Parmenid

Parmenid iz Eleje (grč. Παρμενίδης ὁ Ἐλεάτης, rođen oko 515. god. st. e., umro oko 450. st. e.) bio je rani grčki filozof, rodom iz Eleje, grčkog grada na južnoj obali Italije. On je bio pravi osnivač tzv. elejske škole, premda se njenim utemeljiteljem ponekada proglašava i Ksenofan. Elejskoj su školi još pripadali Zenon iz Eleje i Melis sa Samosa. Na Parmenidovu filozofsku misao najviše su uticali Anaksimen, Anaksimandar i Pitagora.

Poema o prirodi

Parmenid je jedan od najznačajnijih presokratskih filozofa. Od njegovog jedinog dela, koje je bilo napisano u heksametrima i koje je po konvenciji nazvano O prirodi (Περὶ φύσεως), sačuvani su relativno opširni fragmenti (oko 150 stihova), pre svega zahvaljujući doksografu Simplikiju. Prema nekim antičkim izvorima, celo se delo sastojalo od 3.000 heksametara. To je delo bilo podeljeno na tri osnovna dela:

Proemij, koji je predstavljao uvod u delo,
Deo poznat kao "Put istine" (ἀλήθεια),
Deo poznat kao "Put mnenja" (δόξα).

Delo opisuje kako autor putuje "iznad utabanih staza smrtnika" kako bi od neimenovane boginje (za koju se pretpostavlja da bi mogla biti Persefona) čuo otkrovenje o istinskoj prirodi sveta. "Put istine", od koga je sačuvano oko 90 odsto izvornog teksta, te "Put mnenja", od koga je većina izgubljena, zatim se predstavljaju kao otkrovenje koje boginja kazuje autoru. "Put istine" daje Parmenidovu teoriju bića (ontologiju), dok je "Put mnenja" verovatno obrađivao pitagorejsku kosmologiju.

Teorija bića

Prema Parmenidu, bitak ili Jedno jeste, a nastajanje ili promena je puki privid. Naime, ako nešto nastaje, ono mora nastati ili iz bitka ili iz nebitka. Ako nastaje iz bitka, onda ono već jeste, i u tom slučaju ne nastaje. Ako pak nastaje iz nebitka, onda to nešto jeste ništa, jer iz ničega može postati samo ništa. Stoga je to nastajanje samo privid: bitak, pa i svako pojedinačno biće, naprosto jeste, i ono je Jedno, jer i mnoštvo je samo privid. Time Parmenid uvodi važno razlikovanje između uma i čula, istine i pojavnosti. Još je Tales spoznao to razlikovanje u određenoj meri, s obzirom da je njegova tvrdnja da je prapočelo svega voda teško opažljiva čulima: za shvatanje te postavke mora se upotrebiti um koji ide preko pojava. I Heraklitova glavna tvrdnja znatno nadilazi obično mnenje ljudi i predstavlja istinu uma, a on i eksplicira tu razliku stavljajući svoj Logos nasuprot zdravorazumskom razmišljanju. Ipak, Parmenid je prvi koji je izričito naglasio razliku između uma i čula, umne istine i čulne opažajne pojavnosti. Ta će razlika postati temeljnom postavkom idelističke filozofije, ali sam Parmenid bio je, ne idealista, već izraziti predstavnik monističkog materijalizma. Iz njegove izjave: "Isto je misliti i biti" (fr. 5) ne proističe da je Parmenid Jedno shvatio kao samu misao, već da se do bitka, do istine o Jednom, stiže samo mišljenjem.

Prema tome, Parmenid tvrdi da "ono jeste", odnosno da "ono" (τὸ ἐόν ili τὸ ὄν), bitak ili stvarnost, kakve god da je prirode, postoji i mora postojati. O bitku može da se govori i on može biti predmet misli. A ono o čemu možemo misliti i govoriti može i da bude, "jer isto biće može da se misli i da postoji". A ako ono može da bude, ono nužno i jeste. Naime, ako bi moglo da bude a ipak nije, onda ono nije ništa, a ništa ne može biti ni predmet mišljenja ni predmet govorenja, jer govoriti o ničemu znači ne govoriti, kao što i misliti o ničemu znači ne misliti. Osim toga, ako bi ono tek moglo da bude, onda ono nikada ne bi nastalo, jer bi moralo da nastane iz ničega, a iz ničega nastaje ništa, a ne nešto. Stoga, "ono", bitak, stvarnost, biće – nije bilo prvo moguće, a zatim nastalo – nego je uvek postojalo i vremenski je neograničeno, odnosno ne može propasti, tj. ono jeste. To važi i za sva pojedinačna bića: biće ne može nastati ni iz nečega (bitka) jer onda ono već jeste, a ne može nastati ni iz ničega (nebitka) jer iz ničega nastaje samo ništa.

"Bitak je", kaže Parmenid, "nestvoren i neprolazan, potpun i jednorodan, nepokretan i ne bez dovršenja" (fr. 8, 1–5). Bitak je potpun jer mu se ništa ne može dodati niti se od njega može oduzeti: ako bi bitak bio deljiv, onda bi se mogao deliti nečim što je izvan njega, a osim bitka nema ničega drugoga. Njemu se ništa ne može ni dodati, jer bi to što bi mu se dodalo i samo bilo bitak. Slično tome, bitak je nepokretan i neprekidan, jer su kretanje i promena samo privid. Bitak ili Jedno je konačan, pa je prema tome on materijalan. Bitak ne može da bude neodređen i prostorno neograničan (ἄπειρον), ne može da se menja i ne može da se rasprostire u prostoru: on mora biti ograničen, određen i potpun. Bitak je, dakle, prostorno određen, štaviše on je jednako stvaran u svim pravcima i stoga je sferičnog oblika – "od sredine jednak svuda: jer on ne sme biti niti ovde nešto veći niti tamo nešto manji" (fr. 8, 43).

Zameci idealizma

Premda je Parmenid bio zastupnik materijalizma, u njegovoj filozofiji nalaze se i zameci idelističke filozofije. Budući da je bitak smatrao nepromenljivim i materijalnim, on je zapravo tvrdio da je materija nepropadljiva. Empedokle i Demokrit su usvojili ovo stanovište i koristili ga u svojoj atomističkoj teoriji. Ali dok je Parmenid poricao kretanje i privid (što je konsekventno sledilo iz njegove teorije bitka), Demokrit je prihvatio činjenicu promene i tumačio je kao posledicu skupljanja i razdvajanja nepropadljivih čestica materije. S druge strane, Platon je usvojio Parmenidovu tezu o nepromeljivosti bitka, koji je izjednačio sa postojećom trajnom i objektivnom idejom. Pored toga, Platon je u značajnoj meri upotrebio Parmenidovu distinkciju između sveta umnosti i sveta pojavnosti. Tako se Parmenid, premda materijalista, može nazvati i ocem idealizma u antičkoj filozofiji.

Heraklit je u svojoj ontologiji naglasak stavio na večnu promenu, na neprekidno kretanje. Premda je tvrdio da postoji Jedno – Vatra, on je smatrao da su promena, nastajanje i napetost (sukob, rat) od suštinskog značaja za postojanje Jednog. S druge strane, Parmenid naglašava postojanje bića, Jednog, čak i po cenu poricanja nastajanja i proglašavanja svake promene i kretanja za puki privid.

Platonova sinteza

Platon je pokušao da ostvari sintezu ove dve težnje – da se, s jedne strane, istanke nastajanje i da se, s druge strane, istakne postojanje. On usvaja distinkciju između umne istine i čulne pojavnosti: predmeti čulnog opažanja nisu predmeti istinskog saznanja, jer ne poseduju istinsku postojanost, jer su podložni stalnoj heraklitovskoj promeni. Istinski se može saznati samo ono što je postojano, što večno jeste, ali to nisu materijalni oblici, već naprotiv idealni, nenastali i nepropadajući oblici, uređeni u hijerarhiju tako da se na njihovom vrhu nalazi ideja dobra.

Aristotelova sinteza

Tu je sintezu dalje razradio Aristotel. Za njega je bitak – u smislu krajnje i nematerijalne stvarnosti – nepromenljiva i postojana misao, νόησις νοήσεως, "misao misli". Aristotel prihvata Heraklitovo mišljenje da je pojedinačno materijalno biće podložno promeni, pa odbacuje Parmenidovo stanovište o nenastajanju bića. Ali Aristotel razjašnjava relativnu postojanost pojedinačnih predmeta bolje od Heraklita, tako što Platonove ideje čini konretnim, formalnim načelima prisutnim u predmetima ovoga sveta. Aristotel razrešava i Parmenidovu dilemu o nastanku iz bitka ili nebitka tako što uvodi pojam potencijalnosti (δύναμις). Naime, može se reći da nešto jeste A ali je potencijalno B: nešto jeste A, ali ide ka tome da bude B, i to s obzirom na svoju potencijalnost. Stoga nešto ne nastaje ni iz nebitka niti iz bitka shvaćenog kao aktualna datost, nego iz bitka shvaćenog kao potencijalnost (potentia).