Branko Miljković

Branko Miljković (Niš, 29. januara 1934. – Zagreb, 12. februara 1961.), jugoslovenski književnik.

Rođen je u Nišu. Godine 1953. se preselio u Beograd, gde počinje da piše pesme i da se bori za njihovo objavljivanje. Njegove pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije . Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika. Dobio je Oktobarsku nagradu Beograda 1960. za zbirku Vatra i ništa. Krajem 1960. se preselio u Zagreb. Umro je 1961.godine.

Usled geopolitičkih prilika u posleratnoj Evropi, ime Branka Miljkovića nije poznato širem auditorijumu zapadne Evrope. Branko Miljković je rođen u Nišu 1934. godine. Niš je u vreme Drugog svetskog rata bio svedok masovnih pogubljenja, što se odrazilo na mladog Miljkovića i njegovu poeziju koja je sledila.

Njegov talenat i lakoća sa kojom se koristio i igrao rečima nisu prošli nezapaženi. 1953. godine sa roditeljima se seli u Beograd, u koji Branko stiže sa stotinak već napisanih pesama, i u kojem provodi narednih 8 godina pokušavajući da se istakne u poezijskim krugovima. Ubrzo po dolasku upisuje se na Beogradski univerzitet, na Filozofski fakultet, i stvara prijatelje sa drugim pesnicima, Vaskom Popom i Ivanom Lalićem.

Mladi Miljković odbija članstvo i asociranje sa partijom, što je rezultiralo u neobjavljivanju njegove poezije. Međutim, njegov uspeh kod mladih je bio očigledan i pet njegovih pesama je objavljeno u poznatom časopisu Delo, čiji je glavni i odgovorni urednik u to vreme bio niko drugi do Oskar Davičo. Ubrzo potom sledi njegova prva kolekcija pesama 1956. godine, pod nazivom Uzalud je budim, i bila je uspeh kod publike kao i kod kritičara. Pesma je postala klasik, i jedna od najpoznatijih njegovih pesama. Prema Miljkoviću, on je jednog dana posetio svog komšiju u Nišu i video na zidu sliku njegove preminule sestre. On se zaljubio u sliku sa devojkom, i u njeno ime napisao ovu pesmu, za koju je kasnije govorio da je trijumf pesnika i života.

Često je viđen po kafanama Beograda, u kojem je Branko vodio boemski i bezbrižan život. Međutim usled stalnog konzumiranja alkohola, umeo je da pokaže i svoju agresivnu stranu kada je bio u pijanom stanju, zbog kojih je stalno ulazio u tuče koje je skoro uvek gubio. Ovakvo ponašanje ga je često dovodilo u neprilike sa režimom koji nije želelo da toleriše slične ispade. Na sreću, imao je puno prijatelja, pisaca, koji su u to vreme bili veoma bliski režimu i koji su ga izbavljali iz raznih neprilika. Usled ovakvog ponašanja i neprilika u koje bi upao, uvek bi govorio, kuneći se, da više nikad neće pisati. 1958. godine njegova druga kolekcija pesama je objavnjena pod nazivom Smrću protiv Smrti. 1958. godine Žan Pol Sartr posećuje Beograd kao gost Srpske akademije nauka i umetnosti. Miljković prima posebno priznanje od francuskog filozofa, i njih dvojica su se nakon posete ubrzo sprijateljili.

U jesen 1960. godine Branko se našao u okruženju članova partije. Mislio je da su se čak i njegove bliske kolege okrenule protiv njega, što je teško podnosio. Doneo je odluku da zauvek napusti Beograd, i nađe novi dom u Zagrebu, u kojem ga je čekao posao kulturnog urednika Radio Zagreba. Po odlasku šalje pismo novinama Duga i odriče se nagrada koje je dobio. U Zagrebu, Branko je nastavio da piše, ali i da pije.

U poslednjoj noći njegovog života, između 12-tog i 13-tog februara 1961. godine, viđen je kako pije u društvu nekolicine devojaka. Prema iskazu svedoka, bio je veseo, čuli su ga kako je govorio da je završio sa uobraženim urednicima, političkim ulizicima i partijom, i da je spremao objavljivanje nove kolekcije pesama. Ubrzo nakon ponoći, napustio je prijatelje za stolom, rekavši da mora da se sastane sa nekim. Pronađen je obešen o drvo u blizini kafane. U vreme smrti imao je 27 godina.

Zvanični nalazi govore da je izvršio samoubistvo. Prijatelji i poznanici, tumačeći njegov čin, tvrde da se ubio jer nije više mogao da podnese pritisak i ruganje. Neki su govorili da nije mogao da prežali sukob sa partijom zbog kojih se odrekao svojih pesama. Ostali tvrde da je patio od neuzvraćene ljubavi (prijatelj Petar Džadžić, na primer).

Postoji sumnja da je ubijen. Jedan broj svedoka tvrdi da je bio pijan, i da je nakon napuštanja svojih prijatelja otišao u drugu kafanu gde je glasno pevao srpske pesme, i da kad su ga okružili hrvatski nacionalisti, on ih je psovao. Ovo nikad nije bilo zvanično uvršteno u izveštaj o smrti, jer bi ubistvo pesnika od strane nacionalista izazvao veliki broj problema u tadašnjoj Titovoj Jugoslaviji. U isto vreme, u jednom televizijskom dokumentarnom programu, članovi porodice su tvrdili da je tokom identifikacije telo bilo pokriveno crvenim pečatima i da je drvo o koje se Branko obesio navodno bilo drvce, o koga bi se teško odrasla osoba obesila (fotografija drveta postoji u policijskoj arhivi).

U vezu sa njegovom smrću se dovodi i tvrdnja da se Branko bavio istraživanjem porekla Josipa Broza po njegovom dijalektu ^{[nedostaje referenca]} i da je zbog toga bio praćen od strane UDBE.

Do danas, ne postoji konkretan zaključak o njegovoj smrti.

U svojoj kolekciji pesama Izvor Nade, napisao je epitaf - ubi me prejaka reč.

1. Petar Džadžić, Branko Miljković ili neukrotiva reč, Beograd 1965;
2. Kritičari o Branku Miljkoviću, zbornik radova (prir. Sava Penčić), Niš 1973;
3. Branko Miljković u sećanju savremenika, zbornik (prir. Vidosav Petrović), Niš 1973;
4. Vidosav Petrović, Pesnikov uzlet – Sećanja na Branka Miljkovića, Niš 1988;
5. Miodrag Petrović, Pesnički svet Branka Miljkovića, Niš 1991;
6. Poezija i poetika Branka Miljkovića, zbornik radova (ured. Novica Petković), Beograd 1996;
7. Branko Miljković i savremena srpska poezija, zbornik radova (ured. Radivoje Mikić), Gadžin Han / Beograd 1997;
8. Radivoje M. Petković, Branko Miljković – školski dani, Niš 1999;
9. Radivoje Mikić, Orfejev dvojnik – o poeziji i poetici Branka Miljkovića, Beograd 2002;
10. Radovan Popović, Princ pesnika, životopis Branka Miljkovića, Niš 2002;
11. Kosta Dimitrijević, Ubijeni pesnik, roman o Branku Miljkoviću, Beograd 2002;
12. Kosta Lozanić, Slike iz života Miljkovića, [Roman o Branku Miljkoviću u 77 slika], Obrenovac 2003;
13. Poezija Branka Miljkovića – nova tumačenja, Zbornik (prir. Radivoje Mikić), Niš 2003;
14. Gojko M. Tešić, Bio-bibliografija Branka Miljkovića i radova o njemu (1951–1973), I–II, Književna istorija (Beograd), VII/ 25 i 26, (1974): 151–197, 343–396;
15. Gradina, Nova serija broj 4/2004, tematski broj časopisa posvećen Branku Miljkoviću i Nagradi Branko Miljković
16. Ljubisav Stanojević (1927 - 2005): Poezija i poetika Branka Miljkovića - orfejski iskaz i poetska sublimacija neizrecivog (doktorska disertacija, 1973)

Vatra i ništa ( Igrano-dokumentarni film, Niš, 1995, proizvodnja: PP Krug, uz materijalnu podršku Ministarstva kulture Republike Srbije i Skupštine grada Niša, režija: Marislav Radisavljević, direktor fotografije filma: Ivan Zdravković, snimatelj: Darko Ković, scenograf: Boris Čerškov, kostimograf: Jelka Ašanin, kompozitor: Blagoje Radojević, slikar dekora: Perica Donkov, glumci: Goran Milev, Slađana Vlajović)

Jedna od najprestižnijih nagrada za najbolju knjigu pesama. Nagradu dodeljuje Skupština grada Niša od 1971. godine. Iscrpni podaci o istorijatu nagrade i dobitnicima nalaze se u časopisu Gradina, Nova serija broj 4/2004. Vidi tekst Vase Pavkovića "Nad istorijom nagrade Branko Miljković"

U Narodnom muzeju u Nišu čuva se celokupna zaostavština pesnika Branka Miljkovića. Formiran je i fond istoimene muzejske zbirke. Godine 1971. povodom desetogodišnjice pesnikove smrti njegovi roditelji, Marija i Gligorije i brat Dragiša, poklonili su Narodnom muzeju u Nišu sačuvanu zaostavštinu: lične predmete, odeću, dokumenta, fotografije, rukopise, nameštaj iz roditeljske kuće u Nišu i Beogradu, prepisku, ličnu biblioteku sa oko 400 knjiga i časopisa i bogatu hemeroteku sa isečcima pesnikovih objavljenih radova i drugih tekstova iz novina i časopisa.

Spomen soba Branka Miljkovića i deo njegovih rukopisa, iz zbirke Narodnog muzeja u Nišu

• Uzalud je budim (1957)
• Smrću protiv smrti (1959), sa Blažom Šćepanovićem
• Poreklo nade (1960)
• Vatra i ništa (1960)
• Krv koja svetli (1961)

Branko Miljković na Wikimedijinoj ostavi

• Izabrane pesme na Projektu Rastko Arhivirano 2009-03-23 na Wayback Machine-u
• Miljkovićeve poetske svečanosti Arhivirano 2006-09-25 na Wayback Machine-u