Aksiologija
Aksiologija (grč. ἄξιος aksios — vredan; grč. λόγος logos — nauka) jeste grana filozofije koja proučava teoriju vrednosti, ili vrednosti u najširem smislu i određenju tog pojma.[1] Kao nauka o vrednostima, ili opšta teorija vrednosti ili filozofija vrednosti, ona proučava fenomen vrednosti svesti, ispituje šta je vrednost uopšte, traži osnovno i opšte u svim oblicima vrednosti svesti; moralu, umetnosti, pravu, politici itd. Takođe ispituje i uzajamne odnose svih vidova društvene svesti i vrši psihološku, logičku, sociološku i istorijsko-genetičku analizu nastanka i funkcije vrednosti u društvenom životu.[2][3][4]
Značaj
[уреди | уреди извор]Značaj ove filozofska discipline, koja je nastala krajem 1. veka u okviru filozofije novokantovskog pravca, leži u velikom proširenju koje je dala značenju pojma vrednosti i u sintezi kojom je omogućila proučavanje različitih pitanja kao što su : ekonomska, pravna, moralna, estetska, itd. Pod aksološkom metodom u pravu podrazumevamo ukupnost vrednosnih principa i postupaka (sudova) vrednovanja kojima se pozitivno ili negativno ocenjuju pravni odnosi, pravne norme i samo pravno vrednovanje odnosno pravni poredak u celini.[5]
Istorijska razmatranja o aksiologiji
[уреди | уреди извор]- Počev od Platona i Aristotela do F. Ničea celokupno mišljenje zapada može se smatrati kao bitno vrednosno mišljenje.
- Novokantovska badenska škola tvrdila je da rešenje aksioloških pitanja treba pre svega tražiti u zasnivanju trećeg carstva vrednosti nezavisnih od materijalnog sveta i ljudske subjektivnosti. I istorija, po njima, može biti nauka samo ako je povezana sa pojmom vrednosti, jer se samo tako može stvoriti načelo odabira u mnoštvu istorijskih podataka. Celokupna filozofija, dosledna tome, zapravo je nauka o opštim vrednostima, nauka o normativnoj svesti.
- M. Šiler pokušao je da izgradi apriornu materijalnu etiku vrednosti, u kojoj je centralno mesto zauzimala nauka o ličnosti, emocijama i hijerarhiji vrednosti, a ona, po njegovu mišljenju, kao i kod Platona, može opstati nezavisno od njihove realizacije u dobrima.[6]
Izvori
[уреди | уреди извор]- ^ Random House Unabridged Dictionary Entry on Axiology
- ^ Lapie, Paul (1902). Logique de la volonté. Paris: F. Alcan.
- ^ von Hartmann, Eduard (1908). Grundriss der Axiologie. Hermann Haacke.
- ^ Hart, Samuel L. (1971). „Axiology--Theory of Values”. Philosophy and Phenomenological Research. 32 (1): 29—41. JSTOR 2105883. doi:10.2307/2105883.
- ^ Ильин В. В. Аксиология. — М.: Изд-во МГУ. (2005). str. 216.
- ^ Arneson, P. (2009). Axiology. In S. Littlejohn, & K. Foss (Eds.), Encyclopedia of communication theory. (pp. 70-74). Thousand Oaks, CA: SAGE Publications, Inc.
Literatura
[уреди | уреди извор]- Lapie, Paul (1902). Logique de la volonté. Paris: F. Alcan.
- Folke Werner: Vom Wert der Werte - die Tauglichkeit des Wertbegriffs als Orientierung gebende Kategorie menschlicher Lebensführung. Eine Studie aus evangelischer Perspektive. Münster: Lit. 2002. ISBN 978-3-8258-5594-9.
- Hermann T. Krobath: Werte. Ein Streifzug durch Philosophie und Wissenschaften. Mit einem Vorwort von Hans Albert. Würzburg: Königshausen und Neumann. 2009. ISBN 978-3-8260-4088-7.
- Вайпин, Сунь. Современное состояние и тенденции изучения аксиологии в Китае, Вестник Российского философского общества. (2007). — № 4 (44): 89–95.
- Armin G. Wildfeuer: Art. "Wert", in: Neues Handbuch philosophischer Grundbegriffe, Bd. 3, hg. v. Petra Kolmer und Armin G. Wildfeuer, Freiburg i. Br.: Verlag Karl Alber. 2011. ISBN 978-3-495-48222-3. str. 2484-2504.
- Friederike Wapler: Werte und das Recht. Individualistische und kollektivistische Deutungen des Wertbegriffs im Neukantianismus. Baden-Baden: Nomos, (= Studien zur Rechtsphilosophie und Rechtstheorie; 48.). 2008. ISBN 978-3-8329-3509-2.
- Barbara Merker (Hrsg.): Leben mit Gefühlen. Emotionen, Werte und ihre Kritik. Paderborn: Mentis 2009.
Spoljašnje veze
[уреди | уреди извор]
| Državne | |
|---|---|
| Ostale | |
