Други свјетски рат

Главни чланак: Узроци Другог свјетског рата

Главним узроцима Другог светског рата сматрају страсни се Њемачка инвазија Пољске, те Јапански напади на Кину, САД и британске и низоземске колоније.

Хитлеров НСДАП на власт у њемачкој стигао је демократским путем, иако је прије тога елиминирао многе поборнике Wеимарске Републике. Популарност странке порасла је због њезиних одлука о прекиду поштовања Версајског уговора који је ограничио њемачке моћи, о потицању анти-комунизма, те због Долцхстоßлегенде и на крају обећања о стабилизацији и економској обнови. Све то потицало је на народ да размисли о њемачком идентитету и супериорности, што је био један од главних мотива за почетак рата, јер су нацисти тражили прикључење земаља за које су тврдили да припадају Њемачкој.

Јапанско Царство за вријеме 1930-их било је под већинским утјецајем милитаризма јапанских војних и морнаричких заповједника који су жељели да Јапан постане свјетска колонијална сила. Јапанске инвазије почеле су 1931., када су ушли у Манџурију, а наставиле су се 1937. њиховим уласком у Кину. За вријеме инвазије помоћ Кини слале су САД и Велика Британија, што је на крају присилило Јапан или на одустајање од освајања Кине или на проналажење нових ресурса. Јапан се тада суочио са проблемима повлачења из Кине, развијања властитих ресурса, потписивања споразума, куповања ресурса негдје другдје или уласка у рат да би добио оно што му је потребно. Јапан се од свега тога одлучио за рат, под великим утјецајем Хитлерове Њемачке, и почео планове за рат. Будући да се тада вјеровало да САД неће ући у рат, Јапан је имао простора за освајања на Пацифику. Но након напада на Пеарл Харбор 7. просинца 1941. и њемачког објављивања рата САД-у 11. просинца 1941., Американци су ушли у рат.

Главни чланак: Мüнцхенски споразум

Новоизабрани њемачки канцелар Адолф Хитлер био је велик противник Версајског уговора. Није желио да се тако велика нација као Њемачка ограничује у било којем погледу.

Идући потез био је 1937. уговор који се звао Антикоминтернски пакт који су уз Њемачку потписали Италија и Јапан. Године 1938. Хитлер анектира Аустрију. Тај догађај познат је под именом "Ансцхлусс".

Хитлер је исти план имао и за чехословачко подручје Судета чије су већинско становништво такођер сачињавали Нијемци. Чехословачка је била спремна на оружани отпор (уз француску помоћ). Међутим, британска влада није била у потпуности спремна за рат па је наговорила Француску да се с Њемачком 30. рујна 1938. склопи Мüнцхенски споразум којим је Њемачкој признато право на Судете. Већина свјетске јавности згрозила се овим потезом, али Запад је ово сматрао исправљањем версајске неправде и покушајем успостављања свјетског мира.

Но о миру није било ни говора јер су, као и Хитлер, Мађарска и Пољска влада тражиле право на териториј Чехословачке. Влада у Прагу била је уздрмана, а на Хитлеров потицај основан је и сепаратистички покрет. У прољеће 1939., под изговором заустављања покрета, Њемачке трупе окупирају Чешку, а Словачку успостављају као сателитску државу.

То комадање Чехословачке представљало је понижење за Западне силе. Они су због некршења споразума из Мüнцхена осигурали самосталност Пољској и Румуњској - које су требале бити идуће мете ширења. Но, ширење државе није био само њемачки план. Бенито Муссолини на исти је начин (без борбе) Италији припојио Албанију, а нешто прије и Етиопију.

Хитлер је за идући потез ширења одабрао луку Данзиг (пољ. Гданск) која је била под управом Лиге народа. Но Пољаци су, за разлику од Чехословачке, били спремни за оружани отпор. Хитлер је тада примијенио већ у прољеће испланирану инвазију која ће започети рат.

Био је увјерен како ће западне силе на крају Пољску ипак оставити на цједилу исто као што су биле оставиле Чехословачку. Томе је у прилог ишао дебакл преговора о евентуалној војној сурадњи који су се у то вријеме водили у Москви између англо-француских и совјетских представника.

На крају је Стаљин одлучио купити вријеме за припреме за рат тако што је прихватио Хитлерову понуду за споразум. Пакт Риббентроп-Молотов потписан је 23. коловоза 1939. Тим уговором Реицх се осигурао од совјетских напада. Рат је службено започео 1. рујна 1939. тј. кад је Њемачка напала Пољску због напада (који су заправо извели Нијемци) на пограничну постају Глеиwитз (пољ. Глиwице) .

Главни чланак: Силе Осовине

Супротно увријеженом мишљењу, Њемачка у вријеме избијања рата за њега није била спремна, односно, по објективним критеријима, била је у много инфериорнијем положају с обзиром на стање на почетку Првог свјетског рата. С друге стране, у квалитативном смислу била је у великој предности у односу на своје противнике.

Њемачка војска имала је три гране. Најбројнија грана била је копнена војска, познатија под називом Wехрмацхт. Њоме су заповиједали војни стручњаци као вон Манстеин, Роммел, Кеител, Јодл и други. Копнена је војска већину рата водила методом која је названа Блитзкриегом ("муњевити рат").

Луфтwаффе, односно ратно зракопловство било је под заповједништвом допредсједника Гöринга, летачког аса из Првог свјетског рата, нанијела велике штете по Еуропи.

Криегсмарине, тј. ратна морнарица, била је трећа грана Њемачке војске. Она у поморским биткама није постигла неке веће побједе, унаточ томе што је била под водством изврсних војних стручњака - адмирала Дöнитза и Раедера, а понајвеће успјехе је постигла подморничка флота.

Бројчано, од свих родова војних снага, талијанска морнарица је до пред Други свјетски рат толико ојачала да је могла бити озбиљним противником и француској и британској морнарици. Тиме је постала 3. по снази у Еуропи. Најквалитетнији дио морнарице засигурно су чиниле диверзантске постројбе, тзв.људи жабе, које су тијеком рата имале бројне успјешне акције.

Муссолинијев је режим једнако велики напор уложио у стварање квалитетног и релативно модерног зракопловства које се 1930-их могло мјерити с већином великих сила. Томе је поготово у прилог ишла доктрина генерала Дуета који је држао да ће управо авијација бити кључан фактор побједе у будућем рату, односно да се надмоћном зракопловству ништа не може супротставити.

Талијани су помоћу разних доктрина покушали направити тактику сличну блитзкриегу, но њихов главни недостатак била је слаба копнена војска.

Ипак, највећа талијанска слабост био је морал, уздрман трауматским искуствима битака на Сочи које није избрисала чак ни побједа у првом свјетском рату.

Од свих великих сила Јапан је године 1939. имао највише ратног искуства, захваљујући својем походу на Кину који не само да је на почетку постигао спектакуларне успјехе, него је био и сјајна прилика за тестирање нових технологија, поготово на морнаричком и зракопловном пољу.

Јапанска ратна морнарица била је међу најјачима и најмодернијима. Настојећи одржати корак с Британцима и Американцима, Јапанци су били склони иновацијама и примјени модерних технологија и стратегија. Међу њима велику је важност имала оријентација на високу координацију морнарице и авијације, што је довело до градње носача авиона и стварања врхунски обученог кадра морнаричких пилота способних за најсложеније операције. Јапанци су такођер велику важност удијелили површинским снагама, при чему се развио тзв. дуги торпедо који ће постати једно од најубојитијих оружја рата и омогућити Јапанцима поморску надмоћ на самом почетку рата на Пацифику.

За разлику од морнаричког, јапанско ратно зракопловство у саставу копнених снага по квалитети авиона и пилота понешто је заостајало за већином држава у свијету, а посебан недостатак била је оријентација на непосредну подршку копненим снагама.

Копнене снаге су, пак, слично као и у Италији, представљале најслабију јапанску карику, иако је то постало видљиво тек у каснијој фази рата. Јапанци су сматрали да ће се будући рат одвијати по слабо настањеним отоцима гдје примјена тенкова или сличне модерне опреме није тако битна. Томе су у прилог ишла и искуства из Кине гдје су велики успјеси постигнути против, у правилу технички инфериорних, кинеских снага. Због свега тога јапанска је војска по квалитети опреме и оружја била на разини првог свјетског рата, али је све то надокнађивано фанатичном индоктринацијом и врхунском извјежбаношћу људи.

Главни чланак: Савезници у Другом свјетском рату

 

Велика Британија године 1939. ушла је у рат с плановима прилично сличнима онима с којима се ушло у први свјетски рат.

Британске копнене снаге биле су релативно малобројне и професионалне нарави, те су се на почетку требале користити у ограниченим акцијама, односно као подршка бројнијој француској војсци, све до тренутка када се попуни новацима. С друге стране, малобројност је британску војску учинила једином потпуно моторизираном војском у свијету, те је квалитетом и обученошћу људства била изнад еуропског просјека. С друге стране, међуратни период представљао је и својеврсну стагнацију, јер су на темељу искустава првог свјетског рата, поготово у примјени и тактици тенкова извучени погрешни закључци.

Недостатке копнених јединица надомјестила је Роyал Навy, тј. Краљевска морнарица, која је имала све могуће врсте бродова. Од торпедних чамаца па до носача авиона. Користили су стратегију као и у наполеонским ратовима што је Британцима омогућило водити рат против цијеле Еуропе.

Највреднији и најмодернији дио британских оружаних снага представљао је Роyал Аир Форце, тј. Краљевско ратно зракопловство. Било је састављено од многих типова авиона који су углавном служили за стратешко бомбардирање, но касније је већи нагласак стављен на ловачке авионе који ће бранити Британско оточје и његове индустријске центре, за што су развијени квалитетни ловци "Спитфире" и "Хаwкер Хуррицане", од којих се потоњи показао и добрим избором за подршку копненим снагама.

 

Француска је 1939. године била под снажним утјецајем искуства првог свјетског рата које се одразило, како на војну доктрину, тако и на морал нације.

Французи су због офензивне тактике у Првом свјетском рату претрпили велике губитке у људству. Зато су у овај рат одлучили ући дефензивније. Таквом је доктрином постављена позната "Магинот линија" која се протезала уз границу с Њемачком, а држало се да је непробојна.

Французи су због великих трошкова одлучили да на белгијској граници не направе такву линију, но то су направили и зато да би потакли Белгију да више сурађује са Савезницима. Француска војна опрема била је застарјела, осим тенкова који су били најсувременији у свијету, но нису дошли до изражаја у рату због криве тактике.

Француски заповједни кадар углавном су чинили, осим изузетака као што су генерал де Гаулле, стари и неспособни заповједници који нису били прилагођени новим војним тактикама и начинима борбе.

Француска ратна морнарица, с друге стране, била је прилично модерна, али она у рату, с обзиром да је била концентрирана у Медитерану, углавном није дошла до изражаја.

Француско је ратно зракопловство, пак, било инфериорно њемачком бројем и квалитетом. Тек је крајем 1930-их уложен одређени напор да се почну производити модерни типови авиона, но то је било прекасно да би се одразило на бојишту.

СССР је од свих великих сила године 1939. имао најбројније оружане снаге, како по питању људства, тако по питању броја зракоплова, тенкова и другог сувременог оружја. Прави размјери совјетске војне силе постали су очити тек касније тијеком рата. Такођер, много новца уложено је и у набаву најмодернијих техничких средстава за ратовање.

Но почетком Стаљинових чистки, цијела једна генерација изврсних војних заповједника избрисана је с лица земље. Стаљин је због своје антипатије према Троцком ослабио Црвену армију. Но Зимски рат, који је избио у Финској, присилио је Стаљина обновити копнену војску и ојачати Црвену армију.

Совјетско зракопловство било је импресивно, но служило је углавном као потпора копненим јединицама. Што се тиче совјетске РМ, била је у подређеном положају због тога што је СССР имао мало излаза на море, па је била најслабије развијана.

Због оцеана који су их одвајали од Еуропе и Азије, те у домаћој политици владајућег изолационизма, САД су 1930-их врло мало улагали у обрану, држећи како ће се будући рат избјећи, односно да САД у њему неће судјеловати.

Но изузетак је била морнарица, која се развијала све више и више. Имали су све типове бродова, а посједовање многих оцеанских отока омогућило је изградњу лука изван матичног копна. То је била кључна чињеница у америчким побједама на мору.

САД је тада још увијек технолошки заостајале. Но захваљујући големој индустријској бази те величини добро образованог становништва били су кадри у веома кратком времену развити своје оружане снаге.

Главни чланак: Инвазија на Пољску

 

 

 

Прије избијања непријатељстава, Пољска је већину војске концентрирала на границама, настојећи демонстрирати вољу за отпором, односно кренути у протуофензиву ако се укаже прилика. Тиме је, с обзиром на пољски геостратешки положај, Нијемцима омогућена прилика да на самом почетку изведу серију обухватних маневара којима ће пољске снаге бити одсјечене од своје позадине и присиљене на предају.

Два дана након њемачког напада, Њемачкој су рат објавиле Француска и Британија, чиме је рат и формално добио карактер свјетског, па зато неки повјесничари наводе 3. рујна 1939. као датум његовог почетка.

Све наде Пољака да ће се успјети обранити врло су брзо распршене из два разлога: Нијемци су, у потпуности изненадили Пољаке брзином свог напредовања, а француска офензива у Саарској области, која је требала растеретити Пољаке, одмах је заустављена, мада је била подузета чисто демонстративно без воље и довољних снага да постигну било какав значајан успјех. 17. рујна, СССР је подузео инвазију с истока и без неког већег отпора избио на унапријед договорену демаркацијску линију која мање-више одговара данашњој источној пољској граници. Дио пољске војске избјегао је у Румуњску, одакле ће пријећи на Запад, док је остатак заробљен до почетка листопада. Источни дио Пољске анектирао је СССР, а западни је био под тзв. Генералним гувернером у саставу Трећег Реицха.

Савезничка врховна команда након тога је закључила да никаква офензива на Њемачку нема смисла, него да се рат треба добити поморском блокадом, односно ограниченим операцијама у циљу спрјечавања Нијемаца да добивају стратешке ресурсе из неутралних земаља. У међувремену се испоставило да одлука Италије да буде неутрална има заправо користан ефект на Њемачку, јер је преко ње несметано ишао увоз тих истих сировина. Дотле се на западном бојишту развило стално затишје, повремено прекидано ограниченим акцијама - период познат као тзв. "Лажни рат".

У међувремену је СССР консолидирао своје позиције у Источној Еуропи, успоставивши војне базе у балтичким државама Естонији, Латвији и Литви, припремивши тако терен за формалну анексију сљедеће године. Покушај да се Финска натјера на уступање територија сјеверно од Лењинграда довео је крајем студенога до финско-совјетског или тзв. Зимског рата у којем су Финци испочетка успјешно зауставили надмоћне совјетске нападе, захваљујући и добро утврђеној Маннерхеимовој обрамбеној црти и "мотти" тактиком ратовања.

Главни чланак: Операција Wесерüбунг

Зимски рат савезничким је планерима учинио занимљивом Скандинавију. Створени су планови да се пошаље експедицијски корпус с циљем пружања помоћи Финској, односно њеног стављања на савезничку страну. То је касније требало послужити као изговор за блокаду допреме Њемачкој стратешки важних залиха жељезне рудаче из Шведске. На плановима се наставило радити и након финске капитулације у ожујку 1940. године.

Дјеломично узнемирен најавама о таквим плановима, Хитлер је заповједио да се припреми инвазија Данске и Норвешке. Дана 9. травња 1940. године Нијемци су без отпора освојили Данску која ће бити окупирана сљедећих пет година. У Норвешкој су краљ и војска пружили отпор, али су Нијемци, користећи локалну надмоћ у зраку те брзо освајање аеродрома, успоставили мостобране које није био у стању уништити ни долазак релативно малобројног савезничког експедицијског корпуса. Иако је Британска морнарица њемачкој морнарици нанијела велике губитке, Норвешка је у липњу 1940. пала под потпуну њемачку контролу, чиме је створена важна база за будуће подморничке операције на Атлантику.

Главни чланак: Битка за Француску

Дана 10. свибња, након вишеструког одгађања и промјене планова, отпочела је велика њемачка офензива на западној фронти.

Као што се било и очекивало, Нијемци су одлучили заобићи Магинотову линију и Француску напасти преко територија неутралне Белгије. Због тога су савезници одмах послали своје најбоље и најбројније снаге у дубину белгијског територија да их тамо, према претходном плану, зауставе.

Оно што се није очекивало било је да ће Нијемци заједно с Белгијом напасти Низоземску која је, за пет дана и након терористичког бомбардирања Роттердама, одмах капитулирала, односно да ће главни удар бити кроз шумовите Ардене за које се држало да су непроходни за тенкове и друга модерна возила.

Француске су снаге биле потпуно изненађене, те, када су њемачке снаге већ за три дана избиле на ријеку Меусе код Седана, нису биле у стању пружити адекватан отпор. Нијемци су прешли ријеку и тенковским колонама брзо одсјекли главнину савезничких снага у Белгији од Француске. Покушаји савезника да се разбије њемачки клин нису успјели, а 28. свибња Белгија је службено капитулирала. Савезничке су снаге биле сведене на све мањи мостобран код Дункерqуеа гдје је до 4. липња изведена једна од најспектакуларнијих и најуспјешнијих евакуација у војној повијести.

Освајање Дункерqуеа Нијемцима је омогућило да се окрену на југ према углавном деморализираним француским трупама и 5. липња започну офензиву која је брзо пробила њихове положаје. Француска је војска, уз све већи дефетизам, била парализирана великим бројем избјеглица на цестама те све већим политичким подјелама у влади, гдје је почело превладавати мишљење Пхилиппеа Пéтаина да даљи отпор нема смисла.

Дана 10. липња, сматрајући је да су савезници изгубили рат те да се јефтино може домоћи њихових колонија, Италија се и службено придружила Хитлеру као савезник. Прва важнија талијанска офензива био је напад на француске положаје на граници, током кога је неколико француских батаљуна успјешно зауставило цијелу једну талијанску војску.

Тај успјех није имао скоро никакав ефект на опће стање у Француској, гдје је влада и службено отпочела преговоре о капитулацији. С тиме се није сложио генерал де Гаулле који је 18. липња одлетио у Лондон и стао на чело тзв. Слободних Француза који ће из емиграције наставити пружати отпор Нијемцима. Четири дана касније Пéтаинова влада потписала је примирје темељем којег је Француска подијељена на сјеверни дио под њемачком окупацијом, и јужни дио којим је управљала Пéтаинова влада у Вицхyју, тзв. Вицхyјевску Француску.

Дана 28. липња СССР је, користећи њемачку заузетост на Западу, ултиматумом натјерао Румуњску да преда Бесарабију - териториј који данас представља републику Молдову.

Главни чланак: Битка за Британију

Почетком љета 1940. Хитлер се налазио на врхунцу моћи и већина еуропских политичара и влада сматрала га је побједником рата. Након слома Француске цијели се континент налазио под његовом контролом, било преко окупацијских снага, савезника, идеолошки блиских влада или неутралних држава које је било лако уцијенити. Једино му је на путу стајала усамљена Британија.

Но британска влада на челу с Wинстоном Цхурцхиллом била је одлучна наставити рат до коначне побједе, што је показано већ 5. српња нападом на француску поморску базу Мерс-ел-Кебир. Циљ те операције био је спријечити да флота под контролом вицхyјевске Француске буде предана силама Осовине те тако угрози британску поморску надмоћ. Напад је изазвао велике жртве међу Французима и на дуже вријеме покварио односе бивших савезника.

У међувремену је Хитлер настојао с Британијом исходити мир нудећи гаранцију опстанка Британског царства у замјену за поврат бивших њемачких колонија. Када су Британци те понуде одбили, Хитлер је наредио да започне бомбардирање Британског Оточја и, у сврху додатног психолошког притиска, започну јавне припреме за инвазију која је добила шифру Операција Морски лав.

План за инвазију изазвао је велике подјеле и несугласице међу њемачким војним круговима, али су се сви, па и Хитлер, сложили да је за његово успјешно извођење нужно претходно осигурати зрачну надмоћ над Британијом, односно елиминирати РАФ. У ту је сврху започета вишетједна серија зрачних напада којима су се Британци супротставили у низу зрачних окршаја који се зову Битка за Британију. Захваљујући низу погодности - посједовање радара, бржа производња ловачких авиона те могућност поновног ангажирања властитих пилота срушених над британским тлом - Британци су успјели очувати предност те тако присилити Хитлера да средином рујна откаже инвазијске планове.

Хитлер је за ту одлуку био дјеломично мотивиран очигледно незадовољавајућим стањем инвазијских припрема и планова, као и све већом жељом да започне поход против СССР-а. Британију је умјесто инвазијом требало побиједити исцрпљивањем њених ресурса кроз бјесомучно зрачно бомбардирање градова, поморску блокаду те нападе на упоришта на Медитерану и Блиском истоку.

Главни чланак: Битка на Атлантику

Како се у Првом свјетском рату Атлантски оцеан показао као битно бојиште између Британске Краљевске Морнарице и Њемачке ратне флоте, Њемачка је знала да би евентуални сукоб са Британијом захтијевао јачу флоту. С тиме у плану, Њемачка је започела План З којим би требала обновити ратну флоту уништену након 1. свјетског рата. План је требао бити завршен тек 1949., па је Њемачка морнарица дочекала рат релативно неспремна и као најслабији елемент Њемачке војске - а ситуација је ишла само на горе јер су ресурси предвиђени за План З преусмјерени на приоритетније ствари. Ипак, тијеком рата Њемачка је успјела ставити у погон два велика бојна брода (Бисмарк и Тирпитз), те двије бојне крстарице (Сцхарнхорст и Гнеисенау). Главни елемент флоте, пак, била је подморничка сила која је у почетку била бројчано слаба, али је тијеком рата јако ојачала да би постала озбиљна пријетња.

Њемачка је стратегија била једноставна: све могуће јединице морнарице послане су у лов на теретне бродове у Атлантик гдје су требали прекинути доход залиха за Велику Британију. Стратешка поморска ситуација Њемачке и голема премоћ Британске морнарице су значили да је план тешко изведив, али се ситуација ипак поправила када је Њемачка 1940. заузела поморске базе у Норвешкој и Француској. То им је омогућило лакши излазак из Британске блокаде на Атлантик гдје су могли у лов.

Тако је већ 1940. године дошло до неколико већих сукоба на мору (нпр. Лов за Бисмарком и Битка код Ривер Платеа) који су увијек слиједили исту формулу: њемачки би бродови кренули у лов на Атлантик, што би резултирало потјером веће скупине британских бродова и на крају потапљањем Њемачког брода. Такво је стање само исцрпило ионако слабу Њемачку флоту која је до 1943. ефективно смањена на само један капиталан брод. Те је године и дошло до заокрета у морнарици, када Хитлер смијењује Ерицх Раедера (пропонента великих бродова) и умјесто њега поставља Карл Дöнитза (оданог подморничарској струји) и морнарица се сасвим преусмјерава на поморско ратовање.

Како су Савезници већ до тада развили ефективна средства за борбу против подморница (нпр. сонар), подморничка сила више није било толико ефективна као у доба 1940. и 1941. - године које су назване 1. и 2. "Сретно доба" ради недостатка пратње код теретних бродова - и до 1944. је потпуно истиснута са Атлантика. Пред крај рата, Њемачка је улагала у развој подморница, посебно револуционарну тип XXI подморницу, али је тај труд дошао прекасно.

Тежиште рата од јесени 1940. године почело се пребацивати са запада на Медитеран, односно Блиски исток, гдје је Хитлеров циљ био Британцима одузети стратешки важне нафтне изворе, односно главну прометну артерију у Суеском каналу. Ово потоње био је задатак Талијана, који су у Либији и источној Африци (Етиопија, Сомалија) имали знатне снаге.

У рујну је из Либије на Египат кренула велика талијанска офензива која је након краћег напредовања брзо заустављена од стране вишеструко малобројнијих британских снага, показавши још једном талијанску војну инфериорност. Талијанске снаге у источној Африци, под командом војводе од Аосте, показале су се нешто успјешнијим те су Британце истјерале из британске Сомалије, напале Кенију и Судан те тако присилиле Британце да тамо довлаче своје колонијалне снаге.

У међувремену су се у Медитерану почеле водити оштре борбе између талијанске и британске морнарице. Захваљујући квалитетнијој тактици и бољој опреми, Британци су у њима имали нешто више успјеха, а равнотежа се додатно покренула у британску корист нападом којим су 11. студеног у нападу на Таранто који су извела британска флота торпедним авионима онеспособљена три талијанска бојна брода.

Како би додатно ослабио британски положај, Хитлер је у то доба на страну Осовине настојао довући Шпањолску, сматрајући како ће Францисцо Францо узвратити за потпору добивену приликом грађанског рата. Но, испоставило се како је Шпањолска превише исцрпљена да би могла судјеловати у новом рату те је умјесто тога Францо Осовину подржао посредно, као формално неутрална држава.

Најважнији догађај била је Муссолинијева одлука да, у сврху изједначавања престижа с Хитлером, подузме властити блитзкриег у форми напада на Грчку. Поход који је започео 28. листопада, и који се понекад назива Талијанско-грчки рат, врло се брзо, захваљујући успјешном отпору слабо опремљене али добро вођене грчке војске, претворио у још један талијански војни фијаско. Не само што је талијанска офензива заустављена, него су талијанске снаге одбачене у дубину албанског територија. Још је важније било то да се Грчка ставила на страну Британије и тако дала могућност Британцима да угрожавају њемачке позиције на Балкану, односно бомбардирају стратешки важне нафтне изворе у Плоестију.

Главни чланак: Травањски рат

Главни чланак: Инвазија на Грчку

Крајем 1940. Британци су покренули Операцију Компас - прву важнију савезничку офензиву у рату - која је за посљедицу имала потпуно расуло талијанске војске у Сјеверној Африци. Но, тај се успјех није могао искористити, јер је Цхурцхилл донио одлуку да се британска појачања и други ресурси упуте у Грчку, чиме је изазвао Хитлера да заповиједи напад на Грчку, познат под шифром Операција Марита.

Било је планирано да се напад изведе с територија Бугарске и Југославије - држава које су до прољећа 1941., исто као и Мађарска и Румуњска, прикључене Тројном пакту. Но, 27. ожујка у Југославији је изведен пуч и установљена нова, про-британска влада на челу с генералом Душаном Симовићем.

Разбјешњели Хитлер одлучио је да заједно с Грчком буде нападнута и Југославија, што се и догодило 6. травња. Деморализирана југославенска војска брзо је савладана и присиљена на капитулацију 17. травња. Грчка војска одржала се нешто дуже - до 20. травња, након чега су њени остаци, заједно с британским експедицијским корпусом нашли уточиште на Крети. Нијемци су 20. свибња извршили падобрански десант на Крету те је заузели, иако уз велике губитке међу својим елитним падобранским јединицама.

 

У том тренутку британске су се позиције на Медитерану и Блиском истоку нашле на најнижој точки. Серија њемачких успјеха, укључујући протуофензиву у Сјеверној Африци коју је водио Ерwин Роммел, потакла је про-њемачког премијера Расхида Алија да у Ираку отпочне побуну против Британаца. Побуна је релативно брзо угушена, али не прије што су вицхyјевске власти у Сирији и Либанону пристале да се тамошњи аеродроми користе за њемачко снабдијевање побуњеника. То је Британцима дало повод да започну офензиву с циљем запосједања тих територија. Она је, уз доста потешкоћа, успјешно завршена средином липња.

Главни чланак: Операција Барбаросса

Операција Барбаросса назив је за њемачку инвазију Совјетског Савеза 22. липња 1941. године. Њемачке снаге, које су бројиле више од 150 дивизија из Њемачке и сателитских земаља, напале су 22. липња 1941. Совјетски Савез. Совјетске су дивизије у почетку падале једна за другом што је довело до скорог колапса СССР-а.

Њемачка офензива ишла је у три смјера: један према Лењинграду, други према Москви, а трећи према Стаљинграду. Москва, Лењинград и Стаљинград издржали су нападе. Најсудбоноснија битка за СССР била је битка за Стаљинград - важно чвориште за југоисточну Русију с нафтним налазиштима. Захваљујући отпору совјетских војника, Нијемци су били сузбијени. Срећа на фронту преокренула се у корист Совјета почетком 1943. године када су се Нијемци почели повлачити према Њемачкој што је значило пропаст моћног Wехрмацхта.

 

Од самог почетка рата амерички предсједник Франклин Делано Роосевелт није крио своје про-британске симпатије, односно увјерење како је у америчком интересу да силе Осовине буду поражене. Но, директно укључивање у рат онемогућавало је углавном изолационистичко расположење америчке јавности, односно мишљење како се Американаца питање контроле над Еуропом и остатком Старог свијета не тиче.

Роосевелт је, с друге стране, користио своје предсједничке овласти да би Британији помагао на сваки начин осим војном интервенцијом. Британци су добивали издашну војну помоћ, а њихове наруџбе довеле су до поступног процвата америчке војне индустрије. Роосевелт је САД у рат настојао увући тако што је слао америчке ратне бродове да прате конвоје с америчком робом за Британију и тако провоцирају сукобе с њемачким подморницама у Атлантику.

Но у јесен 1941. права је криза настала на Пацифику, умјесто Атлантику. Јапан је годину дана раније, користећи заузетост западних сила, окупирао Индокину, дотада под влашћу вицхyјевске Француске, те тако стекао вриједан извор сировина. Сљедећа на реду требала је бити Низоземска Источна Индија, с обзиром на своје изворе нафте. САД су на то, као и на наставак рата у Кини, реагирали нафтним ембаргом који је посебно погодио јапанску морнарицу.

Суочена с кризом, јапанска влада одлучила је војном акцијом заузети Низоземску Источну Индију. Но, то је са собом повлачило оружани сукоб с Британијом и САД. Америчка је влада, као додатно упозорење, била премјестила већи дио своје Пацифичке флоте из Сан Диега у базу Пеарл Харбор на Хавајима.

То је јапанским планерима дало сјајну прилику да смисле акцију која је на самом почетку требала остварити јапанску премоћ на Пацифику и омогућити неометана освајања по остатку Азије. Дана 7. просинца америчку су базу напали јапански авиони те потопили, односно оштетили велики број бродова и авиона. Тај је напад, изведен без формалне објаве рата, изазвао велики бијес америчке јавности те отклонио све сумње око тога требају ли се САД активније укључити у догађаје у свијету.

Дан прије напада на Пеарл Харбор Совјети су покренули једну од својих првих великих офензива. Она је не само одбацила Нијемце од Москве него им нанијела и велике губитке, срушивши тако мит о непобједивости Wехрмацхта. Док се све то догађало, Хитлер је сматрао како би притисак на источном фронту могао смањити уласком Јапана у рат против СССР-а. У ту сврху Њемачка је формално објавила рат САД, али је, на Хитлерово велико разочарање, Јапан одржао неутралност у односу на СССР.

Улазак САД, са својим огромним људским, материјалним и индустријским ресурсима, представљао је велико олакшање за Британију и СССР, али је требало времена да се сви ти ресурси мобилизирају и почну ефикасно користити. У међувремену су Силе Осовине на различитим бојиштима наставиле биљежити успјехе.

Најспектакуларнији били су они на Пацифику. Јапанци су успјели освојити Малају те 15. вељаче присилити на предају велики британски гарнизон у Сингапуру, што је представљало један од најсрамотнијих пораза у британској повијести. Слично је било с Филипинима, Низоземском Источном Индијом, Средишњим Пацификом те Бурмом, а даљње напредовање преко Нове Гвинеје до Аустралије заустављено је тек поморском битком у Кораљном мору. Нешто касније у битци код Мидwаyа заустављен је још један јапански покушај даљњег освајања, при чему је потопљено неколико носача авиона са стотинама елитних пилота.

На источном фронту совјетска зимска офензива застала је на прољеће, дијелом захваљујући Хитлеровој заповиједи да се не одступа ни милиметар, а прекршитељи најстроже кажњавају. Нови совјетски покушај офензиве у свибњу је довео до катастрофалног пораза у харковској битци. Тиме су Нијемцима олакшани увјети за започињање велике љетне офензиве којој је, овога пута, циљ био ограничен на Кавказ и тамошња нафтна поља, односно евентуално избијање на Блиски исток. Офензива која је започела у липњу изазвала је совјетско повлачење, но расуло из године 1941. није се поновило. Совјети су с временом били у стању успорити њемачко напредовање, а додатни проблем представљало је раздвајање њемачког надирања на два правца - један према Кавказу, други у смјеру Стаљинграда, индустријског средишта на ријеци Волги. Схваћајући стратешку важност Стаљингарада, Совјети су га одлучили одлучно бранити, што је довело до стаљинградске битке.

Њемачко заповједништво надало се продријети на Блиски исток и с јужног правца захваљујући новој Роммеловој офензиви којом су британске снаге тешко поражене у битци код Бир Хакеима и присиљене на повлачење из Либије у дубину египатског територија. Роммел се надао заузети Александрију, избити на Суески канал те се послије спојити с њемачким снагама на Кавказу, односно јапанским у Индији. Али тај амбициозни план средином љета зауставила је лоша логистика те реорганизирана британска обрана под заповједништвом генерала Бернарда Монтгомерyја која је Роммелово напредовање коначно зауставила у битци код Алам Халфе.

У међувремену се, у складу са закључцима конференције у Wансееу у сијечњу, на територијима под влашћу Њемачке и њених сателита почело проводити тзв. Коначно рјешење жидовског питања, данас познатије под називом Холокауст.

Средином 1942. СССР се поновно нашао у тешкој ситуацији, те је Стаљин то искористио како би западне савезнике натјерао на отварање тзв. другог фронта у Западној Еуропи с циљем растерећења Црвене армије. Амерички војни кругови такођер су се залагали за такав план из политичких разлога, настојећи да рат у Еуропи буде што краћи, односно да се могу обрачунати с Јапаном. Цхурцхилл је, пак, сматрао како до отварања другог фронта треба доћи на обалама Медитерана које је он називао "меким трбухом" Хитлерове Еуропе. Пропаст канадског препада на Диеппе у липњу је Американце увјерила у снагу њемачке обране на атлантским обалама, односно прихваћање Цхурцхиллових аргумената.

 

Иако су Роммелове осовинске снаге у Сјеверној Африци дуго времена биле бројчано, технички и логистички инфериорне Британцима, тек је Монтгомерy то успио схватити, односно практички искористити за једноставан план који је 23. листопада довео до почетка битке код Ел Аламеина. Роммелове снаге тешко су поражене и натјеране на повлачење које ће поступно довести до губитка Либије. Зато се та битка сматра првом прекретницом Другог свјетског рата.

У међувремену су осовинске позиције 4. студеног додатно ослабљене операцијом Торцх, англо-америчким искрцавањем на обале Марока и Алжира, који су били под контролом вицхyјевске Француске. Након краћег отпора вицхyјевске су се снаге предале, односно прешле на страну Савезника, али је даљње напредовање у Тунис заустављено због искрцавања њемачко-талијанских снага те лошег времена. Без обзира на то, успјех сложене амфибијске операције показао је како су Савезници сличан потхват у стању поновити другдје, тјерајући Хитлера да на рачун источног фронта шаље трупе на запад ради обране еуропских обала. Зато се Торцх назива другом прекретницом другог свјетског рата.

Најважнија прекретница ипак се догодила на источном фронту, гдје су уличне борбе у Стаљинграду биле толико исцрпиле њемачко људство да је њемачко заповједништво било присиљено попуњавати бочне линије трупама својих савезника, Румуњске, Мађарске и Италије. То је совјетској врховној команди (Ставка) дало сјајну прилику да двоструким бочним ударом 19. студеног те линије пробије и у Стаљинграду опколи 6. армију генерала Фриедрицха Паулуса. Покушаји да се обруч пробије и опкољена армија избави нису успјели, па су се 1. вељаче 1943. њени остаци предали, означивши највећу катастрофу у дотадашњој њемачкој војној повијести.

Пораз код Стаљинграда Нијемце је натјерао на повлачење с Кавказа, али је имао и озбиљније политичке посљедице. Уништење војски на Источном фронту владине је кругове у Румуњској, Мађарској, па и у Италији, натјерало да размишљају о напуштању Њемачке и приклањању Савезницима првом повољном приликом.

Прекретница се догодила и на Пацифику, након што су 2. коловоза амерички маринци извршили десант на стратешки важан оток Гуадалцанал на Соломонским Отоцима. Јапанци су их одатле покушали отјерати властитим десантом што је довело до шестомјесечних жестоких борби на копну, мору и зраку. Иако су обје стране претрпјеле огромне губитке, Американци су их лакше надокнађивали те су се Јапанци почетком вељаче 1943. повукли, означивши успјех прве велике савезничке офензиве на том ратишту.

Савезничким снагама у Сјеверној Африци Тунис је, након релативно лаког заузимања Алжира и Марока, представљао велики проблем, што због лошег времена, што због тешког планинског терена који је вјешто користила њемачко-талијанска експедицијска армија на челу с генералом вон Арнимом. Савезници су додатни проблем имали у слабој координацији између британских, америчких и француских колонијалних трупа. Још већи проблем било је неискуство америчких снага које је 19. вељаче дошло до изражаја у битци код Кассеринеа приликом које је Роммел успио пробити америчке положаје и изазвати панично повлачење које је заустављено тек крајњим британским напорима.

Но тај Роммелов успјех није могао бити искориштен јер је у Тунис с југа, из Либије, продирала британска Осма армија на челу с Монтгомерyјем. Дана 6. ожујка Монтгомерy је Роммела поразио у битци код Меденина, а 17. ожујка започео је пустињским маневром заобилазити утврђену Маретхску линију на тунишко-либијској граници. Успјешан пробој тих положаја запечатио је судбину осовинских снага у Тунису, јер нису имале довољно људства ни материјала како би се одупрле савезничким офензивама из два правца.

Иако су поједини осовински команданти тражили дозволу за евакуацију, Хитлер је то одбио из политичких разлога, плашећи се додатне деморализације након стаљинградске катастрофе. Евакуација је с временом постајала све тежа, исто као и снабдијевање трупа због све очитије поморске надмоћи Савезника у Медитерану. 14. свибња посљедњи су се остаци осовинских снага предали, означивши коначни крај рата у Сјеверној Африци.

У међувремену су се силе Осовине могле утјешити дјеломичним успјехом њемачке офензиве на источном фронту, током које су Совјети одбачени из подручја Харкова који су били ослободили почетком године. То је Wехрмацхту повратило оптимизам, односно потакло планове за још једну велику љетну офензиву, док су Совјети одлучили зауставити даљње нападе и посветити се консолидацији својих редова. То је довело до релативног затишја на источном фронту које ће трајати неколико мјесеци.

Десант на Сјеверну Африку међу осовинским је снагама потакао страх од евентуалног савезничког искрцавања на друге дијелове Средоземља. Зато су подузете мјере за јачање обране на том подручју - вицхyјевска је Француска окупирана, након чега се њена флота у Тоулону самопотопила како не би пала у руке Нијемцима. На Балкану, гдје се разгранао широки партизански покрет, покренуте су офензиве у циљу његовог гушења, поготово у Југославији гдје су покушаји уништења Титових партизана довели до битака на Неретви и Сутјесци.

Главни чланак: Битка код Курска

Курска битка (5. српња - 23. коловоза 1943.) вођена је између совјетских и њемачких снага тијеком љета 1943. године. То је највећа тенковска битка у повијести ратовања и најзначајнија савезничка побједа тијеком 1943. године.

Намјера њемачких копнених снага (Wехрмацхт) била је разбити средишњи дио источног фронта, с југа обухватити Москву и нанијети одлучујући ударац. Њемачка офензива почела је 5. српња под тајним називом Зитаделле (тврђава, цитадела). У битци је с њемачке стране ангажирано 50 дивизија (од чега 14 оклопних и 2 моторизиране) - укупно око 800.000 војника, 2.700 тенкова и самовозног топништва, 10.000 топова и минобацача, уз подршку око 2.000 зракоплова, а са совјетске 12 армија (од чега 2 оклопне). Руси су имали извјесну бројчану надмоћност у људству и наоружању - 20.000 топова и минобацача, 920 ракетних бацача, 3.600 тенкова, уз подршку 2.400 зракоплова. Руске снаге извеле су успјешан протунапад и до 23. коловоза Нијемци су поражени: из строја им је избачено око 60.000 погинулих и око 150.000 рањених војника. Стварни руски губици објелодањени су тек 1991. и износили су око 80.000 погинулих уз велик број рањених и несталих. Побједом Црвене армије у овој битци, иницијатива на Источном фронту прешла је на совјетску страну. Од тада па све до краја рата њемачке јединице налазе се у константној дефензиви.

Главни чланак: Капитулација Италије

У складу с Цхурцхилловим стратешким замислима, западни су савезници 10. српња започели искрцавање на Сицилију, што је био први корак према избацивању Италије из рата. Иако су осовинске снаге, поготово њемачке, пружале жесток отпор, брзо је постало јасно да се морају повући на талијанско копно. У међувремену су сви ти догађаји имали утјецај на фашистичке вође у Риму, који су 21. српња свргнули и ухитили Муссолинија, а нова влада одмах је започела тајне преговоре о капитулацији.

До капитулације је дошло 8. рујна, када се требало догодити координирано велико искрцавање код Салерна. Но, њемачке снаге под командом фелдмаршала Кесселринга показале су се као врло вјеште, како у обрани од западних савезника, тако и у брзом стављању Италије под окупацију. Муссолини је ослобођен акцијом њемачких командоса и постављен на чело квислиншке Талијанске Социјалне Републике. У међувремену су Нијемци, вјешто користећи планински терен, задржавали савезнички продор према Риму те поступно створили готово несавладиву обрамбену линију чији је центар био Монте Цассино. Око тог мјеста мјесецима ће се водити крваве борбе.

Капитулација Италије имала је озбиљне посљедице и на Балкану. Док је британски покушај да искористе капитулацију талијанског гарнизона и на брзину освоје Додеканез завршио катастрофом, у Грчкој и Југославији партизанима су пале у руке велике количине оружја и опреме. Поготово је то имало велики утјецај на Југославију, гдје се партизанска војска и с њом повезан политички покрет наметнула као главни чимбеник у будућем поратном уређењу земље.

Исфрустрирани успјешним њемачким отпором код Монте Цассина, савезнички су заповједници одлучили освојити Рим обилазним маневром, односно искрцавањем трупа код Анзија, у позадини њемачких линија. Но, искрцавање, које је отпочело крајем сијечња, врло је брзо запело због логистичких проблема и неспособности америчког генерала Луцаса. То је Нијемцима дало драгоцјено вријеме да довуку резерве и покрену протунапад који је савезнике готово успио бацити у море. Мостобран је очуван, али су савезници одустали од намјере да га користе као полазиште за напад на Рим.

Монте Цассино освојен је неколико мјесеци касније и Нијемци су коначно присиљени на повлачење, што је Американцима омогућило да 4. липња ослободе Рим. Но, дотада је Цхурцхиллова медитеранска стратегија била темељито дискредитирана и талијанско бојиште изгубило приоритет међу савезничким планерима.

 

 

Након поразних искустава у брдовитој Италији, савезници су коначно прихватили америчко стајалиште да је рат најбоље добити директним ударом у Њемачку преко равничарске Западне Еуропе. Од краја 1943. интензивирале су се припреме за велико искрцавање на француску обалу, које је добило шифру Операција Оверлорд. Поморски и зрачни десант био је годинама планиран, а мјесецима увјежбаван, уз дотада невиђени сустав дезинформације непријатеља.

Све те мјере уродиле су плодом када је 6. липња - датум који ће у повијест ући као Дан D - извршена дотада највећа амфибијска операција у повијести. Савезничке снаге искрцале су се на широком фронту у Нормандији, умјесто код Пас де Цалаиса гдје су их Нијемци били очекивали. Иако су Нијемци на све могуће начине покушали савезнике бацити у море, мостобран се поступно ширио. Након мјесец и пол дана крвавих и жестоких борби, Американци су успјели извршити пробој и подузети велики обухватни маневар. Хитлерово упорно одбијање да изда заповијед за повлачење довело је до опкољавања и уништавања њемачких снага код Фалаисеа.

Истовремено је извршен и мањи десант на јужну обалу Француске. Нијемци су почели повлачење из Француске које се врло брзо претворило у панику и расуло. Генерал де Гаулле у тим је данима успјешно исходио да његов покрет Слободних Француза постане легитимна влада ослобођене Француске и избјегне савезничку окупацијску управу. 24. коловоза, након ослобођења Париза, то је и потврђено.

Дубоко увјерени да ће рат моћи завршити до Божића, савезници су се одлучили за рискантни план зрачног десанта у јужној Низоземској, којему је циљ било освајање мостова преко Рајне. Тај план, прозван Операција Маркет Гарден, 17. рујна довео је до великог зрачног десанта, при чему су британски падобранци код Арнхема стјецајем околности налетјели на елитне њемачке јединице. Резултат тога била је арнхемска битка у којој су Британци десетковани, а Нијемци стекли једну од посљедњих великих побједа у рату.

Црвена армија од курске битке била је у сталном напредовању. У првој половици 1944. године борбе су се углавном водиле на сјеверном и јужном дијелу источног фронта, па је тако одсјечен њемачки гарнизон на Криму, а Лењинград коначно ослобођен опсаде.

Главни и најспектакуларнији удар догодио се у липњу, а носио је шифру Операција Багратион. Њиме је сломљена њемачка Група армија Центар и ослобођена Бјелорусија, при чему су Совјети стекли огроман број заробљеника и базу за даљње напредовање према Пољској и Њемачкој.

У исто вријеме покренута је и велика офензива на Финску, чија је влада одлучила пристати на совјетске увјете за примирје. Та одлука није значила крај рата за Финску. Нијемци су одмах под окупацију ставили сјеверни дио земље који ће постати поприште вишемјесечног крвавог рата између бивших савезника.

Два мјесеца касније подузет је удар на Румуњску, која је имала далеко више успјеха у мијењању страна. Совјети су продрли и преко бугарске границе, иако та земља формално није објавила рат СССР-у. Обје војске ставиле су се Совјетима на располагање и послије узеле учешће у борбама против Нијемаца на источном фронту.

Долазак Совјета на Балкан присилио је Нијемце на повлачење из Грчке према сјеверу. Настали вакуум настојале су испунити супарничке герилске фракције, што је довело до грађанског рата у који су се упетљале британске трупе. У Југославији су у јесен Титови партизани уз помоћ Црвене армије ослободили Београд те се полако трансформирали у регуларну војску која је држала свој дио фронта.

У Мађарској је покушај капитулације, односно стављања на страну Савезника, довео до њемачке војне интервенције против адмирала Хортхyја и инсталирања фашистичког режима који ће провести Холокауст међу дотада поштеђеним мађарским Жидовима.

 

У 1943. и 1944. години на Пацифику главна савезничка, односно америчка, стратегија било је тзв. прескакање отока. Она се састојала у томе да се продор у дубину подручја под јапанском контролом изводи заобилажењем већине оточних упоришта која би том продору стајала на путу. Американци би се једноставно искрцали у позадини тих упоришта, тамо саградили поморске и зрачне базе, а јапанске базе испред њих биле би подвргнуте зрачном и поморском бомбардирању, односно блокади у циљу њихове трајне неутрализације.

Таква је стратегија донијела плода у савезничком спором, али незаустављивом напредовању у Југозападном, односно Средишњем Пацифику. Но, како су се савезничке линије приближавале Јапану, тако су расле несугласице између генерала Доугласа МацАртхура и адмирала Цхестера Нимитза. Док се Нимитз залагао за директан продор према Јапану, дотле је МацАртхур, дијелом због своје повријеђене таштине, инзистирао на претходном ослобођењу Филипина.

На крају је из политичких разлога превагнуло МацАртхурово мишљење. У јесен су Американци прикупили велику инвазијску флоту и извршили десант на Филипине. Јапански покушај да то спријече довео је до битке у заљеву Леyте - највећег и најспектакуларнијег поморског окршаја у рату, након којег је јапанска ратна морнарица престала постојати као озбиљан фактор. Америчке копнене снаге на Филипинима су, с друге стране, с јапанским гарнизонима водили жестоке борбе до самог краја рата.

Главни чланак: Капитулација Њемачке

Крајем 1944. Њемачка је остала усамљена, без савезника, а и њен матични териториј већ је био начет са запада и с истока. Но, Хитлер је још увијек вјеровао у успјешан завршетак рата, уздајући се у нова оружја попут ракета V-2 или млазних ловаца Ме-262. Како би стекао вријеме да их усаврши, наредио је велику офензиву на западу против америчких положаја у Арденима. Велика арденска протуофензива у потпуности је изненадила Американце и нанијела им тешке губитке, али су њихови положаји брзо консолидирани уз помоћ британских савезника те су Нијемци поступно потиснути на полазне положаје.

Губитке у Арденима више ништа није могло надокнадити, што су одмах искористили Совјети, пробивши њемачке линије у Пољској и приближивши се самом Берлину. У ожујку су западни савезници коначно прешли Рајну и почели продирати у само срце Њемачке. Савезници су такођер покренули офензиву у Италији, исто као и Титова југославенска војска.

Њемачка је војска након више од пет година доживјела потпуни слом па су се многе јединице, поготово на западу, почеле предавати без борбе, а на истоку борити мање зато да зауставе Совјете, а више зато да себи дају прилику за предају западним савезницима. 25. травња совјетске и америчке трупе спојиле су се код Торгауа, пресјекавши тако Њемачку напола. У исто вријеме отпочела је берлинска битка тијеком које је Хитлер извршио самоубојство, а сам Берлин предао се 2. свибња.

Нова њемачка влада под адмиралом Дöнитзом отпочела је преговоре о капитулацији који су завршени 7. свибња, а 8. свибња објављен је прекид непријатељстава. У неким дијеловима Еуропе, поготово оним источним, борбе су се водиле још неколико тједана, али је тог дана службено отпочео мир.

Главни чланак: Капитулација Јапана

 

 

У првој половици 1945. године амерички су се војници искрцали на оток Иwо Јиму и након дуготрајних и жестоких борби свладали тамошњи јапански гарнизон. Оток је послије почео служити као база америчким стратешким бомбардерима Б-29 у њиховим нападима на циљеве у самом Јапану. Приликом напада кориштене су запаљиве бомбе што је само у Токију довело до 300.000 мртвих.

У липњу су се Американци још више приближили самом Јапану након искрцавања на Окинаwи. I тамо је јапански гарнизон свладан, али уз огромне губитке на савезничкој страни. Ти су губици увјерили америчке планере да ће инвазија самог Јапана захтијевати незамисливо велики број жртава и довели до одлуке да се Јапан на предају покуша присилити употребом новог оружја званог атомска бомба.

Дана 6. коловоза на Хирошиму је бачена атомска бомба која је изазвала дотад незамисливо разарање и патње међу локалним становништвом. Док је јапанска влада покушавала схватити што се догодило, услиједио је још један шок у облику објаве рата од стране СССР-а. Совјетске снаге врло су брзо разбиле јапанске снаге у Манџурији и отпочеле брзо напредовати према Кореји. Дана 9. коловоза бачена је друга атомска бомба на Нагасаки (види Атомско бомбардирање Хирошиме и Нагасакија).

То је било довољно да јапанска влада након неколико дана схвати да даљњи отпор нема смисла, те је 15. коловоза објављена безувјетна капитулација. Она је формално потписана 2. рујна на америчком бојном броду УСС Миссоури у Токијском заљеву, што је датум који представља службени завршетак другог свјетског рата..

Главни чланак: Посљедице Другог свјетског рата

 

 

Точан број људских жртава у рату непознат је и до данас. Број се процјењује на око 55 милијуна људи, што је највећи број до данас. Број рањених био је вишеструко већи, што, с обзиром на тадашњи број становника планета Земље, Други свјетски рат чини најкрвавијим сукобом у повијести.

Рат је довео до драматичних демографских промјена у многим дијеловима свијета. Цијеле су етничке заједнице или десетковане или присилно расељене. Најжалоснији су примјер тог десетковања и мучења еуропски Жидови и Роми. Жидови који су преживјели холокауст углавном су се иселили у САД и Азију гдје су створили Израел.

Главни чланак: Прогон Нијемаца након Другог свјетског рата

Од протјераних народа то су били Нијемци (из Источне Еуропе).

I материјални губици били су велики. У рату су нестали и многи дијелови културне баштине, за што су најбољи примјер Варшава, коју су, након неуспјелог устанка године 1944., Нијемци у потпуности разорили, те Дресден чији је већи дио године 1945. спаљен у савезничком бомбардирању.

 

Највидљивије промјене биле су оне које су се тицале државних граница. СССР је у свој састав увео Естонију, Латвију и Литву те се проширио на рачун Финске, Њемачке, Пољске, Чехословачке и Румуњске. Мировним уговорима проширила се Пољска на рачун Њемачке, односно Југославија на рачун Италије - с тиме да је питање Трста ријешено тек 1954. године. Кина је преузела оток Тајван, док је Кореја стекла неовисност.

Сама Њемачка убрзо је након рата подијељена на Западну и Источну Њемачку. Аустрија је такођер повратила неовисност и године 1955. постала суверена и неутрална држава. У Африци су Талијани успјели одржати власт у Либији, али су Етиопско - британске снаге већ 1941. освојили Етиопију чиме је обновљено Етиопско краљевство. Италија је изгубила и Албанију, Истру, Ријеку и друге градове на источној обали Јадрана који су припалиСФРЈ. Изгубила је и Додеканзе који су припојени Грчкој.

 

Једна од дугорочнијих посљедица рата постала је јасна већ при самом крају ратних операција, када су се оне у Азији из глобалног трансформирале у локални сукоб. Настојање бивших колонијалних сила Холандије и Француске да поврате суверенитет над територијима претходно изгубљеним од Јапана је довело до оружаних сукоба у Холандској Источној Индији и Индокини, односно до демонстрација и јачања покрета за независност у многим колонијама.

Британија, која је била крајње исцрпљена ратом, схватила је да више не може одржавати Британски Империј те је године 1947. Индији, односно Пакистану, признала независност. Двије године касније су Холанђани признали независност Индонезије. Французи су били нешто упорнији у Вијетнаму те га напустили тек након војног пораза године 1954. Дотада је већ започео процес који ће се назвати деколонизација и током кога ће бивши колонијални империји бити замијењени низом нових суверених држава познатих под називом Трећи свијет.

Деколонизација је била само једна од манифестација краја примата Европе у међународној политици. На мјесто исцрпљених, понижених и девастираних бивших европских су дошле двије државе око којих ће се слиједећих неколико десетљећа формирати глобални блокови - САД и СССР. Њихово супарништво, дјеломично мотивирано борбом за превласт у свијету, а дјеломично несугласицама названо је хладни рат, а граница између њихових сфера у Европи прозвана Жељезна завјеса - често навођена као једна од највидљивијих и најдуготрајнијих посљедица другог свјетског рата.

У настојању да стекну пропагандну и другу надмоћ над Совјетима, Американци су у Западну Европу уложили огромна средства у сврху економске обнове преко тзв. Марсхалловог плана. Многе од европских држава, поготово оне у почетку неоптерећене потребом обнове оружаних снага, та су средства успјешно искористиле за незапамћени економски узлет, па ће тако с временом ратни губитници попут Њемачке и Јапана успјешно супротставити САД на економском пољу.

Други свјетски рат је такођер многе у Европи увјерио како ће континент свој примат у свијету моћи барем дијелом повратити једино ако се надвладају традиционалне хисторијске подјеле. Убрзо након рата почели су први дипломатски кораци који ће с временом довести до стварања Европске Уније.

Дијелом због свог трајања и димензија, а дијелом због тога што је био први оружани сукоб у коме су улогу имали нови масовни медији као радио и филм, Други свјетски рат на свјетску је културу опћенито оставио снажан утисак који траје и данас и који се манифестира у два често протурјечна облика.

У Другом свјетском рату, који је био пуно разорнији од Првог, појавио се и развио пацифизам. Он је налагао избјегавање рата под сваку цијену.

Због све веће употребе нуклеарног оружја сматра се да би трећи свјетски рат, уколико би дошло до њега, био још разорнији и да би пријетио уништењу људске врсте.

Посебно је велик злочин представљао Холокауст. Многи сматрају Холокауст тежим злочином од свих разарања у рату.

• 5 Мост Инцредибле Цоинциденцес оф Wорлд Wар II (енгл.)

 

Други свјетски рат на Wикимедијиној остави