Онтолошки аргумент

Онтолошки аргумент је филозофски аргумент за постојање Бога који користи онтологију. Обухваћа више различитих типова који имају тенденцију укључивања аргумената о стању бића или постојања, точније склони су започињати с а приори теоријама о организацији свемира. ^↓Н1 Уколико је таква организацијска структура вјерна, аргумент ће пружити разлоге зашто Бог мора постојати. Поријекло онтолошког аргумента није у потпуности утврђено – алузије се могу наћи у дјелима грчких филозофа попут Платона и неоплатониста,^[1]:7 но превладавајући став је да се исти по први пут децидирано изложен јавља код Анселма Цантербурyјског (1033–1109).^{[2][3]:34[4]:80} Поједини стручњаци тврде да је ирански филозоф Авицена (980–1037) развио специјалну врсту онтолошког аргумента прије Анселма,^[5][6] док други сумњају у такав развој догађаја.^{[7]:76[8]:254[9]:48}

Професор филозофије Даниел Домброwски истиче три главне фазе у развоју овог аргумента: почетна Анселмова формулација, затим период критике Канта и Хумеа током 18. вијека, те коначно поновно оживљавање код филозофа 20. вијека.^[1]:1 Осим у западнокршћанској филозофији, посебни облици онтолошких аргумената независно су развијени и у нововјековној исламској филозофији од стране Мула Садре (1571–1635).^[10]

У свом дјелу Прослогион из 1078. године, бенедиктински редовник Анселмо долази на идеју да се постојање Бога може утврдити на темељу анализе самог појма.^[2] Према његовој дефиницији, ради се о бићу од којег се ништа веће и савршеније не може замислити односно којем ништа не недостаје, те тврди да оно постоји и у уму оних који негирају његово постојање.^[2] Надаље тврди да уколико се схвати таква дефиниција, онда порицање Божјег постојања није могуће јер би се од најсавршенијег бића којему мањка постојање могло замислити још савршеније биће, оно које постоји.^[2] Стога, према Анселму нема сумње да постоји биће од којега се ништа веће не може замислити, односно да оно постоји и у разуму, и у стварности.^[2]

Анселмов аргумент наишао је на критике сувременика и каснијих средњовјековних филозофа. Прву критику, свођењем на апсурд, упутио је редовник Гаунило из Опатије Мармоутиер у Тоурсу. Он је држао да се још многи предмети мишљења (не само Бога) могу дефинирати савршеним, те на темељу тога а приори закључити њихово постојање. Конкретно, у дјелу Либер про инсипиенте Гаунило за субјект узима оток који обилује већим богатством него легендарни изгубљени оток.^[11]:254 На ове опаске Анселмо је одговорио у дјелу Либер апологетицус адверсус инсипиентем гдје стоји да се Гаунило служи замјеном теза односно да једино Богу припадају сва савршенства, док савршеном отоку она по дефиницији не могу пристајати.^[11]:255

Други средњовјековни приговор на рачун Анселма изложио је Тома Аквински (1225–1274). Као прву замјерку наводи да неће баш сви под ријечју Бог подразумијевати биће од којег се нешто веће не може замислити с обзиром да неки Бога замишљају као тјелесно биће,^[12]:122 а као другу да се свеједно не би могло закључити да нешто такво постоји у стварности.^[12]:123

Дунс Скот сматра да Анселмов доказ може да се "улепша" и да га треба схватати на следећи начин:

Бог, будући замишљен непротивречно, јесте оно од чега ништа веће не може да се замисли без противречности.^[13]

– Дунс Скот

Онтолошки аргументи поново су заживљени током новог вијека, точније у Француској и сафавидском Ирану 17. вијека. Неколико година прије Десцартеса, ирански филозоф Мула Садра усавршава тзв. седикински аргумент који покушава доказати постојање Бога кроз стварност постојања и који ће постати ослонац за трансценденталну теозофију, једну од двије главне гране исламске филозофије.^[10][14]

Ренé Десцартес (1596–1650) формулира властити тип аргумента чија је логичка структура јаснија од Анселмове јер користи геометријске и географске аналогије. Десцартес тако тврди да и постојање спада у Божју бит, исто као што у бит трокута спада да има три кута или што у бит бријега спада да има долину. Бог је биће које има сва савршенства, а како је постојање једно од савршенстава, нужно слиједи да Бог постоји.^{[15][16]:221-227}

Међу другим европским поборницима онтолошког аргумента био је и Баруцх Спиноза (1632–1677), који га је схватио спекулативно. Темељ његовог филозофског система чини појам супстанце односно апсолута који обухваћа сво постојање. Спиноза ту супстанцу назива Богом, иако је његов Бог битно другачији од кршћанског јер размишља пантеистички, а не теистички. Према Спинозиној дефиницији супстанце она тј. Бог нужно постоји и не може га се замислити непостојећим с обзиром да његова бит садржи у себи постојање.^[12]:262-264

Присташа онтолошког аргумента био је и Готтфриед Леибниз (1646–1716) који је држао да би се он могао поправити тј. учинити строжим на начин што ће се показати како идеја Бога није протурјечна.^[12]:24-26 Остали поборници аргумента су Георг W. Ф. Хегел (1770–1831) који му као и Спиноза приступа спекулативно и пантеистички, те Ницолас Малебранцхе (1638–1715), Алеxандер Готтлиеб Баумгартен (1714–1762) и Цхристиан Wолфф (1679–1754) који су га прихватили углавном у картезијанској форми.^[12]:5 Истовремено, истакнути критичари аргумента били су шкотски филозоф Давид Хуме (1711–1776) који је као предани емпирист држао да се никакво постојање не може доказати само помоћу априорног расуђивања,^[12]:26-29 те Иммануел Кант (1724–1804) који је у својој Критици чистога ума напао претензију ума да надилази свако могуће искуство и да предметом чини оно што се налази изван простора и времена, па тако и могућност доказивања постојања Бога.^[12]:29-39

О валидности онтолошког аргумента расправљали су и филозофи 20. вијека. Британски филозоф Бертранд Русселл (1872–1970) је током кратке хегелијанске фазе 1890-их био присташа аргумента, но касније га је одбацио као не претјерано увјерљивог.^[12]:6 Г. Е. Мооре (1873–1958) такођер је критизирао аргумент и то с објашњењем да постојање не спада у савршенства, односно да постојеће није савршеније од непостојећег.^[12]:136-137 Након ових опаски стари Анселмов аргумент у филозофским круговима постао је генерално перципиран као проблематичан, но средином 20. вијека појавила се нова верзија аргумента, базирана на модалној логици.^[2][12]:229

Први који је изложио модални онтолошки аргумент био је амерички филозоф Цхарлес Хартсхорне (1897–2000),^[12]:318-319 а након њега услиједио је и Норман Малцолм (1911–1990).^[12]:246-247 Године 1970. филозоф Давид Леwис (1941–2001) објављује рад Анселм анд Ацтуалитy^[17] који се сматра кључном критиком (дотадашњих) аргумената.^[2] Четири године касније аналитички филозоф Алвин Плантинга (1932–) у дјелу Тхе Натуре оф Нецесситy^[18] излаже властиту модалну верзију која се сматра најсофистициранијим онтолошким аргументом данашњице.^[12]:247 Други значајан и логички ваљан модални аргумент понудио је аустријско-амерички логичар и математичар Курт Гöдел (1906–1978), но његово образлагање објављено је постумно тек 1995. године.^{[12]:224-225[19]:403-404[20]:195}

1. ^↑Н1  Превладавајућа класификација међу филозофима јест да је онтолошки аргумент априоран, док се сви остали аргументи за постојање Бога сврставају под апостериорне. Међутим, постоје и другачија виђења, нпр. Хуме и козмолошки класифицира као априоран, а Хартсхорне држи да су сви теистички аргументи априорни.

• Постојање Бога

• (en) Хисторy оф тхе Онтологицал Аргумент, Тхеорy анд Хисторy оф Онтологy