине^[1]:

• смерност,
• уздржљивост,
• морална чистота и
• праведност.

Њима је Свети Павле додао теолошке врлине: веру, љубав и наду. По хришћанском учењу, врлине нису урођене људима, већ их је Бог дао кроз Христа да би их верници примењивали^[1].

„	Постепено, мало по мало, повремено, као што ковач прочишћава сребро, тако и мудрац треба одстранити мане из самога себе.[15]	”
— Сидарта Гаутама

Будисти сматрају да истинска врлина долази из увида четири племените истине и делања у складу са њима, што се назива племенитим осмоструким путем. Слеђење тог пута подразумева:

• исправне назоре
• исправне намере
• исправан говор
• исправно делање
• исправан живот
• исправан напор
• исправну пажњу
• исправну сабраност

Будистички учитељ Аџан Ча је врлину сматрао основом хармоничног света у којем људи могу живети као истинска људска бића, а не као животиње, и говорио је да се о својој врлини треба старати као што се вртлар стара о својим биљкама.^[16]

Ово су неке од особина које се вреднују као врлине у многим културама: