Karlo VII, car Svetog Rimskog Carstva

Karlo VII (nem. Karl VII; 6. avgust 1697 — 20. januar 1745) bio je knez-izbornik Bavarske od 1726. i car Svetog rimskog carstva od 1742. do svoje smrti. Karlo VII bio je predstavnik dinastije Vitelsbah, tako da je u periodu između 1440. i 1806. bio jedini car Svetog rimskog carstva koji nije bio iz dinastije Habzburga.

Rođen je kao Karlo Albreht, sin bavarskog kneza-izbornika Maksimilijana II Emanuela i poljske princeze Tereze Kunigunde, unuke Jana III Sobjeskog. Tokom Rata za špansko nasleđe, bavarska vladarska porodica je stavljena u kućni pritvor i tek 1715. čitava porodica se ponovo okupila. Pošto je lično učestvovao u ratu protiv Osmanlija 1717, Karlo Albreht se 1722. oženio austrijskom nadvojvotkinjom Marijom Amelijom, ćerkom Jozefa I. Karlo je 1725. posetio Versaj kako bi prisustvovao svadbi Luja XV i uspostavio je dobre odnose sa Francuskom.

Cara Jozefa I, koji nije imao muških potomaka, nasledio je brat Karlo VI koji isto tako nije imao sinova. Međutim, Karlo VI je zakonskim aktom tzv. Pragmatičnom sankcijom pokušao da uredi da ga nasledi ćerka Marija Terezija. Kada je Karlo VI umro 1740. izbio je Rat za austrijsko nasleđe pošto je Karlo Albreht uz podršku Pruske, Saksonije i Francuske objavio da odbaciju Pragmatičnu sankciju. Kao zet Jozefa I, objavio je pretenzije na habzburške teritorije. Uz francusku pomoć upao je u Prag i tu je 9. decembra 1741. krunisan za kralja Češke. Ubrzo zatim izabran je i za cara Svetog rimskog carstva zahvaljujući većini glasova u veću kneževa izbornika koju je omogućio glas Karlovog rođenog brata Klemensa Avgusta, nadbiskupa Kelna. Klemens Avgust je 12. februara 1742. u Frankfurtu krunisao Karla Albrehta, kao Karla VII, za cara. Međutim, ratna sreća je sada bila na strani Habzburga koji su 1743. i 1744. okupirali Bavarsku. Tek uz vojnu pomoć pruskog kralja Fridriha II Velikog Bavarci su uspeli da proteraju habzburške odrede nazad u Češku. Posle skoro tri godine boravka u Frankfurtu, Karlo se u oktobru 1744. vratio u oslobođeni Minhen. Pošto je već bio teško bolestan od gihta umro je tri meseca kasnije, početkom 1745. godine.

Posle Karlove smrti njegov sin Maksimilijan III Jozef i brat Klemens Avgust, nadbiskup Kelna su sklopili sporazum u Fusenu sa Marijom Terezijom. Ovim sporazumom Habzburzi su priznali legitimitet Karla VII kao cara Svetog rimskog carstva, a dinastija Vitelsbaha je sa svoje strane omogućila izbor Franca I, supruga Marije Terezije, za cara i caričinog savladara.

Karlo VII, car Svetog Rimskog Carstva na Wikimedijinoj ostavi