Tanasije Mladenović

TANASIJE MLADENOVIĆ
Mesto rođenja	Saraorci, kod Smedereva Kraljevina Srbija
Datum smrti	12. 1. 2003. (89 godina)
Mesto smrti	Beograd, Srbija SR Jugoslavija
Supruga	Rada Đurić-Mladenović; Olga Mladenović
Profesija	pravnik i književnik
Član KPJ od	1936.
Učešće u ratovima	Narodnooslobodilačka borba
Služba	NOV i PO Jugoslavije 1941—1945.
Čin	major u rezervi
Odlikovanja	Šablon:Orden Republike

Tanasije Tasa Mladenović (Saraorci, kod Smedereva, 15. april 1913 — Beograd, 12. januar 2003) bio je jugoslovenski i srpski pesnik, pravnik, esejista i prevodilac i učesnik Narodnooslobodilačke borbe.^[1]

Rođen je u 15. aprila 1913. godine u selu Saraorci, kod Smedereva.^[2] U Smederevskoj gimnaziji je pokrenuo časopis „Književni krug“, 1932—1933. godine.^[3] Zajedno sa mlađim bratom Svetom i njegovim drugom Radomirom Radetom Markovićem, Mladenović je veoma aktivno radio na organizovanju omladine u selu. Da bi se lakše sastajali, oni su još 1933. godine formirali fudbalski klub SASK.^[4]

Još kao student, priključio se revolucionarnom studentskom pokretu na Beogradskom univerzitetu i tada ilegalnoj Komunističkoj partiji Jugoslavije (KPJ), u čije je članstvo primljen 1936, zbog čega je od Državnog suda za zaštitu države bio osuđen na četiri meseca zatvora. Završio je Pravni fakultet u Beogradu, 1937. godine i potom bio advokatski pripravnik.

Učestvovao je u Narodnooslobodilačkoj borbi od 1941. godine.^[3] U toku rata nalazio se na dužnostima političkog komesara Drugog šumadijskog partizanskog odreda, rukovodioca Političkog odeljenja (Politodela) Druge dalmatinske udarne brigade, šefa Propagandnog odseka Glavnog štaba NOV i PO Srbije, člana Agitpropa Oblasnog komiteta KPJ za Sandžak, član Propagandnog odeljenja Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ) i dr. U periodu od 1944. do 1947. godine bio je urednik dnevnika „Glas“.^[3]

Posle oslobođenja zemlje, pisao je za nedeljni časopis „Duga“ i „Književne novine“. Kasnije je bio direktor „Književnih novina“, predsednik Pozorišnog saveta Beogradskog dramskog pozorišta (BDP), predsednik Komiteta za kinematografiju Vlade NR Srbije (1947—1951), sekretar Odbora za prosvetu Savezne skupštine SFRJ (1954—1964), član Izvršnog odbora Zajednice evropskih pisaca (1958—1968), član Evropskog društva za kulturu (1970) i dr.^[3] Bio je i član Uprave Udruženja književnika Srbije (UKS).

Više puta je bio biran za poslanika Savezne skupštine SFRJ i Skupštine SR Srbije, a bio je i član Glavnog odbora Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije (SSRNS) i član Glavnog odbora Saveza udruženja boraca NOR-a Srbije.^[3]

Bio je jedan od bliskih prijatelja Dobrice Ćosića, sa kojim je zajedno 1968. godine pao u političku nemilost. Nije se libio da javno kritikuje loše pojave u tadašnjem socijalističkom društvu, a u toku studentskih demonstracija, juna 1968. godine, dao je šansu studentima da javno iskažu svoje stavove u „Književnim novinama“. Smatra se da je on jedan od zaslužnih za povratak književnika Miloša Crnjanskog u Jugoslaviju, 1965. godine.

Poslednja njegova zbirka objavljena je 2000. godine pod simboličnim naslovom „Kuća na drumu“ u kojoj je tematizovao osećanja nakon NATO bombardovanja SRJ. Preminuo je 12. januara 2003. godine u Beogradu.^[3]

Objavio je preko četrnaest knjiga poezije:

• „Pesme borbe i obnove“ (1945),
• „Poema za nas“ (1947),
• „Pesme“ (1948),
• „Kamen i akordi“ (1955),
• „Pod pepelom zvezda“ (1958),
• „Mrtvo vreme“ (1972),
• „Psalmi po sinu“ (1964),
• „33 soneta“ (1981),
• „Sam“ (1983),
• „Pomešane karte“ (1985),
• „Rt Dobre nade“ (1988),
• „Kuća na drumu“ (2000)

i dr.^[5]

Godine 1993. objavio je memoarsku prozu „Usputne skice za portrete: Crnjancki, Andrić, Miljković, dr Rašković“, u kojoj je pisao o Milošu Crnjanskom, Ivi Andriću, Branku Miljkoviću i dr Jovanu Raškoviću.^[5]

Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden Republike sa zlatnim vencem, Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom, dva Ordena bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem, Orden rada sa crvenom zastavom i Orden za hrabrost. Dodeljen mu je i Orden Vuka Karadžića.^[6]

Dobitnik je brojnih nagrada:

• Nagrada Ministarstva prosvete NR Srbije (1949)

• Sedmojulska nagrada (1959)
• BIGZ-ova nagrada (1986)
• Disova nagrada (1991)
• Nagrada „Odzivi Filipu Višnjiću“ (1996)
• Nagrada „Belovodska rozeta” (1996)
• Nagrade „Desanka Maksimović” (1997)
• Nagrada „Zlatni ključ Smedereva” (1997)
• Nagrada „Zaplanjski Orfej“ (2000) i dr.^[3]

Čitava njegova prodica aktivno je učestvovala u Narodnooslobodilačkoj borbi. Njegovi roditelji, Milan i Jelena, kao i njegova dva brata i sestra. U toku rata, 1942. godine, poginula su mu dva brata — Svetomir Sveta i Andrej Andra, kao borci Oraške partizanske čete Drugog šumadijskog partizanskog odreda, a iste godine streljan mu je u logoru na Banjici otac Milan. Takođe, u toku rata, 1943. godine u Prijepoljskoj bici, poginula je i njegova prva supruga, Radojka Rada Đurić-Mladenović. Sestra Radmila je živela u Beogradu, zatim je od strane okupatora proterana u njihovo rodno mesto kao saradnik Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP), da bi se 1944. pridružila Kosmajskom partizanskom odredu, koji će u septembru prerasti u Kosmajsku narodnooslobodilačku brigadu. Njegov brat Svetomir Mladenović Sveta proglašen je 9. oktobra 1953. godine za narodnog heroja Jugoslavije, a njihova porodična kuća u Saraorcima je proglašena za spomenik kulture od velikog značaja.

• Ko je ko u Jugoslaviji. Beograd. 1958. 
• Leksikon Narodnooslobodilačkog rata i revolucije u Jugoslaviji 1941—1945. (prvi tom). „Narodna knjiga“ Beograd i „Partizanska knjiga“ Ljubljana, 1980. godina.
• „Mala istorija — 150 godina osnovne škole „Heroj Sveta Mladenović“ Saraorci”. Smederevo: Naš Glas. 1986. 
• Ko je ko u Srbiji 1995. „Bibliofon“, Beograd 1995. godina.