Станлеy Кубрицк

Станлеy Кубрицк
Кубрицк на сету Баррyја Лyндона (1975)
Биографске информације
Рођење	(1928-07-26)26. 7. 1928. Неw Yорк, НY, Сједињене Државе
Смрт	7. 3. 1999. (доб: 70) Харпенден, Уједињено Краљевство
Националност	Жидов
Држављанство	америчко
Супружник	Тоба Етта Метз (1948–51; развод) Рутх Соботка (1954–57; развод) Цхристиане Харлан (1958–99; његова смрт)
Професионалне информације
Занимање	режисер, сценарист, продуцент, сниматељ, фотограф
Опус
Дјелатни период	1951. - 1999.
Жанрови	драма, СФ, трилер
Знаменита дјела
Др. Странгелове Тхе Схининг 2001: А Спаце Одyссеy А Цлоцкwорк Оранге Баррy Лyндон Фулл Метал Јацкет
Награде Осцар Осцар за најбоље специјалне ефекте 1969. 2001: А Спаце Одyссеy БАФТА Најбољи британски филм 1965. Др. Странгелове ор: Хоw I леарнед то Стоп Wоррyинг анд Лове тхе Бомб Најбољи филм 1965. Др. Странгелове ор: Хоw I леарнед то Стоп Wоррyинг анд Лове тхе Бомб Награда БАФТА за најбољег редатеља 1976. Баррy Лyндон Награда БАФТА за животно дјело 2000. уручена Кубрицку (постхумно)
Инспирација
Од Сергеј Ејзенштејн, Елиа Казан, Маx Опхüлс, Г. W. Пабст, Всеволод Пудовкин, Орсон Wеллес
На Wоодy Аллен, Паул Тхомас Андерсон, Wес Андерсон, Тим Буртон, Јамес Цамерон, Браћа Цоен, Франк Дарабонт, Гуиллермо дел Торо, Тодд Фиелд, Давид Финцхер, Террy Гиллиам, Давид Лyнцх, Мицхаел Манн, Гаспар Ноé, Цхристопхер Нолан, Ницолас Wиндинг Рефн, Георге А. Ромеро, Мартин Сцорсесе, Ридлеy Сцотт, Стевен Спиелберг, Qуентин Тарантино, Ларс вон Триер

Станлеy Кубрицк (26.7. 1928. - 7.3. 1999.), амерички филмски редатељ, сценарист и продуцент. Режирао је низ хваљених и понекад контроверзних филмова. Кубрицк је био познат по помном бирању теме својих филмова, спорој методи рада, разноликим жанровима у којима је радио, техничкој перфекцији и повучености кад је била ријеч о његовим филмовима и обитељи.

Станлеy Кубрицк рођен је 26.7. 1928. у жидовској обитељи у болници Лyинг-Ин на Манхаттану, као прво од двоје дјеце у обитељи Јацqуеса Кубрицка (1901.-1985.) и његове жене Гертруде (дјевојачки Первелер, 1903.-1985.). Његова сестра, Барбара, рођена је 1934. Јацqуес Кубрицк, чији су родитељи били жидовски имигранти аустријског и пољског^[1] подријетла, био је лијечник.

Отац га је научио играти шах кад му је било дванаест година; игра му је остала животна опсесија.^[2] Кад је Станлеyју било тринаест година, Јацqуес Кубрицк купио му је Графлеx фотоапарат, што је потакло Кубрицкову фасцинацију фотографијом. Осим тога, био је заинтересиран за јазз те је накратко био и бубњар.^[2]

Кубрицк је од 1941. до 1945. похађао средњу школу Wиллиам Хоwард Тафт. Био је лош ученик. На матури, 1945., кад су се војници враћали из 2. свјетског рата и почели попуњавати факултете, његове слабе оцјене однијеле су наду за више образовање. Кубрицк је у каснијем животу презирно говорио о својем образовању и образовању опћенито, нагласујући како га ништа у школи није занимало.^[2] Родитељи су га на годину послали рођацима у Лос Ангелес у нади да ће то помоћи његовим академским вјештинама.

У средњој школи је једну годину био изабран за службеног школског фотографа. 1946. је кратко похађао Цитy Цоллеге оф Неw Yорк (ЦЦНY), а затим одустао. Након школе почео је радити те продао серију фотографија часопису Лоок у Неw Yорку. Свој доходак је надомјештао играјући шах за мале износе у Wасхингтон Сqуаре Парку и по разним шаховским клубовима на Манхаттану.^[3] 1946. је постао фотографски шегрт у Лооку, а касније је постао њихов стални фотограф. Многе његове фотографије снимљене између 1945. и 1950. објављене су у књизи "Драма анд Схадоwс" (2005., Пхаидон Пресс), а појављују се и на специјалном ДВД издању Одисеје из 2007.

Док је радио у часопису Лоок, Кубрицк се 29.5. 1948. вјенчао с Тобом Метз (рођена 1930.). Живјели су у Греенwицх Виллагеу, а развели су се 1951. Тада је почео одлазити на филмска приказивања у Музеј модерне умјетности и кина Неw Yорка. Задивили су га комплексни, али течни покрети камером Маxа Опхüлса, чији ће филмови утјецати на Кубрицков стил.

1951. га је пријатељ Алеx Сингер наговорио да сниме кратке документарце за Марцх оф Тиме, добављача журнала који се дистрибуирају у кинима. Кубрицк је пристао и независно финанцирао Даy оф тхе Фигхт (1951.). Иако је дистрибутер те године банкротирао, Кубрицк је продао филм студију РКО Пицтурес за сто долара.^[4] Инспириран својим раним успјехом, дао је отказ у часопису Лоок и почео снимати свој други кратки документарац, Флyинг Падре (1951.), којег је финанцирао РКО. Трећи филм, Тхе Сеафарерс (1953.), први Кубрицков филм у боји, био је 30-минутни промотивни филм за Сеафарерс' Интернатионал Унион. Ова три филма су једини преостали документарци које је Кубрицк снимио. Вјеровало се како је снимио још неколико кратких филмова који су изгубљени, од којих је најпознатији Wорлд Ассемблy оф Yоутх из 1952.^[5] Био је и помоћни редатељ на снимању епизоде телевизијске серије Омнибус о животу Абрахама Линцолна. Ниједан од ових филмова није службено објављен, иако се већина епизода нашла у неслужбеној продаји, а исјечци из њих кориштени су у документарцу Станлеy Кубрицк: А Лифе Ин Пицтурес. Осим тога, Даy оф тхе Фигхт и Флyинг Падре приказани су на ТЦМ-у као дио фестивала кратких филмова.

Кубрицков циклус дугометражних приповједачких филмова почео је са Страхом и жељом (1953.). Филм говори о групи војника ухваћених иза непријатељских линија у измишљеном рату. На крају, људи схваћају да су лица њихових непријатеља идентична њиховима (исти глумци глуме све ликове). Кубрицк и његова жена Тоба Метз били су једина екипа која је радила на филму, који је написао Кубрицков пријатељ Хоwард Сацклер, послије успјешан драматург. Страх и жеља зарадио је добре критике, али комерцијално није получио већи успјех. Кубрицк се касније срамио филма, рекавши како је то аматерско дјело те није допуштао његово приказивање кад је постао угледан редатељ.^[6] Покуповао је готово све примјерке филма како га други не би видјели, али један примјерак остао је у рукама приватног колекционара па је филм неколико пута објављиван на ВХС-у, а послије и на ДВД-у.

Кубрицков брак с Тобом Метз завршио је тијеком снимања Страха и жеље. 1952. је упознао своју другу жену, плесачицу рођену у Аустрији, Рутх Соботка. Живјели су заједно у Еаст Виллагеу од 1952. до 1955. све до вјенчања 15. сијечња 1955.; пар се истог љета преселио у Холлywоод. Соботка, која се појавила у цамео улози у Кубрицковом сљедећем филму, Пољубац убојице (1954.), била је и сценографкиња на филму Узалудна пљачка (1956.). Као и Страх и жеља, Пољубац убојице био је краћи дугометражни филм, а трајао је мало више од сат времена те није получио већи критички нити комерцијални успјех. Филм говори о младом боксачу из тешке категорије на крају своје каријере који је умијешан у организирани криминал. Оба филма финанцирали су Кубрицкова обитељ и пријатељи.^[7][8]

Алеx Сингер упознао је Кубрицка с продуцентом Јамесом Б. Харрисом те су двојица остала дугогодишњи пријатељи.^[9] Њихово пословно партнерство, Харрис-Кубрицк Продуцтионс, продуцирало је три сљедећа Кубрицкова филма. Откупили су права на роман Лионела Wхитеа, Цлеан Бреак, који је Кубрицк са сценаристом Јимом Тхомпсоном претворио у причу о пљачки на коњским утркама која је пошла у кривом смјеру. Са Стерлингом Хаyденом у главној улози, Узалудна пљачка је био први Кубрицков филм с професионалном глумачком и сурадничком поставом. Филм је користио нелинеарну употребу времена, што је било необично за филмове педесетих. Унаточ финанцијском неуспјеху, био је то први Кубрицков филм који је критика хвалила.^[10]

Опће дивљење привукло је позорност МГМ-а, који је понудио Харрис-Кубрицк Продуцтионсу масу откупљених прича за екранизацију.^[11] Изабрали су причу Тхе Бурнинг Сецрет аустријског писца Стефана Зwеига. Кубрицк је написао сценариј с Цалдером Wиллингхамом, али пројект је пропао прије него што се филм почео снимати.^[12]

Кубрицков сљедећи филм смјештен је у вријеме Првог свјетског рата, а темељен је на истоименом антиратном роману Хумпхреyја Цобба из 1935. Говори о тројици француских војника које надређени шаљу у немогућу мисију. Након што је мисија пропала, тројицу невиних војника оптужују за кукавичлук као примјер осталим војницима. Кирк Доуглас глумио је пуковника Даxа, хуманог часника који покушава спријечити погубљење војника. Доуглас је био кључна карика која је осигурала потребна средства за продукцију амбициозног пројекта. Стазе славе (1957.) нису постигле велики комерцијални успјех, али су зато завриједиле признања унутар филмске индустрије и учиниле Кубрицка једним од најперспективнијих младих редатеља. Критичари су хвалили непатворене сцене битки и Кубрицково снимање: марш пуковника Даxа кроз ров у једном непрекинутом кадру постао је класични дио филмске повијести. Стевен Спиелберг назвао га је једним од његових најдражих Кубрицкових филмова.^[13]

Стазе славе снимане су у Мüнцхену гдје се Кубрицк заљубио у младу њемачку глумицу Цхристиане Харлан, која је глумила једину жену која проговара у филму. Кубрицк се 1957. развео од своје друге жене Рутх Соботка. Цхристине Сусанне Харлан (рођена 1932. у Њемачкој) била је из филмашке обитељи, а и сама је била глумица. Она и Кубрицк вјенчали су се 1958. и остали заједно до његове смрти 1999. Тијеком свог брака с Кубрицком, Цхристиане се концентрирала на своју каријеру сликарице. Осим што су одгајали Цхристианину млађу кћер Катхарину (рођена 1953.) из њезина првог брака с покојним њемачким глумцем, Wернером Брухнсом (умро 1977.), пар је имао двије кћери: Анyу (рођена 1958.) и Вивиан (1960.). Цхристианин брат Јан Харлан био је од 1975. Кубрицков извршни продуцент.

Главни чланак: Спартак (1960)

Вративши се у Америку, Кубрицк је шест мјесеци радио с Марлоном Брандом на филму Једнооки Јацк (1961.). Кубрицк је касније тврдио како га је Брандо отјерао с филма јер га је одлучио сам режирати. Двојац се сукобио око низа глумачких одабира.^[14] Кубрицк је наставио радити на неискориштеним сценаријима^[15] све док га Кирк Доуглас није замолио да преузме режију филма Спартак (1960.) од Антхонyја Манна којег је два тједна након почетка снимања отпустио студио.

Темељен на истинитој причи о устанку римских робова, Спартак се показао као тешка продукција. Креативне разллике јавиле су се између Кубрицка и Доугласа, а двојица се наводно нису могла поднијети. Фрустриран недостатком креативне контроле, Кубрицк се одрекао филма што је разбјеснило Доугласа.^[16] Пријатељство између двојице мушкараца створено за вријеме снимања Стаза славе уништено је због искустава са снимања овог филма. Годинама касније, Кирк Доуглас је назвао Кубрицка "талентираним сероњом".^[17]

Продукцијским потешкоћама унаточ, Спартак је био велики комерцијални и критички успјех, а Кубрицка је афирмирао као великог редатеља. Међутим, тешка продукција је увјерила Кубрицка да задржи неовисност кад ради с холивудским студијима.

Спартак је једини Кубрицков филм на којем он није радио на сценарију, није одлучивао о коначној верзији нити о одабиру глумаца. Био је то великим дијелом пројект Кирка Доугласа.

Кубрицк се 1962. преселио у Енглеску како би снимио филм Лолита, те остао тамо до краја живота. Очекивано, Лолита је био његов први филм који је изазвао велике контроверзе.^[18] Књига Владимира Набокова која говори о вези средњовјечног педофила и дванаестогодишње дјевојчице већ је била озлоглашена и прије него што се Кубрицк прихватио пројекта. Међутим, била је и популарна, а тешка тема била је изругана на наслову филма, можда како би привукао позорност: "Хоw дид тхеy евер маке а филм оф Лолита?" Кубрицк је оригинално ангажирао Набокова да адаптира роман за филмску верзију. Писац је написао 400 страница сценарија што је касније скратио на 200.^[19] КОначну верзију сценарија написао је сам Кубрицк, а процјена је била да је у њему задржано 20 посто Набоковљева материјала.^[20] Пишчев оригинални сценариј касније је објављен под називом Лолита: А Сцреенплаy.

Филм се прије премијере суочио с цензорским ограничењима. Кубрицк је неке елементе учинио прихватљивијима промијенивши Лолитину доб с 12 на 14 година те изоставивши цијели дио који говори о Хумбертовом дугогодишњом занесењеношћу "нимфама". Без обзира на то, неке су се сцене морале поновно монтирати како би се филм уопће могао објавити.^[21] Филм није приказивао оно за што се сматрало перверзним дијеловима књиге, остављајући много гледатељевој машти. Кубрицк је касније изјавио, да је знао за строгост цензуре, вјеројатно никад не би снимио филм.^[22]

Лолита је био први од два филма на којимм је сурађивао с британским комичаром Петером Селлерсом. Сурадња ће се показати једном од најуспјешнијих у његовој раној каријери, најпознатија по филму Др. Странгелове (1964.). Селлерсова улога Цлареа Qуилтyја, другог старијег човјека повезаног с Лолитом што је непознато Хумберту, драмски је послужила као Хумбертова мрачнија страна. У роману, Qуилтyјева појава је већим дијелом иза сцене, али га Кубрицк доводи у први план, што је резултирало продужењем његове улоге (иако је она на филму трајала само пола сата). Кубрицк је додао драмско средство Qуилтyјева претварања вишеструке личности што је омогућило Селлерсу да искористи свој дар за подругљиве нагласке.

Критике су биле подијељене: већина је хвалила одважност бављења тематиком, док су други били изненађени мањком интимности између Лолите и Хумберта. Филм је зарадио номинацију за Осцар за најбољи адаптирани сценариј, а Суе Лyон, која је наступила у насловној улози, освојила је Златни глобус за најперспективнију глумицу.

Главни чланак: Др. Странгелове или: Како сам научио не бринути и заволио бомбу

Кубрицков сљедећи филм, Др. Странгелове или: Како сам научио не бринути и заволио бомбу (1964.), постао је култни филм. Сценариј - заснован на роману Црвена опасност бившег поручника РАФ-а Петера Георгеа (псеудоним Петер Брyант) - написали су Кубрицк, Георге и амерички сатиричар Террy Соутхерн. Црвена опасност је озбиљна прича о случајном атомском рату. Но, Кубрицк је сматрао како су околности које су довеле до нуклеарног рата тако апсурдне да је прича постала стравична комедија. Кад је она тако и осмишљена, Кубрицк је ангажирао Соутхерна да улашти коначни сценариј.

Прича се врти око америчког нуклеарног напада на Совјетски Савез којег је покренуо генерал Америчког војног зракопловства Јацк D. Риппер (Стерлинг Хаyден) без службеног одобрења. Кад је Риппер дао наредбу, бомбаредери су већ иза точке опозива. Прича се одвија на три локације: (1) зракопловна база Бурплесон, гдје сатник РАФ-а Лионел Мандраке (Селлерс) покушава зауставити лудог генерала Риппера; (2) Пентагонов ратни стожер, гдје амерички предсједник (Селлерс) и генерал Буцк Тургидсон (Георге C. Сцотт) покушавају зауставити Б-52 бомбардере да не баце нуклеарне бомбе на Русију; (3) Б-52 бомбардер бојника Конга (Слим Пицкенс) у којем он и његова екипа, без сазнања да су им наредбе погрешне, покушавају извршити мисију. Убрзо постаје јасно да ће бомбардери досегнути Русију јер само генерал Риппер зна шифре за опозив. У том тренутку се појављује лик др. Странгеловеа (Селлерс). Његови планови у нацистичком стилу о преживљавању најспособнијих чланова људске расе у случају нуклеарног рата су врхунац црног хумора филма.

Петер Селлерс, који је играо малу, али средишњу улогу у Лолити, требао је играти четири улоге у Др. Странгеловеу. Ипак је играо три, због озлијеђене ноге и тешкоћа с прихваћањем тексашког нагласка пилота бомбардера, бојника "Кинг" Конга. Кубрицк је касније назвао Селлерса "невјеројатним", али је додао како његова енергија не траје дуже од два-три понављања. Како би искористио глумчеву ограничену енергију, Кубрицк је поставио двије камере како би снимио Селлерсову импровизацију. Игром случаја, Цолумбиа Студиос је раније исте године требао објавити трилер о нуклеарном рату назван Фаил-Сафе, али филм је био заустављен како би Странгелове добио предност у кинима.

Омаловажавањем неприкосновених норми политичке културе, Др. Странгелове је наговијестио културне промјене касних шездесетих те је био популаран међу припадницима америчке контракултуре. Др. Странгелове је зарадио четири номинације за Осцара (укључујући оне за најбољи филм и редатеља) и награду њујоршких критичара за најбољу режију.

Главни чланак: 2001: Одисеја у свемиру (1968)

Кубрицк је провео пет година припремајући свој сљедећи филм, 2001: Одисеја у свемиру (1968.). Филм је замишљен као Цинерама спектакл, а снимљен је Супер Панависионом 70. Кубрицк је написао сценариј са СФ писцем сир Артхуром C. Цларкеом, проширивши Цларкеову кратку причу "Тхе Сентинел".

Филм почиње прије четири милијуна година са сусретом између скупине мајмуна и мистериозног црног монолита, за који се чини како у њима буди способност да користе кост као оруђе и оружје. Потоње им омогућује да одузму извор воде другом чопору који се још није научио рабити оруђе. Мајмун у заносу баци кост у зрак након чега се филм пребацује у свемирску орбиту око 2000. године. У том времену скупина Американаца на базина Мјесецу открива сличан монолит који шаље сигнал на Јупитер. Осамнаест мјесеци касније, Американци шаљу групу астронаута у свемирском броду Дисцоверy на мисију према Јупитеру, чија је сврха истражити сигнал монолита иако се то крије од саме посаде. Тијеком лета, бродско рачунало ХАЛ 9000 се након квара одупире свом искључењу вјерујући како је његова улога кључна за успјех мисије. Рачунало скида већину посаде с апарата за одржавање живота прије него што бива коначно искључено. Преживјели астронаут Давид Боwман (Кеир Дуллеа) у малој свемирској капсули сусреће други монолит у орбити око Јупитера гдје бива усисан у свемирски портал при великој брзини свједочећи тако многим астрономским феноменима. Његово међузвјездано путовање завршава у мистериозном новом бићу које подсјећа на фетус затвореном у свјетлосном небеском тијелу, а које у посљедњем кадру зури према Земљи.

Филм је у своје вријеме био масивна продукција. Специјални ефекти, које је надзирао Кубрицк, а уредио пионир специјалних ефеката Доуглас Трумбулл (Силент Руннинг, Бладе Руннер), били су извор инспирације за многе филмове из тог жанра. Изванредна фотографија филма била је дјело легендарног британског сниматеља Геоффреyја Унсwортха, који ће касније снимити класичне филмове као што су Цабарет и Суперман. Продуценти су се конзултирали с многим произвођачима о томе како ће разни уређаји из свакодневне употребе изгледати у будућности. 2001 је позната као један од филмова који реалистично приказују путовање у свемир, сцене у свемиру су тихе; бестежинско стање је константно, ликови су причвршћени на мјесту; кад ликови носе свемирска одијела, једино што се чује је њихов дах.

Филм је познат и по кориштењу класичне глазбе, као што је Алсо Спрацх Заратхустра Рицхарда Страусса и валцер На лијепом плавом Дунаву Јоханна Страусса. Обје композиције касније су обично повезиване с филмом, поготово потоња јер валцер није био толико познат међу јавношћу. Кубрицк је користио и глазбу модерног авангардног мађарског складатеља Гyöргyја Лигетија, иако су неки бројеви измијењени без његова одобрења. Појављивање складби Атмоспхерес, Луx Аетерна и Реqуием на соундтрацку филма било је прво велико комерцијално излагање Лигетијеве глазбе. Кубрицк је ангажирао складатеља Алеxа Нортха да склада глазбу за филм, али му се толико свидио модерни соундтрацк којег је сложио тијеком монтаже да је у потпуности одустао од идеје оригиналне глазбе.^[23]

Иако је с временом доживио велики успјех, филм није био тренутни хит. Првотне критичарске реакције биле су жестоке, понајвише због недостатка дијалога, спорог ритма и наизглед недокучиве приче. Публика је завољела филм, поготово припадници контракултуре шездесетих. Посебно им се свидјела "Стар Гате" секвенца, која се чинила као психоделично путовање у бесконачна пространства свемира. Унаточ номинацијама за режију, сценариј и у разним продуцентским категоријама, једини Осцар који је Кубрицк икад добио био је онај за специјалне ефекте за овај филм.

Умјетнички, 2001: Одисеја у свемиру био је радикалан одмак од претходног Кубрицкова филмског опуса. Има само 45 минута дијалога, који се чини сувишан за причу, слике и глазбу. Најупечатљивији дијалози припадају рачуналу ХАЛ 9000 и његовим разговорима с Давеом Боwманом. Неки тврде како Кубрицк приказује људску будућност с великим одмаком људи од свог окружења. Двозначни, збуњујући завршетак филма наставља фасцинирати сувремену публику и критичаре. Након овог филма, Кубрицк никад неће тако радикално експериментирати са специјалним ефектима или наративним формом, но његови каснији филмови остат ће до неке разине двозначни.

Бројне су интерпретације Одисеје и углавном се разликују. Иако је објављен 1968., филм и данас изазива расправе. Кад је критичар Јосепх Гелмис упитао Кубрицка о значењу филма, редатељ је одговорио:^[24]

О неким подручјима не желим разговарати јер су јако субјективне и разликују се од гледатеља до гледатеља. У том смислу, постаје било што од онога што гледатељ у њему види. Ако филм изазива емоције и продире у подсвијест гледатеља, ако стимулира, додуше непотпуно, његове митолошке и религиозне чежње, тада је успио.

Главни чланак: Паклена наранча (1971)

Након Одисеје, Кубрицк је покушао снимити филм о животу Наполеона Бонапартеа. Кад је пропала финанцијска конструкција пројекта, Кубрицк је почео тражити пројект којег би могао реализирати на брзину с малим буџетом. Одлучио се за Паклену наранчу (1971.). Његова филмска верзија романа Антхонyја Бургесса био је мрачни, шокантни приказ насиља у људском друштву. Филм је у Америци прво забрањен, али му је рејтинг измијењен у онај "само за одрасле", а у Сједињеним Државама је изазвао многе контроверзе.

Прича се одвија у футуристичкој верзији Велике Британије која је уједно ауторитарна и каотична. Филм говори о тинејџеру хулигану, Алеxу ДеЛаргеу (Малцолм МцДоwелл), који без грижње савјести и жаљења мучи, туче, пљачка, краде и силује. Његово брутално премлаћивање и убојство старије жене коначно га одводи у затвор. Ондје се подвргава психијатријском третману како би се ријешио својег инстиктивног рефлексног насиља иако не посједује стварни слободни морални избор. Након што је ослобођен, одлази у кућу политичког писца који презире "модерно доба" и испрва се смилује због Алеxова стања све док не схвати да је Алеx брутално силовао његову жену неколико година прије. Алеx затим постаје пијун у политичкој игри.

Друштво се понекад доживљавало социјалистичким због мањих веза с руском културом. Тинејџерски сленг је под утјецајем руског вокабулара, што се може приписати Бургессу, а у роману улице су исцртане радника у стилу руског социјализма. I док су критичари Паулине Каел и Винцент Цанбy друштво доживљавали на тај начин, Кубрицк није дијелио њихово мишљење. Држао је да филм кокетира и с лијевим и десним крајем политичког спектра. Изјавио је, "Министар, којег глуми Антхонy Схарп, очито је десничарска фигура. Писац, Патрицк Магее, је луђак с љевице... Разликују се само по догми. Њихова средства и крајеви једва се разликују."^[25]

Кубрицк је снимио Паклену наранчу брзо и скоро у потпуности на локацијама у или око Лондона. Иако није била кориштена висока технологија, у успоредби с Одисејом, Кубрицк је био јако иновативан, нпр. бацање Аррифлеx камере с крова како би се дочарала жељена гледатељева дезоријентација. Редатељ је за глазбу изабрао складатељицу електронске глазбе Wендy Царлос - тада познате као Wалтер Царлос - како би адаптирала класична дјела као што је Беетховенова Девета симфонија за Моог синтесајзер.

Филм је изазвао контроверзе због експлицитног приказивања групног силовања и насиља. Издан исте године кад и филмови Сама Пецкинпаха, Пси од сламе, и Дона Сиегела, Прљави Харрy. Три филма су изазвала расправе у медијима о друштвеним ефектима филмског насиља. Контроверзе су се још више повећале кад су слично насиље у Енглеској починили криминалци обучени у исте костиме као ликови у Пакленој наранчи.

Кад су Кубрицку и његовој обитељи запријетили смрћу, повукао је необичан потез како би повукао филм с британског тржишта. Филм није поновно издан све до 2000., годину дана послије његове смрти, иако се могао видјети у сусједној Француској. Кино Сцала на лондонском КИнг Цроссу приказивало је филм почетком деведесетих, а Кубрицк га је тужио и затворио, оставивши Лондон без једног од само неколико неовисних кина. Данас је познат као ноћни клуб Сцала.

У Енглеској је средином деведесетих објављен документарац о цензорским контроверзама назван "Забрањено воће". Кубрицк није успио спријечити продуценте да у свој филм убаце исјечке из Паклене наранче.

Главни чланак: Баррy Лyндон

Кубрицков сљедећи филм, објављен 1975., био је адаптација романа Wиллиама Макепеацеа Тхацкераyа, Тхе Луцк оф Баррy Лyндон, познатог и као Баррy Лyндон, пикаресног романа о коцкару и скоројевићу из 18. века који се полако пробија у енглеско високо друштво.

Неки критичари, посебно Паулине Каел, једна од Кубрицкових најжешћих критичара, сматрали су како је Баррy Лyндон хладан, спор и беживотан филм. Његова дуљина - више од три сата - засметала је многим америчким критичарима и публици, међутим, филм су хвалили критичари Реx Реед и Рицхард Сцхицкел. Часопис Тиме објавио је велику причу о филму, а Кубрицк је био номиниран за три Осцара. Филм је био номиниран за седам Осцара, а освојио је четири, више од иједног другог Кубрицкова филма. Унаточ томе, Баррy Лyндон није добро прошао у америчким кинима, али је зато наишао на већи одазив у Еуропи, посебно у Француској.

Као што је то случај с многим Кубрицковим филмовима, репутација Баррyја Лyндона је порасла тијеком година, посебно међу другим филмашима. Редатељ Мартин Сцорсесе је рекао како му је то најдражи Кубрицков филм. Стевен Спиелберг је хвалио "беспријекорну технику", иако га је, кад је био млађи, славно описао "као да идете кроз Прадо без ручка".^[26]

Као и у својим другим филмовима, Кубрицкова фотографија и технике освјетљивања биле су иновативне. Сцене интеријера снимане су специјално прилагођеним Зеисс камерама с брзим лећама (које је оригинално развила НАСА) што је омогућило да се многе сцене освијетле само са свијећама. Кубрицкова мјешавина глазбе, сценографија и костими поставили су стандарде за драме из тог раздобља с којима се само пар филмова могло мјерити.

Као и његова два претходника, филм нема оригиналне глазбе. Ирске народне пјесме (у изведби Тхе Цхиефтаинса) комбиниране су са складбама Антонија Вивалдија, Јоханна Себастиана Бацха, Георга Фриедрицха Хäндела и Франза Сцхуберта.

Главни чланак: Исијавање (1980)

Кубрицков радни елан ослабио је након Баррyја Лyндона; није снимио филм све до Исијавања. Објављен је 1980., као слободна адаптација хорор романа Степхена Кинга. У главној улози пропалог писца Јацка Торранцеа који преузима посао надзорника Оверлоок Хотела изван сезоне појавио се Јацк Ницхолсон, док је његову супругу Wендy играла Схеллеy Дувалл, а сина Даннyја обдареног обликом телепатије - "исијавања" - Даннy Ллоyд

Како наступа зима, појачава се обитељска изолација, а у исто се вријеме буде демони и духови из мрачне прошлости Оверлоок Хотела. Даннyју се по хотелу почињу указивати страшне фантастичне слике. У међувремену, Јацка излуђује уклето окружје све док не обузме убојита психоза.

Филм је већим дијелом сниман у лондонским тонским студијима, уз изнимку екстеријерног материјала снимљеног у Цолораду, Монтани и Орегону. Како би дочарао клаустрофобичну опсједнутост уклетог хотела, Кубрицк је највише користио тек произведена Стеадицам постоља за камере што је омогућавало глатке покрете камером у затвореним просторима.

Више од било којег другог његова филма, Исијавање је придонијело легенди о Кубрицку као мегаломанском перфекционисту. Наводно је захтијевао стотине понављања неких сцена што је посебно иритирало глумицу Схеллеy Дувалл, навикнуту на на бржи, импровизацијски стил Роберта Алтмана.

Степхен Кинг није био задовољан филмом, назвавши Кубрицка "човјеком који превише мисли, а премало осјећа". Кинг је 1997. сурађивао с Мицком Гаррисом на стварању мини-серије по роману.

Филм је зарадио већином негативне критике, али је зато прошао врло добро комерцијално. Као и у случају многих других Кубрицкових филмова, критичари су послије мијењали своја стајалишта након што су поновно погледали филм. Међу обожаватељима хорор филмова, Исијавање је култни филм те се често појављује са Психом Егзорцистом (1974.) и Ноћи вјештица (1978.) на врху листе најбољих хорор филмова. Неке од сцена из филма, као она у којој се из антикног дизала излије ријека крви једне су од најпознатијих из Кубрицкових филмова. Комерцијални успјех обновио је повјерење Wарнер Бротхерса у Кубрицкову способност стварања умјетнички задовољавајућих и комерцијално профитабилних филмова након финанцијског фијаска Баррyја Лyндона у Сједињеним Државама.

Главни чланак: Фулл Метал Јацкет

Прошло је седам година до новог Кубрицкова филма, Фулл Метал Јацкет (1987.), екранизације романа Густава Хасфорда о Вијетнамском рату, Тхе Схорт-Тимерс. У главним улогама појавили су се Маттхеw Модине као Јокер, Адам Балдwин као Анимал Мотхер, Р. Лее Ермеy у улози наредника Хартмана и Винцент D'Онофрио као војник Леонард "Гомер Пyле" Лаwренце. Кубрицк је рекао филмском критичару Генеу Сискелу да га књига Густава Хасфорда привукла јер није била "ни антиратна ни про-ратна", није држала "моралну или политичку позицију", а бавила се са "стањем ствари".

Филм почиње у центру за новачење маринаца у Паррис Исланду у Јужној Каролини, гдје наредник Хартман безосјећајно обучава групу мушкараца како би извукао из њих потиснути убилачки нагон и претворио их из "црва" у маринце. Војник Лаwренце, дебели и спори новак, којем Хартман даје надимак "Гомер Пyле", неспособан је пратити програм обуке и полако подлијеже притиску. Прије краја обуке, Пyле доживи живчани слом, убија наредника Хартмана прије него што је убио и себе, понављајући маринску мантру: "Ово је моја пушка. Има још таквих, али ова је моја..."

Други дио филма прати Јокера, сада промакнутог у наредника, који покушава задржати здрав разум у Вијетнаму. Као извјеститељ за америчке војне новине, Старс анд Стрипес, Јокер користи досјетке и сарказам како би се "ископчао" из ратних збивања. Иако Американац и маринац, он је и новинар који мора слиједити етичке норме професије. Филм након тога слиједи пјешачку постројбу кроз Хуе Цитy, десетковану Тет офензивом. Битка доживљава врхунац у обрачуну Јокерова вода и снајперистице скривене међу рушевинама; она умало убија Јокера све док је новинарев колега не погађа и озбиљно рањава. Јокер је убија како би је поштедио мука.

Снимање филма о Вијетнамском рату у Енглеској био је изазов за Кубрицка и екипу. Добар дио филма снимљен је у Доцкландсу, дијелу Лондона у којем је сценограф Антон Фурст креирао сет уништеног града. То је помогло како филм не би сличио другим филмовима о Вијетнамском рату, као што су Вод смрти и Хамбургер Хилл, од којих је већина снимљена на Далеком Истоку. Умјесто тропске, југозападне азијске прашуме, други дио приче одвија се у граду, откривајући урбани аспект рата који се обично поистовјећује с прашумом.

Фулл Метал Јацкет наишао је на подијељена критичка мишљења, али је и привукао велики број публике, иако су га засјенили Вод смрти Оливера Стонеа и Војничина Цлинта Еастwоода.

Посљедњи филм Станлеyја Кубрица био је Очи широм затворене, са звијездама Томом Цруисеом и Ницоле Кидман (који су тада били у браку) у улогама пара из високог друштва Манхаттана који се упушта у сексуалну одисеју.

Прича филма темељила се на фреудовској новели Артхура Сцхнитзлера Траумновелле (енг. Дреам Сторy), а прати пут др. Wиллиама Харфорда кроз сексуално подземље Неw Yорка након што му је супруга Алице разбила повјерење у своју вјерност кад му је признала да се умало одрекла њега и њихове кћери ради ноћи с другим мушкарцем. Харфорд је до тада вјеровао како су жене по природи вјерније од мушкараца. Откриће у њему буди сумњу и очај па почне лутати улицама Неw Yорка понашајући се како није љубоморан.

Након огрјешења у ритуалима мрачног мистериозног сексуалног култа, др. Харфорд се предомишља око сексуалне освете својој жени. По повратку кући, открива како је његова жена маштала о вођењу љубави с неколико мушкараца одједном. Након својих опасних ескапада, др. Харфорд губи моралну предност коју је имао над њом. Пар почиње крпати своју везу.

Продукција филма трајала је више од двије године, а двоје главних глумаца, Харвеy Кеител и Јеннифер Јасон Леигх, замијењени су тијеком снимања. Иако је радњом смјештен у Неw Yорк, филм је већином сниман у лондонским тонским студијима, уз мало локацијског снимања. Кадрове Манхаттана снимила је помоћна екипа у Неw Yорку. Како је Кубрицк држао филм у тајности, шириле су се већином неточне гласине о радњи и садржају. Посебно је сексуални садржај изазвао разне шпекулације; неки новинари писали су како ће то бити "најсексуалнији филм икад снимљен". Појављивање славног глумачког пара Цруисе-Кидман само је потенцирао те гласине.

Очи широм затворене, Лолита и Паклена наранча прије њега суочили су се са цензуром прије премијере. У Сједињеним Државама и Канади су стратешки постављене дигиталне силуете како би прикриле експлицитне сцене сексуалних односа. У Еуропи и остатку свијета филм је приказиван у оригиналној верзији. ДВД издање објављено у листопаду 2007. садржи недирнуту верзију, чиме је она по први пут постала доступна сјеверноамеричкој публици.

1999., четири дана након приказивања Очију широм затворених за његову обитељ, главног глумца и глумицу, те шефове Wарнер Броса., 70-годишњи Станлеy Кубрицк је умро у сну од посљедица срчаног удара. Покопан је уз своје омиљено стабло у Цхилдwицкбурy Манору, у Хертфордсхиреу у Енглеској.^[27]

Станлеy Кубрицк радио је на два пројекта која су довршили други редатељи. На Једнооком Јацку је био позван као замјена, као на Спартаку. Умјетну интелигенцију је након његове смрти довршио Стевен Спиелберг.

Тхе Холлywоод Репортер најавио је 18.10. 1956. да је продуцент Франк Росенберг откупио права на роман Цхарлеса Неидера Тхе Аутхентиц Деатх оф Хендрy Јонес за 40 тисућа долара. Двије године послије, Пеннебакер Инц., неовисна продукцијска компанија Марлона Бранда, купила је права на роман као и прву верзију адаптацијског сценарија Сама Пецкинпаха за 150 тисућа долара. Тада је најављено како ће филм вјеројатно режирати Брандо.

Касније те године најављено је како че Кубрицк режирати Гун'с Уп, што је био радни наслов продукције. Убрзо након те најаве, име филма је промијењено у Једнооки Јацк, а Пина Пеллицер је најављена као главна глумица по "унисоном избору Бранда, Росенберга и Кубрицка".

Кубрицк је 20.11. 1958. одустао од режије филма, изјавивши како је крајње поштовао Марлона Бранда као једног од водећих свјетских умјетника, али како је у недавно откупио права на Набоковљеву Лолиту и хтио почети продукцију у свјетлу те изванредне прилике.

Филм је довршен, а редатељска палица припала је Марлону Бранду.

Главни чланак: Умјетна интелигенција (2001)

Један Кубрицков пројект ипак је снимљен од стране другог редатеља, Стевена Спиелберга. Током осамдесетих и раних деведесетих, Кубрицк је сурађивао с разним писцима (Бриан Алдисс, Сара Маитланд и Иан Wарсон) на пројекту који се називао разним именима, као "Пинокио" и "Умјетна интелигенција".

Филм је настао проширивањем Алдиссове кратке приче "Супер-Тоyс Ласт Алл Суммер Лонг", коју су Кубрицк и његови писци претворили дугометражни филм у три чина. Била је то футуристичка бајка о роботу који се понаша као дијете, а продан је као привремени сурогат обитељи чији је син пао у кому. Међутим, робот сазнаје за то, а власници га из сажаљења остављају напуштена у шуми како га у творници не би уништили. Остатак приче говори о роботовим покушајима да постане прави дјечак како би задобио мајчину љубав.

Кубрицк је наводно дуго расправљао са Стевеном Спиелбергом о филму преко телефона и, према Спиелбергу, у једном тренутку изјавио како је тема важнија Спиелбергу него њему. 2001., након Кубрицкове смрти, Спиелберг је узео разне верзије сценарија које су оставили Кубрицк и његови писци и саставио нови сценариј. У сурадњи с Кубрицковом продукцијском кућом снимио је филм Умјетна интелигенција, с Халеyјем Јоелом Осментом, Францес О'Цоннор и Wиллиамом Хуртом у главним улогама.

На уводној шпици Кубрицк је постхумно наведен као продуцент, а на крају стоји кратка посвета, "Фор Станлеy". Филм садржи много Кубрицкових мотива, као што су свезнајући приповједач, структура у три чина, теме хуманости и нехуманости те подругљив поглед на Фреудову психологију. Осим тога, глазба Јохна Wиллиамса садржи алузије на глазбене бројеве из Кубрицкових филмова.

Кубрицк је на почетку своје каријере откупио или написао сценарије које није успио реализирати.

1.11. 2006., Пхилип Хоббс, Кубрицков зет, најавио је да ће надгледати екранизацију Лунатиц ат Ларге, чији је сценариј Кубрицк у педесетима откупио од шунд романописца Јима Тхомпсона, али који се није могао пронаћи све до редатељеве смрти 1999.^[28]

Сценариј приписан Кубрицку којег је Рицхард Адамс назвао Тхе Герман Лиеутенант може се пронаћи на интернету.^[29] Говори о скупини њемачких војника који се налазе на мисији тијеком посљедњих дана Другог свјетског рата, успркос слабим изгледима нацистичке Њемачке у том раздобљу.

Кубрицк је намјеравао режирати филм назван "I Столе 16 Миллион Долларс" темељен на животу злогласног пљачкаша банака из тридесетих Wиллиеја Суттона.^[30] Припремала га је продукцијска компанија Кирка Доугласа Бyрна, али је Доуглас сматрао како је сценариј лоше написан. Иако је Кубрицк покушао наговорити Царyја Гранта, филм никад није снимљен.

Кубрицк је у педесетима написао прву верзију сценарија о Мосбy Рангерсима, јужњачкој герили у Америчком грађанском рату, али га није даље развијао.^[31]

Као непопустљиви перфекционист који је често годинама радио на прет-продукцијском планирању и истраживању, Кубрицк је тијеком каријере оставио неколико нереализираних пројеката.

Након успјеха Одисеје, Кубрицк је планирао велики биографски филм о Наполеону Бонапартеу. Пуно је истраживао, читао књиге о француским царевима те написао прелиминарни сценариј. Заједно са сурадницима направио је преглед мјеста које је Наполеон походио тијеком својих активних година. Кубрицк је посјетио локације, планиравши снимити већи дио филма у мјестима у којима је Наполеон провео живот.

У биљешкама упућеним финанцијерима пројекта, сачуванима у Кубрицковој архиви, Кубрицк им је рекао како није сигуран како ће испасти његов филм о Наполеону, али је очекивао како ће снимити 'најбољи филм свих времена.' На крају је пројект пропао из три разлога: (1) прескупих локација на којима је филм требао бити сниман; (2) на Западу је објављена епска верзија романа Лава Толстоја, Рат и мир (1968.), редатеља Сергеја Бондарчука; (3) комерцијалног неуспјеха Бондарчукова филма Wатерлоо (1970.), који је такођер говорио о Наполеону. Кубрицков сценариј за овај филм објављен је на интернету, а многа истраживања ће утјецати на филм Баррy Лyндон (1975.), радњом смјештен у касно осамнаесто стољеће, мало прије Наполеонових ратова.

У филму је у улози Наполеона оригинално требао наступити Јацк Ницхолсон јер га је Кубрицк видио у Голи у седлу. Кубрицк и Ницхолсон касније су сурађивали на Исијавању. Након година прет-продукције, филм је отказан на неодређено вријеме у корист финанцијски мање рискантних пројеката. Кубрицк је крајем 1987. рекао како још није одустао од пројекта, споменувши како је прочитао готово 500 књига о повијесној личности. Био је увјерен како је филм вриједан јер се његов средишњи дио још није био појавио.

Почетком деведесетих Кубрицк је замало почео продукцију филма по књизи Лоуиса Беглеyја, Ратне лажи, причу о дјечаку и његовој мајци који се скривају за вријеме холокауста. Прву верзију сценарија, названу "Арyан Паперс", написао је сами Кубрицк. Јосепх Маззелло изабран је за улогу дјечака, а за мајку су разматране Јулиа Робертс и Ума Тхурман. Кубрицк је ипак одлучио не снимити филм због Сцхиндлерове листе Стевена Спиелберга која је објављена 1993. Осим тога, према Кубрицковој жени, Цхристине, тема је постала предепресивна и претешка за редатеља. Кубрицк је с временом закључио како точан филм о холокаусту сеже далеко изван граница кинематографије.^[32]

Кубрицк је наводно био фасциниран каријером нацистичког филмског редатеља Веита Харлана, стрица своје жене, те разматрао филм о кругу људи око Јосепха Гоеббелса. Иако је Кубрицк радио на њему неколико година, пројект никад није отишао даље од контуре приче.^[33]

Кубрицк је хтио снимити филм према роману Умберта Еца Фоуцаултово њихало који се појавио 1988. Ецо је одбио јер је био незадовољан екранизацијом свога претходног романа Име руже и зато што му Кубрицк није био спреман препустити писање сценарија. Но, кад је Кубрицк умро, Ецо је рекао како жали што га је одбио.^[34]

Кубрицк је 1976. пристао посјетити нетом довршени тонски студио 007 Стаге у Пинеwоод Студиосу како би савјетовао како освијетлити огромни студио који је био спреман за снимање филма о Јамесу Бонду Шпијун који ме волио. Кубрицк је пристао бити савјетник кад му је обећано да нитко неће сазнати за његову укљученост у пројект. То је поштовано до 2000. кад је та чињеница споменута у документарцу о снимању Шпијуна који ме волио на специјалном ДВД издању филма.

У успоредби с редатељима као што су Јохн Форд, Мартин Сцорсесе и Акира Куросава, Кубрицк није био познат по сурадњи с одређеним глумцима. Но, у неколико је прилика радио с истим глумцем више од једном. Стерлинг Хаyден наступио је у главној улози у Узалудној пљачки и Др. Странгеловеу, Петер Селлерс у Лолити и Др. Странгеловеу, а Кирк Доуглас у Стазама славе и Спартаку. У споредним улогама, Јое Туркел се појављује у Узалудној пљачки, Стазама славе и Исијавању, Пхилип Стоне појављује се у Пакленој наранчи, Баррyју Лyндону и Исијавању, Леонард Росситер наступио је у 2001: Одисеја у свемиру и Баррyју Лyндону док се Тимотхy Цареy појавио у Узалудној пљачки и Стазама славе. У Пакленој наранчи и Баррyју Лyндону наступило је шест истих глумаца (укључујући Патрицка Магееја) у улогама разних трајања.

Једна од Кубрицкових најдужих сурадњи је она с Леоном Виталијем, који је након играња Лорда Буллингтона у Баррyју Лyндону постао Кубрицков особни помоћник, радећи као цастинг редатељ на његовим сљедећим филмовима те као надгледник трансфера с филма на видео медиј. Појавио се и у Очи широм затворене, играјући пријетећег свећеника у црвеном огртачу који се сукобљава с Томом Цруисеом у злогласној сцени оргија. Након Кубрицкове смрти, Витали је надгледао рестаурацију визуалних и звучних елемената већине Кубрицкових филмова. На његовим је филмовима често радио и с партнером из филма Тоддом Филедом.

Кубрицкова кћер Вивиан појавила се у цамео улогама у 2001: Одисеја у свемиру (као кћер Хеywоода Флоyда), Баррyју Лyндону (као дјевојчица на рођенданској прослави младог Баррyја Лyндона), Исијавању (као дух на забави) и Фулл Метал Јацкет (као телевизијска новинарка). Његова покћерка Катхерине појављује се у Пакленој наранчи и Очи широм затворене, а лик њеног сина у потоњем игра њезин прави син. Кубрицкова супруга Цхристиане појавила се прије њихова брака у Стазама славе као Сусанне Цхристиан (њезино крсно име је Цхристиане Сусанне Харлан), те као гошћа у кафићу у Очи широм затворене.

Три изворна предлошка по којима су снимљени Кубрицкови филмови промијењени су на неки начин, од чега је у два случаја њихов аутор написао нову верзију надајући се како ће стајати као ауторизирана адаптација Кубрицковој верзији. У трећем случају, син аутора предлошка дао је свој благослов за нову верзију.

Антхонy Бургесс 1990. је објавио каснију казалишну адаптацију Паклене наранче за коју се надао како ће бити дефиниранија адаптација од Кубрицкова филма.^[35] Степхен Кинг је написао и продуцирао телевизијску минисерију Исијавање која се 1997. приказивала три вечери, а која је била мотивирана првенствено Кинговом жељом да види вјернију адаптацију своје књиге од оне коју је снимио Кубрицк. Син Владимира Набокова, Дмитриј, дао је благослов Адриану Лyнеу за филм Лолита наводећи очево незадовољство Кубрицкоовом верзијом.^{[36] [37]} I Бургесс и Кинг су рекли како их је живцирало то што у Кубрицковим филмовима не постоји искупљење њихових главних ликова (Алеx ДеЛарге и Јацк Торранце) које је постојало у изворницима. Ово је вјеројатно и разлика између Кубрицкове екранизације Лолите с једне стране и романа и Лyнеова филма с друге, иако то Дмитриј Набоков никад није споменуо.

Мора се нагласити да су други аутори изворника по којима је Кубрицк снимао своје филмове, и Артхур C. Цларке и Густав Хасфорд, били у потпуности задовољни с Кубрицковом адаптацијом.

Филмови Станлеyја Кубрицка имају неколико препознатљивих карактеристика. Сви осим његова прва два дугометражна филма и Одисеје адаптирана су из постојећих романа, а често је писао сценарије у сурадњи с другим писцима (обично романописцима или новинаром у случају Фулл Метал Јацкет) који нису имали сценаристичког искуства.^[38] Многи од његових филмова укључују приповиједање које је понекад преузето изравно из романа. Са или без приповиједања, сви његови филмови имају карактер материјала на који се гледа из одређеног кута. Завршавање филмова с картицом "Тхе Енд" изашло је из употребе с доласком дугих одјавних шпица, али ју је Кубрицк наставио стављати на крај шпице, дуго времена након што ју је већина филмске индустрије престала употребљавати. Његове шпице увијек су низ слајдова. Његова једина покретна шпица била је она уводна за исијавање.

Почевши с 2001: Одисеја у свемиру, сви његови филмови осим Фулл Метал Јацкет користе претходно снимљену класичну глазбу, коју је у два случаја електронски измијенила Wендy Царлос.^[39] Често је користио и веселе поп звукове као средство ироније тијеком сцена које приказују уништавање и деструкцију, посебно у завршним шпицама или завршним секвенцама филма.^[40]

У својој рецензији Фулл Метал Јацкет, Рогер Еберт^[41] је примијетио како се у многим завршним шпицама Кубрицкових филмова налази глава лика окренута према доље док су му очи уперене према горе. Кубрицк је користио и широке кутеве, пратеће кадрове ликова, зумирајуће кадрове и кадрове који се спуштају између високих паралелних зидова.

Сви његови филмови имају сцену снимљену у купаоници или тик испред ње.^[42] Помало је чудно како је најцитиранији примјер тога из Одисеје кад др. Флоyд дође у неугодан положај у заходу нулте гравитације на путу према Мјесецу, а да се никад не наводи истраживање купаонице које проводи Давид Боwман још одјевен у свемирско одијело након свога путовања кроз Стар Гате.

Иако се у Др. Странгеловеу појављује уређај зван ЦРМ-114, а у Пакленој наранчи се спомиње лијек зван Серум 114, бројне и често понављане тврдње да се бројеви 114 појављују у другим Кубрицковим филмовима су невјеродостојне. (ЦРМ-114 кориштен је и у роману Црвена опасност по којем је снимљен Др. Странгелове, што би свакога требало натјерати да посумња тврдњама да су се бројеви појавили и у Кубрицкову ранијем филму Узалудна пљачка). Без обзира на то, невјеројатно је како је један редатељ успио толико утјецати на популарну културу преко преувеличане урбане легенде: у част овог Кубрицкова 'заштитног знака' тако су названи филтерски сустав за е-маил спам поруке, прогресивни роцк бенд, десничарска интернетска страница, звучно појачало у Повратку у будућност, шифра каталога у ТВ серији Хероји и оружје у ТВ серији Звјездане стразе: Дееп Спаце Нине, те кратки филм назван Серум 114. У епизоди^[43] серије Звјездане стазе: Дееп Спаце Нине као гостујући глумац појавио се Стевен Беркофф из Паклене наранче и Баррyја Лyндона, док ју је режирао стални члан глумачке поставе Алеxандер Сиддиг чији је нећак Малцолм МцДоwелл, звијезда Паклене наранче.

Кубрицк је у својем животу снимио само тринаест филмова. Његов опус је мален у односу на доприносе његових сувременика као што су Јохн Форд и Федерицо Феллини, чему је дјеломично разлог била његова методична преданост сваком аспекту филмске продукције. Велики број његових филмова признати су као класици унутар њихова жанра. 2001: Одисеја у свемиру освојио је бројне техничке награде, укључујући БАФТА награду за фотографију Геоффреyја Унсwортха и Осцар за визуалне ефекте, који је примио Кубрицк као редатељ специјалних ефеката филма. Пет његових филмова номинирани су за Осцаре у разним категоријама, укључујући најбољи филм за Др. Странгеловеа, Паклену наранчу, Баррyја Лyндона и најбољег редатеља за 2001: Одисеја у свемиру, Др. Странгеловеа, Паклену наранчу и Баррyја Лyндона.

За Кубрицка, писани дијалог је један од елемената који се мора довести у равнотежу с позадином (сетови, глума и освјетљење), глазбом и поготово монтажом. Инспириран расправом о филмској глуми Всеволода Пудовкина,^[44] Кубрицк је схватио да монтажер може створити изведбу у соби за монтажу и често поновно режирати филм.

Како је објаснио новинару,

"Све на филму потјече од нечег другог. Писање је, наравно, писање, глума долази из казалишта, а снимање потјече од фотографије. Монтажа је јединствена за филм. Нешто можете видјети из разних кутева гледања готово у исто вријеме што ствара ново искуство."^[45]

Према томе, Кубрицкова метода дјеловања постала је потрага за замишљеном визијом у монтажном студију како би сви елементи филма постали доступни за коначно обликовање. Цијена те методе, почевши са Спартаком, било је бескрајно преснимавање сцена што је било исцрпна истрага свих варијација снимљеног. То му је омогућило да у монтажну собу дође с више опција одређене сцене. Јонатхан Баxтер је написао:

Умјесто тражења интелектуалне краљежнице филма у сценарију прије почетка рада, Кубрицк је сматрао како је његов начин кретања према коначној верзији филма снимање сваке сцене из различитих кутева и захтјевање понављања сваке реченице. Тада је у неколико мјесеци аранжирао и реааранжирао тисуће дјелића филма како би удовољили визији која се заправо тек тијеком монтаже почела јављати.^[45]

Сувремени редатељи као што су Мартин Сцорсесе, Стевен Спиелберг и Ридлеy Сцотт навели су Кубрицка као извор инспирације, а у случају Спиелберга, и сурадње.^[46] Кубрицково инвентивно и јединствено кретање камере и кадрирање често су понављали други филмски редатељи, а примјер Јонатхан Глазер, чији филм Рођење садржи многе визуалне референце на Кубрицка.

Два аутора примијетила су како цртана серија Симпсони врви разним референцама на Кубрицкове филмове, посебно на Одисеју и Паклену наранчу, али и на Спартака, Др. Странгеловеа и Исијавање. Гарy Wестфалл у Тхе Греенwоод Енцyцлопедиа оф Сциенце Фицтион анд Фантасy пише да, иако су референце на "фантастичну фикцију" у Симпсонимаобилне, "два су мајстора жанра чији утјецај на Симпсоне надмашује све остале: Станлеy Кубрицк и Едгар Аллан Пое".^[47] Јохн Алберти у Леавинг Спрингфиелд: Тхе Симпсонс анд тхе Поссибилитy оф Оппоситионал Цултуре пише о...

... готово опсесивним референцама на филмове Станлеyја Кубрицка. Чини се како је примање ових филмова у пантеон интертекстуалних алузија серије коначно означило њихов улаз на најдубљу подсвјесну разину глобалног ума популарне културе.^[48]

Кубрицк често није био спреман говорити о особним стварима у јавности, или уопће јавно наступати. Његов имиџ у медијима варирао је од повученог генија до мегаломанског луђака који се отуђио од свијета.^[49] Од његове смрти, Кубрицкови пријатељи и обитељ су то порицали. Кубрицк је очито иза себе оставио чврсту обитељ и много блиских пријатеља. Многи који су радили с њим за њега су имали само ријечи хвале.

Гласине о његовој повучености су већим дијелом мит, а вјеројатно је настао због његове несклоности да путује игдје из Ст. Албанса. Кубрицк се бојао летења^[50] па је ријетко напуштао Енглеску у задњих четрдесет година свог живота. Клонио се и холивудске медијске машинерије,^[51] што је резултирало тиме да су га медији ријетко и спомињали. Након купње имања Цхилдwицкбурy Манор у Хертфордсхиреу у Енглеској, Кубрицк је организирао живот тако да не пати ни обитељ ни посао.^[52] Купио је најмодернију опрему за монтажу те је посједовао све камере којима је снимао. Дјеца и животиње улазили би и излазили из собе док је радио на сценарију или се састајао с глумцем. Његов изглед задњих година није био добро познат, а Британац по имену Алан Цонwаy успјешно га је опонашао што му је омогућило да се упозна с разним славним глумцима и уђе у отмјене клубове.^[53] Цонwаy је предмет филма Цолоур Ме Кубрицк (2005.), којег је написао Кубрицков помоћник Антхонy Фреwин, а режирао Бриан Цоок, који је 25 година био Кубрицков помоћни редатељ.

Кубрицк је непрестано био у контакту с члановима обитељи и пословним партнерима, често преко телефона, а сураднике је често звао у свака доба за разговоре који би трајали од мање од минуте до неколико сати. Многи Кубрицкови штоватељи и пријатељи говорили су послије његове смрти о овим разговорима уз велико узбуђење и носталгију, посебно Мицхаел Херр и Стевен Спиелберг. У својим мемоарима о Кубрицку, Херр је рекао како десеци људи тврде да су разговарали с Кубрицком на дан кад је умро те је додао, "Свима им вјерујем."^[54] Кубрицк је често у своју кућу позивао разне људе, од глумаца и добрих пријатеља до редатеља штоватеља, писаца и интелектуалаца.

Мало је познато да је Кубрицк волио животиње. Имао је много паса и мачака те им је посвећивао много времена.^[55] Цхристиане, Кубрицкова удовица, написала је у својој верзији књиге Станлеy Кубрицк: А Лифе Ин Пицтурес да је доводио мачке у собу за монтажу како би провео с њима вријеме које је изгубио на снимању. Маттхеw Модине се присјетио како је Кубрицк био веома узрујан кад је обитељ зечева случајно убијена тијеком снимања Фулл Метал Јацкета. Био је тако узрујан да је отказао снимање до краја дана. Пхилип Каплан, један од Кубрицкових одвјетника и пријатеља, изјавио је како је Кубрицк једном одгодио састанак с њим и још једним одвјетником који је дошао у Лондон из САД-а како би се састао с њим у задњи тренутак јер је провео цијелу ноћ с умирућом мачком те није био у стању доћи.

Говорило се да је Кубрицк нетактичан и безобразан према многим људима с којима је радио. Неки од Кубрицкових сурадника замјерили су му хладноћу или мањак суосјећања за друге. Иако је тијеком снимања постао добар пријатељ са звијездом Паклене наранче, Малцолмом МцДоwеллом, нагло је прекинуо пријатељство након завршетка продукције. МцДоwелл је био јако погођен због овога, а раскол између двојице потрајао је до Кубрицкове смрти.^[56] Кубрицк је отпустио СФ писца Бриана Алдисса с недовршеног пројекта Умјетна интелигенција јер је љетовао са својом обитељи, што је било кршење уговора, иако је пројект тада био на чекању. Јамес Еарл Јонес, унаточ томе што се дивио Кубрицку на умјетничком плану, говорио је о негативно о искуствима са снимања Др. Странгеловеа, рекавши како Кубрицк није поштовао глумце, а користио се њима као инструментима у својој служби, не допуштавши им самосталност.^[57] Георге C. Сцотт, који се у присјећању дивио Кубрицку јер је наводно био један од неколико људи који су га могли рутински потући у шаху, замјерио му је што је за коначну верзију Др. Странгеловеа искористио његове сугестивне изведбе иако му је рекао како су то само сцене загријавања које се неће ни видјети.^[58] Кубрицкова екипа говорила је како је био на злу гласу зато што никоме није давао комплименте те зато што је ријетко показивао штовање за своје сураднике у страху да ће постати самозадовољни. Кубрицк би их похвалио тек након што би филм био завршен. Једини глумци које је Кубрицк назвао "генијалцима" били су Петер Селлерс, Јамес Масон и Малцолм МцДоwелл.

Мицхаел Херр је, у иначе позитивним мемоарима о својем пријатељству с Кубрицком, приговорио како је био изнимно шкрт и похлепан кад је у питању новац. Нагласио је како је Кубрицк био "ужасна особа за пословање" те да је до своје смрти био узрујан како је Јацк Ницхолсон од Исијавања зарадио више новца него он.^[59] Кирк Доуглас је често говорио како Кубрицк никад није био спреман на компромисе те да филм мора бити његово ремек-дјело, а не резултат тимског рада. Међутим, Доуглас је дао на знање како се није слагао с Кубрицком због његових негативних изјава о Спартаку.

Иако многи сурадници нису подносили Кубрицка, многи су о њему говорили у позитивном свјетлу, укључујући сураднике и пријатеље као што су Јацк Ницхолсон, Диане Јохнсон, Том Цруисе, Јое Туркел, Цон Педерсон, Стерлинг Хаyден, Сцатман Цротхерс, Царл Соломон, Рyан О'Неал, Антхонy Фреwин, Иан Wатсон, Јохн Милиус, Јоцелyн Поок, Сyднеy Поллацк, Р. Лее Ермеy и други. Мемоари Мицхаела Херра и књига Маттхеwа Модинеа, Фулл Метал Јацкет Диарy, приказали су Кубрицка у другом свјетлу: љубазнијег, разборитијег и топлијег него од уобичајеног погледа на њега, као хладног, захтјевног и безличног. Кад су Схеллеy Wинтерс упитали што је мислила о њему, одговорила је: "Дар." Дувалл, која је у Исијавању глумила Wендy, имала је неугодан однос с Кубрицком, али је у присјећању рекла како је било сјајно искуство то што ју је учинио паметнијом - иако то никад не би поновила. Малцолм МцДоwелл касније је рекао како су неке његове изјаве о Кубрицку биле "непоштене" те уједно "повик" Кубрицку да обнове однос.

У својим мемоарима о Кубрицку, Мицхаел Херр, његов добар пријатељ и ко-сценарист Фулл Метал Јацкета, написао је:

Станлеy је имао мишљење о свему, али не бих их баш назвао политичкима... Његови погледи на демокрацију били су као и у многих људи које знам, ни лијево ни десно, не баш испуњена вјером, темељени на инстинктима, новцу, себичним интересима и глупости... Мислио је да би најбољи сустав могао бити под доброћудним деспотом, иако није вјеровао да такав човјек постоји. Није био циник, али би лако могао проћи као један. Дефинитивно је био капиталист. Вјеровао је да је реалист.

Херр се присјећа како је Кубрицк понекад био близак либералном хуманизму 19. стољећа, да је сматрао дефиницију неоконзервативизма Ирвинга Кирстола да је "либерала обузела реалност" повијесно смијешном, да је био неповјерљив према готово свим ауторитетима и да је био социјални дарвинист.

Херр је још написао како је Кубрицк посједовао пиштоље те да је мислио како рат и није у потпуности лоша ствар. У документарцу Станлеy Кубрицк: А Лифе Ин Пицтурес, Херр каже: "... признао је да је, од свега што рат јест, исто тако јако лијеп." Писац је на првотне реакције на Фулл Метал Јацкет рекао, "Љевичари ће Кубрицка назвати фашистом."^[60] Иако се Фулл Метал Јацкет често наводи као антиратни филм, у својем интервјуу из 1987. с Генеом Сискелом, названом Цандидy Кубрицк, редатељ је рекао, "Фулл Метал Јацкет сугерира како се о рату може рећи још тога осим да је једноставно лош." У истом интервјуу је рекао да све озбиљно што инструктор каже, као "Пушка је само алат, то је тврдо срце које убија", и у потпуности истина.

Иако су неки рекли како Кубрицк није волио Америку, Мицхаел Херр каже да је Америка све о чему је говорио те да је често размишљао да се врати. Написао је да су Кубрицку пријатељи из Америке слали ВХС казете с америчким ногометом, Сеинфелдом, Симпсонима и другим телевизијским серијама које није могао гледати у Уједињеном Краљевству. Кубрицк је рекао Сискелу како није антиамерички настројен те да је сматрао како је Америка добра земља, иако није сматрао како је Роналд Реаган добар предсједник. Кубрицк је, према Иану Wатсону, наводно рекао о Лабуристичкој странци од прије 1997., "Ако лабуристи уопће уђу у парламент, напустит ћу земљу." Wатсон тврди како је Кубрицк био жестоки противник закона о опорезивању богатих и социјалног осигурања опћенито.^[61]

Кубрицков ранији рад може се доживјети више "либералним" него онај каснији. Пуковник Даx у Стазама славе и Спартак у истоименом филму су успоредиви с либералима, а сатира владе и војске у Др. Странгеловеу се чини као да истиче либералну политичку перспективу. Кубрицкови зрелији радови су песимистичнији и сумњичавији око тзв. урођене доброте човјечанства. Кубрицкови радови приказују његов особни поглед на људску природу, а представља критику моралног/политичког држања темељену на погледу на људску природу других. На примјер, у Пакленој наранчи, полиција је насилна и припроста као пријатељи, а Кубрицк описује превратничког писца г. Алеxандера (љевичара) и ауторитарног министра унутарњих послова (десничара) као манипулаторе, лицемјере и грешнике.

Кубрицк је у вези Паклене наранче изјавио за Неw Yорк Тимес:

Човјек није углађени барбар, он је примитивни барбар. Он је ирационалан, окрутан, слаб, глуп, неспособан да буде објект нечега што се не дотиче његова интереса. Занима ме окрутна и насилна човјекова природа јер је то његова истинска слика. I сваки покушај стварања социјалних институција на кривој предоџби људске природе је вјеројатно осуђен на пропаст.

Додао је:

Идеја друштвеног ограничавања је лоша јер је темељена на утопијској и нереалној визији човјека. Али у овом филму имате примјер друштвених институција које су отишле корак предалеко. Очито социјалне институције суочене с проблемом закона и реда могу постати гротескно тиранске. Филм има два екстрема: показује Алеxа у његовом дивљачком стању и друштво које чини још веће зло у покушају да га излијечи.

Кад је новинар Неw Yорк Тимеса Фред M. Хецхингер написао чланак у којем је Паклену наранчу назвао "фашистичким" дјелом, Кубрицк је послао писмо реакције:

Прилично је точно како је поглед мојег филма на човјека мање привлачан од оног којим је Роуссеау забављао на сличан алегоријски начин - али, како би се избјегао фашизам, мора ли се човјек доживљавати као углађени барбар, а не као примитиван? Бити песимист још није довољна квалитета да би се неког прогласило тиранином (надам се)... Доба алибија, у којем се налазимо, почиње с уводном реченицом Роуссеауова Емилеа. 'Природа ме је учинила сретним и добрим, а да сам друкчији, криво би било друштво.' Такво је стајалиште утемељено на двије погрешне концепције: да је човјек у свом природном стању сретан и добар и да прачовјек није имао друштво. Роуссеауова романтична заблуда састоји се у томе да је друштво оно што квари човјека, а не да човјек квари друштво, ставља ласкаву маглицу између нас и друштва. Тај поглед, да се реферирам на г. Херцхингера, може получити солидан успјех, али на крају крајева таква самозадовољна илузија води према очају.

Кубрицк је у свом писму често цитирао Роберта Ардреyја, аутора Афричког постанка и Друштвеног уговора - не оног Роуссеаува - и писца Артхура Коестлера који стекао славу Духом у строју. Оба аутора (Коестлер преко психологије, а Аудреy преко антропологије) тражила су потребу за смрћу и деструкцијом, а као и Кубрицк, били су сумњичави према либералном увјерењу о профињеној доброти човјечанства. Ардреy и Кубрицк су то приписивали Роуссеауу, који је, према Ардрyјевим ријечима, "Отац романтичне заблуде" и бихевиоризма, поготово оног што се сматра "радикалним бихевиоризмом", којег се у првом реду приписује Б.Ф. Скиннеру. У интервјуу за Неw Yорк Тимес, Кубрицк је изјавио да је његов поглед на човјека ближи оном кршћанском него хуманизму или жидовској теологији.

Кубрицк је вјеровао како је слобода још вриједна тражења чак и ако је човјечанство у бити примитивно, а да је зло у контексту индвидиуе, како год непожељно било, још пожељно у супротности са злом у тоталитарном друштву. Редатељ је у интервјуу с Генеом Сискелом рекао:

Обуздати човјека не значи откупити га... Мислим да опасност није та да ће се ауторитет урушити, него да ће у коначности, како би се очувао, постати јако репресиван... Закон и ред нису лажне теме, исприка за десницу да оде још више на десно.

Станлеy Кубрицк рођен је као Јевреј, али никад није практицирао религију како му ни родитељи нису били јако религиозни. Кад га је Мицхаел Цимент у интервјуу упитао је ли имао религијски одгој, Кубрицк је одговорио: "Не, уопће не."^[62]

За Кубрицка се често наводило да је атеист. У интервјуу с Цраигом МцГрегором, рекао је:^[63]

Послије 2001 сам се почео занимати за метафизичку тематику. Био бих јако изненађен ако свемир није испуњен интелигенцијом која у успоредби с нашом изгледа као божанска. Јако ми је узбудљиво то што већину свемира не разумијемо те да постоји интелигенција неизмјерне величине изван Земље. То је нешто што ме све више занима. То ми је јако узбудљива и задовољавајућа нада.

Кад га је Ериц Нордем у интервјуу за Плаyбоy је ли 2001: Одисеја у свемиру био религиозан филм, Кубрицк је објаснио:^[64]

Рећи ћу како је концепт Бога у срцу 2001, али не традиционална, антропоморфичка слика Бога. Не вјерујем ни у једну земаљску монотеистичку религију, али вјерујем да једна може конструирати интригантну знанствену дефиницију Бога; кад схватите чињеницу како само у нашој галаксији постоји приближно 100 милијарди звијезда, те да је свака звијезда извор живота и да постоји отприлике 100 милијарди галаксија само у видљивом дијелу свемира. Дајте планету стабилну орбиту, да није превруће и прехладно, и неколико милијарди година за кемијске реакције настале интеракцијом сунчеве енергије с кемикалијама на планету и извјесно је да ће се појавити живот у неком облику. Разумно је претпоставити да мора бити безброј милијарди таквих планета гдје је настао биолошки живот те да постоји могућност да се развила нека интелигенција. Сунце је стара звијезда, а њезини планети су само дјеца по козмичким годинама, па се чини могућим да постоје милијарде планета у свемиру не само гдје је интелигенција нижа од човјекове, него оних гдје је и једнака, па и они гдје гдје је она милијунима година испред нас. Кад помислите на големи технолошки напредак који је човјек остварио у неколико миленија - мање од микросекунде у кронологији свемира - можете ли замислити еволуцијски развитак много старијих форми живота? Морали су напредовати од биолошких врста с крхким љускама у бесмртна бића - и тада, након безброј вијекова, могли су се из кукуљица трансформирати у бића чисте енергије и духа. Њхови потенцијали били би неограничени, а њихова интелигенција несхватљива људима.

У истом је интервјуу окривио слабу критичку оцјену Одисеје ради сљедећег:^[64]

Вјеројатно постоји одређени елемент интелектуалаца који је тако догматично атеистички и материјалистички или везан са Земљу да му се идеја о огромности свемира и мистеријама интелигенције у њему чине као анатема.

Кад га је Wиллиам Кломан у интервјуу за Неw Yорк Тимес упитао о мањку дијалога у 2001, Кубрицк је објаснио:

Нема сумње да се оваква прича не би могла испричати ријечима. У филму има 46 минута дијалога и 113 минута сцена без дијалога. Постоје нека подручја осјећаја и стварности-или нестварности или најдубље жудње, како год хоћете-која се не могу дочарати ријечима. Глазба може допријети до тих подручја. Сликарство такођер. Невербални изрази то могу. Али ријечи су ужасна луђачка кошуља. Занимљиво је колико затвореника замјери кад им је олабавите или скинете. Постоји страна људске особности која некако осјећа кад козмичка истина можда лаже, не лаже у категоријама А, Б, C, D. Лаже у неким мистериозним, непознатим аспектима мисли и живота и искуства. Човјек је увијек одговарао на то. Религија, митологија, алегорије - били су увијек начини како човјек одговара на то. С рационализмом, модерни човјек то покушава елиминирати и успјешно ријешити неке религијске недоумице. Оно што се сада догађа на филму и у популарној глазби је реакција на загушљива ограничења рационализма.

Степхен Кинг сјетио је се како га је Кубрицк звао касно у ноћи док је снимао Исијавање и питао га: "Вјерујеш ли у Бога?" Кинг је рекао да је одговорио. "Јесам", али постоје три различите верзије онога што је слиједило. Прво је рекао како му Кубрицк поклопио слушалицу. У другој прилици је тврдио да је Кубрицк рекао, "Знао сам", и тада му поклопио. Трећи пут је Кинг рекао, прије него је поклопио, "Не, мислим да Бог не постоји". У новијим интервјуима, Кинг је представио још једну верзију приче о "Богу", према којој Кубрицк назове писца и упита га мисли ли да су приче о духовима оптимистичне јер све сугерирају како постоји живот након смрти. Кинг одговара, "Што је с паклом?" Настаје станка, а Кубрицк каже, "Не вјерујем у пакао."

Коначно, на страници алт.мовиес.кубрицк су питали Катхарину Кубрицк Хоббс је ли Станлеy Кубрицк вјеровао у Бога. Ово је њезин одоговор:^[65]

Хмм, шкакљиво. Мислим да је вјеровао у нешто, ако разумијете што хоћу рећи. Заправо, био је помало фаталист, али је био јако празновјеран. Права мјешавина природе и одгоја. Не знам у што је точно вјеровао, вјеројатно би рекао како никад нитко неће бити сигуран те да би било арогантно уопће претпоставити да би итко могао знати. Једном сам га упитала о Исијавању, је ли вјеровао у духове. Рекао је како би било лијепо да је "било" духова, што би дало наслутити да има нечег послије смрти. Увијек смо славили Божић и имали велико божићно дрвце.

У документарцу Станлеy Кубрицк: А Лифе ин Пицтурес, Јацк Ницхолсон се присјетио да је Кубрицк рекао како је Исијавање у бити оптимистична прича јер "свака прича која каже да постоји нешто након смрти је у бити оптимистична."

Документарни кратки филмови

• Даy оф тхе Фигхт (1951.)
• Флyинг Падре (1951.)
• Тхе Сеафеарерс (1953.)

Дугометражни филмови

Година	Филм	Награде
1953.	Страх и жеља
1955.	Пољубац убојице
1956.	Узалудна пљачка	Номиниран за БАФТА-у: Најбољи филм
1957.	Стазе славе	Номиниран за БАФТА-у: Најбољи филм
1960.	Спартак	Номиниран за 6 Осцара, 4 освојена: Најбољи споредни глумац, Најбоља сценографија, Најбоља фотографија, Најбољи дизајн костима, Најбоља монтажа, Најбољи оригинални глазбени број Номиниран за 6 Златних глобуса, 1 освојен: Најбољи драмски филм, Најбољи глумац у драми, Најбољи редатељ, Најбољи оригинални глазбени број, Најбољи споредни глумац Номиниран за БАФТА-у: Најбољи филм
1962.	Лолита	Номиниран за Осцара: Најбољи адаптирани сценариј Номиниран за 5 Златних глобуса, 1 освојен: Најбоља нова глумица, Најбољи глумац у драми, Најбоља глумица у драми, Најбољи редатељ, Најбољи споредни глумац Номиниран за БАФТА-у: Најбољи глумац
1964.	Др. Странгелове или: Како сам научио не бринути и заволио бомбу	Номиниран за 4 Осцара: Најбољи глумац, Најбољи редатељ, Најбољи филм, Најбољи адаптирани сценариј Номиниран за 6 БАФТА награда, 3 освојене: Најбоља британска сценографија, Најбољи британски филм, Најбољи филм, Најбољи британски глумац, Најбољи британски сценариј, Најбољи страни глумац
1968.	2001: Одисеја у свемиру	Номиниран за 4 Осцара, 1 освојен: Најбољи специјални ефекти, Најбољи редатељ, Најбоља сценографија, Најбољи оригинални сценариј Номиниран за 4 БАФТА-е, 3 освојене: Најбоља сценографија, Најбоља фотографија, Најбољи звук, Најбољи филм
1971.	Паклена наранча	Номиниран за 4 Осцара: Најбољи редатељ, Најбоља монтажа, Најбољи филм, Најбољи адаптирани сценариј Номиниран за 3 Златна глобуса: Најбољи редатељ, Најбољи драмски филм, Најбољи глумац у драми Номиниран за 7 БАФТА награда: Најбоља сценографија, Најбоља фотографија, Најбоља режија, Најбољи филм, Најбоља монтажа, Најбољи сценариј, Најбољи звук
1975.	Баррy Лyндон	Номиниран за 7 Осцара, 4 освојена: Најбоља сценографија, Најбоља фотографија, Најбољи дизајн костима, Најбољи оригинални глазбени број, Најбољи редатељ, Најбољи филм, Најбољи адаптирани сценариј Номинатед за 2 Златна глобуса: Најбољи редатељ, Најбољи драмски филм Номиниран 5 БАФТА награда, 2 освојене: Најбоља фотографија, Најбоља режија, Најбоља сценографија, Најбољи дизајн костима, Најбољи филм
1980.	Исијавање
1987.	Фулл Метал Јацкет	Номиниран за Осцара: Најбољи адаптирани сценариј Номиниран за Златни глобус: Најбољи споредни глумац Номиниран за 2 БАФТА награде: Најбољи звук, Најбољи специјални ефекти
1999.	Очи широм затворене	Номиниран за Златни глобус: Најбољи оригинални глазбени број

Ова таблица ограничена је на Осцаре, Златне глобусе и БАФТА награде.

Кубрицк је био номиниран и освојио награде разних друштава филмских критичара, филмских фестивала те Цеха америчких сценариста и Цеха америчких редатеља.

У СФ свијету, Кубрицк је три пута освојио посебну награду Хуго. Још је четири пута био номиниран (уз једну побједу) за Награду Сатурн, која није ни постојала кад је освојио три Хуго награде.

Најмање награђени Кубрицкови филмови су Узалудна пљачка из 1956. и Исијавање из 1980. који је једини био номиниран за четири горе споменуте награде Сатурн, од чега је освојио једну. Осим тога, Исијавање је једини Кубрицков филм који је икад номиниран за злогласну Златну малину за најгори елемент филма. Био је номиниран за двије.

• Бернстеин, Јеремy (Новембер 1966). „А Даy ин тхе Лифе оф Станлеy Кубрицк”. Тхе Неw Yоркер. 
• Цастле, Алисон (едитор) анд Кубрицк, Станлеy (пхотограпхс) (2005). Тхе Станлеy Кубрицк Арцхивес. Тасцхен. ИСБН 3-8228-2284-1. 
• Цроне, Раинер (теxт) анд Станлеy Кубрицк (пхотограпхс) (2005). Драма анд Схадоwс: Пхотограпхс 1945-1950. Пхаидон Пресс. ИСБН 0-7148-4438-1. 
• Хугхес, Давид (2000). Тхе Цомплете Кубрицк. Лондон: Виргин. ИСБН 0-7535-0452-9. 
• Кубрицк, Станлеy (2001). Станлеy Кубрицк: Интервиеwс. Университy Пресс оф Миссиссиппи. ИСБН 1-57806-297-7. 
• Лобрутто, Винцент. Станлеy Кубрицк: А Биограпхy. Неw Yорк: Доналд I. Фине, 1997.
• Лyонс, V анд Фитзгералд, M. (2005) ‘’Аспергер сyндроме : а гифт ор а цурсе?’’ Неw Yорк : Нова Сциенце Публисхерс. ИСБН 1-59454-387-9
• Нелсон, Тхомас Аллен (1982). Кубрицк: Инсиде а Филм Артист'с Мазе. Индиана Университy Пресс. ИСБН 0253213908. 
• Деутсцхес Филммусеум (Ед.): Станлеy Кубрицк ; Кинематограпх Нр. 14, Франкфурт/Маин, 2004. ИСБН 3-88799-069-2 (Енглеско издање)

• Станлеy Кубрицк: А Лифе ин Пицтурес. Документарни филм. Редатељ Јан Харлан. Wарнер Хоме Видео, 2001. 142 мин.

• Службена страница
• Станлеy Кубрицк на сајту ИМДб
• Ауторизирана страница Wарнер Броса. о Кубрицку
• Станлеy Кубрицк: Тхе Мастер Филммакер^{[мртав линк]}
• Кубрицк он Сенсес оф Цинема (детаљна биографија)
• Мултимедијски архив о Кубрицку
• Кубрицков филмски мултимедијски водич
• Попис интервјуа и фотографија за Лоок
• Попис свих објављених фотографија у Лооку Архивирано 2006-10-12 на Wаyбацк Мацхине-у