Либидо

Ово је главно значење појма Либидо. За друга значења, в. Либидо (разврставање).

Латинску ријеч либидо можемо дословно превести као пожуду, жељу, хтјење, прижељкивање или задовољство. Термин се први пут појављује у петом пјевању Дантеовог Пакла, гдје сусреће краљицу Семирамиду, коју описује као ону "коју либидо допушта својим законом".

Либидо представља кључни појам унутар психоаналитичких теорија. Појављује у списима Сигмунд Фреуда 1894. Према датој Фреудовој теорији либидо представља сексуални нагон и по њему то је главни, ако не и једини погон човјека, по Фреудовом каузалном схваћању ради се увијек о једној те истој непромјењеној супстанци, сексуалне компоненте, на чије дјеловање указује тумачењем са једноличном равномјерношћу. По Царл Густав Јунгу, немогуће је либидо, као појам и објашњење, користити само као сексуалну енергију. Сексуална динамика је у тоталном подручју психе само специјалан случај, као на примјер и нагон глади, чиме Јунг не оспорава њену егзистенцију, већ је само помјера на право мјесто. Дакле насупрот сексуалној теорији, Јунг либидо опћенито представља као (психичку) енергију.

Израз «психичка енергија» је енергетско гледиште а користи се већ од давнина. Налази се нпр. код Сцхиллер-а , који употребљава изразе као «премјештање интензитета». Фон Грот и Липпс користе енергетско гледиште, Липпс притом, у свом дјелу »Леифаден дер псyцхологие», разликује психичку енергију од физикалне енергије а такођер раздваја појам психичке енергије од психичке снаге. По Липпсу психичка снага је могућност да у душевном животу настану одређена збивања и да доспију до одређеног ступња дјелатности. Насупрот томе психичка енергија је «у самим збивањима садржана могућност да се у њима актуализира та снага». Јунг је у својој књизи «Приказ психоаналитичке теорије» 1913. год. изричито објаснио да појам либидо којег употребљава, не само да није конкретан или познат појам, већ да је заправо један X, чиста хипотеза, слика или кованица, исто тако мало конкретно схватљив колико и енергија физичког свијета. Енергија, као и њен корелат појам времена, су с једне стране непосредни, а приори дати облици проматрања, али с друге стране конкретизирани, примјењени или емпиријски појмови. Примјењени појам енергије односи се увијек на понашање снага, на покренуте супстанце, пошто енергија другачије и није приступачна искуству до заправо преко проматрања покренутих супстанци. На исти начин психолошки појам енергије није чист, већ такођер конкретан и примјењен појам који се јавља као сексуална, витална, морална, интелектуална итд. енергија. Либидо по Јунгу није ништа друго до скраћен израз за «енергетски начин проматрања» психичких појава.

Међу најважнијим феноменима душевног живота Јунг уврштава прогресију и регресију либида. Под прогресијом прије свега схваћа свакодневно напредовање психичког процеса прилагођавања. Прилагођавање није постигнуто једном заувијек. Захтјевима прилагођавања можемо удовољити само помоћу одговарајућег усмјереног става. Испуњење прилагођавања одвија се у двије етапе: 1. Постизање става. 2. Испуњење прилагођавања помоћу заузетог става. Прогресија либида на тај начин би се састојала од трајног задовољавања захтјева, којег постављају услови средине. Како се овај учинак може постићи само помоћу заузетог става, односно укључивањем усмјерености, тако то може значити и извјесну једностраност која, услијед могуће промјене увјета, не може више удовољити захтјевима прилагођавања, чиме и престаје прогресија либида. Регресија либида повисује вриједност оних садржаја који су претходно били искључени из свјесног процеса прилагођавања, регресија, кретање либида уназад, значи губитак досадашњих вриједности, а повећање вриједности оних «тамно свјесних» или несвјесних садржаја који су у односу на прилагођавање по опћем признању некорисни, због чега су обично одвојени од усмјерене психичке функције. Прогресија, као непрестани процес прилагођавања на увјете средине, утемељена је у виталној неопходности прилагођавања. То је нужда која човјека приморава на апсолутну оријентацију према увјетима средине и потискивање свих оних тенденција које служе индивидуацији. Насупрот томе регресија је прилагођавање на увјете властитог унутрашњег свијета и заснована је на виталној неопходности удовољавања захтјевима индивидуације.

Прогресија и регресија у смислу прилагођавања вањском и унутрашњем свијету могу се ставити у везу са екстраверзијом и интроверзијом. Међутим екстраверзија и интроверзија су појмови који се као динамизми разликују од прогресије и регресије. Прогресија и регресија су динамизми, односно закономјерни облици преобликовања енергије, док су екстраверзије и интроверзија, као што им већ име наглашава, динамизми или облици прогресије или регресије, који зависе од заузетог става. Регресија тако може услиједити на два начина, као узмицање пред увјетима средине (интроверзија) или као бјекство у екстравагантан вањски доживљај (екстраверзија). Неуспјех, једног човјека премјешта у стање туробног размишљања, док другог тјера у скитање по кафићима. Либидо се не креће само напријед и назад, већ такођер ван и унутра.

У књизи «Преображаји и симболи либида» Јунг је употријебио израз «премјештање либида» да би тиме означио енергетски преображај или преобраћење, при чему је мислио на помјерање психичког интензитета или вриједности са једног садржаја на други. По Јунгу култура представља машину помоћу које се природни енергетски потенцијал користи за радни учинак. То што је човјек дошао до открића културе, мора да је дубоко утемељено већ у самој основи живих бића. Сам живот, који физичке и кемијске увјете користи тако рећи као средство за своју егзистенцију, односно жива материја је један енергетски трансформатор, при чему некако, на још увијек непознати начин, судјелује у процесу претварања. Не може се рећи да се физичка енергија претвара у живот, већ само да је то претварање израз живота. Човјекова култура, као природни процес диференцијације, функционира као трансформатор енергије, као машина. То је најприје техничка машина која користи природне увјете за претварање физичке и кемијске енергије, али и духовна машина, која користи духовне увјете за претварање либида.

Као што је човеку пошло за руком да пронађе турбину, на њу наведе ријеку и да, из тако добивене кинетичке енергије, произведе електричну струју, која се може најразличитије користити, исто тако му је успјело да природни нагон, који протиче према својој усмјерљивости без вршења рада, помоћу машине преведе у други динамички облик, који омогућује радни учинак. Претварање нагонске енергије одвија се помоћу превођења на аналогон нагонског објекта, при чему Јунг даје примјере из церемонија, игара и магијских радњи примитивног човјека.

Јунг је симбол дефинирао као психолошку машину која претвара енергију. Симбол који преображава енергију је такођер обиљежио и као аналогију либида при чему је мислио на стварни симбол, а не семиотско тумачење, односно знак. Магија је први радни учинак којег примитивни човјек, помоћу стварања аналогије, отима од нагонске енергије. Церемонија је магична када се не врши због ефективног радног учинка, већ кад застане на нивоу очекивања. У овом случају енергија се преводи на нов објект, при чему се ствара нов динамизам који, међутим, остаје магичан све дотле док не изврши ефективан рад. Предност која проистиче из магијске церемоније састоји се у томе што новопосједнути објекат садржи дјелотворне могућности у односу на психу. Помоћу своје вриједности дјелује детерминирајуће на уплив при формирању представа, тако да је дух дуго привучен овим новим објектом и бави се њиме. Детерминација духа кроз објекте који имају магично дјеловање има за посљедицу могућност да човјек, преко непрекидног бављења објектом, током игре долази до свакаквих открића, која би му иначе промакла. Не назива се узалуд магија мајком науке. До дубоко у средњи вијек оно што називамо науком није било ништа друго до магија. Погодан примјер је алкемија чија симболика, непогрешивом разумљивошћу, показује претходно у принципу описани процес претварања енергије.

Колико су почеци религијских стварања симбола управо везани за енергетски појам показују најпримитивније представе о магичној потенцији, која се исто тако може проматрати као објективна снага колико и као субјективно стање интензитета.

Према извјештају којег доноси МцГее ( Тхе Сиуан Индианс – А Прелиеминарy Скетцх , код Ловејоy, Тхе фундаментал Цонцепт оф тхе примитиве Псилосопхy.) Дакота индианци имају сљедећу представу о тој «снази»: сунце је ваканда, и то не одређена ваканда или нека ваканда, већ једноставно ваканда. Мјесец је ваканда, исто тако гром, муња, звијезде, вјетар итд. Исто тако су и људи, посебно шамани, ваканда, као и демони елемената, фетиши и остали предмети ритуала, велики број животиња, а такођер и предјели с упадљивим одликама. МцГее каже да би изразу ваканда најбоље одговарала ријеч `тајна`, али и да је тај појам исувише узак, пошто ваканда исто тако може значити снага, величина, свети, оживљен, бесмртан. Слично ваканди, Ирокези користе ријеч оки, а Алгонкини маниту са апстрактним значењем «снаге» или «продуктивне енергије». Племе Јаос узвикује мулунгу кад опазе нешто чудновато или несхватљиво. При томе мулунгу значи:

• 1. душа човјека која се за живота зове лисока а у смрти постаје мулунгу
• 2. цјелокупни свијет духова;
• 3. једном предмету на неки начин инхерентно, магијски дјелотворно својство или снага, као на примјер живот и здравље тијела;
• 4. активни принцип у свему магијском, мистериозном, несхватљивом и неочекиваном;
• 5. велика, духовна снага, из које потиче свијет и све живо.

Слични појмови који заједнички указују да се ради о енергетској представи су: вонг са Златне обале, хирунга код Аустралијанаца, меланежанска мана, тонди код Батака, атуа код Маора, ани или хан код Панапа, казинге код Палева, анут код Кусаја, јарис код Тобија, нгач код Масаи-ленда итд.

Потражи значење ријечи Либидо у
W(ј)ечнику, слободном рјечнику.

• www.wиссенсцхафт.де: Wеиблицхе Либидо хäнгт ницхт вон Гесцхлецхтсхормонен аб
• www.wиссенсцхафт.де: Гене бееинфлуссен ден Гесцхлецхтстриеб беим Менсцхен