Masalijani

Mesalijani (sirijski: m'salijane – molitelji) ili euhiti (grčki: euhitai, od euhomai - moliti) ili entuzijasti (grčki: ἐνθουσιασμός en teo - u bogu; oduševljeni, nadahnuti) su pripadnici hrišćanskog asketskog pokreta koji se pojavljuje u Siriji krajem 4. veka, a odatle se kasnije širi u Malu Aziju i Trakiju.

Oni su upražnjavali neprestanu molitvu, u skladu sa savetom apostola Pavla: "Molite se neprestano" (1. Sol. 5,17). Masalijani su verovali da molitvama i plesanjem (stoga se zovu i horeuti) teraju iz sebe zlog duha, sotonu.^[1]

Jedan od njihovih propovednika je bio Simeon iz Mesopotamije, koji je propovedao da blagodat i greh zajedno borave u duši posle krštenja. Tajna krštenja sama po sebi nema moć da iskoreni greh, tako da svaki hrišćanin treba da se bori protiv zla. Verovali su u čovekovu moć samospasenja.

Pripadnici ovog pokreta su sebe nazivali spiritualci, duhovnici (gr: pneumatikoi). Međutim, poznatiji su pod aramejskim imenom mesalijani ili masalijani (מְצָלין), što znači molitelji^[2]. Ovo je kasnije prevedeno na grčki kao (εὐχόμενοι) euhiti (εὐχήται or εὐχῖται). Nazivani su i entuzijasti jer su smatrali da su posednuti (enthous) svetim Duhom.

Nazivani su još i po pojedinim njihovim vođama, kao Lampetijani, Adelfijani i Markijaniti.

Početkom 4. veka^[3] u istočnoj crkvi se pojavio radikalni oblik monaštva, čiji su sledbenici sebe nazivali duhovnicima (gr: pneumatikoi). Za njihov način života se govorilo da je stigao iz Mesopotamije, a postali su poznati pod sirijskim imenom mesalijani (מְצָלין), molitelji. U početku su pokret činili uglavnom svetovnjaci. Kasnije ih je bilo i među sveštenstvom i po manastirima.^[4] Gangrski sabor ih je već 340. godine osudio kao jeretike.

U Himni protiv jeresi, koja je komponovana između 363. i 373. u Edesi, Jefrem Sirin govori o ljudima koji upražnjavaju slobodni moral pod maskom pobožnosti. Oni sebe nazivaju pneumatikoi (duhovnici, spiritualci).

Epifanije Kiparski beleži da se pokret pojavio za vreme vladavine Konstancija II (337-361), dok Teodoret Kirski navodi nešto raniji period za vreme vladavine Valentinijana I (364-375). Epifanije smatra da su nastali od eufemita i u to vreme im ne pripisuje nikakva pogrešna učenja, samo kritikuje njihov način života.^[5] Epifanije pominje njihovo prisustvo u Antiohiji oko 376/377. godine. On ih opisuje kao vucibatine koje, odbacujući svaki posed, spavaju na ulicama gradova, muški i ženski zajedno, odbijajući rad i zadovoljavajući se prošnjom i molitvom.^[6] Jedan od njihovih prvih vođa se zvao Adelfije.

Oko 380. godine, patrijarh Flavije Antiohijski je pokušao da ih potisne iz grada. Međutim, oni su poricali svoje učenje, optužujući svoje tužioce za klevetu. Da bi izbegli progone, deklarativno su prihvatali hrišćansko pravoverje i odbacivali svako jeretičko učenje koje im je pripisivano. Flavije se zatim poslužio lukavstvom, počevši da se ophodi prema Adelfiju sa poštovanjem. Kada je stekao je poverenje njihovog učitelja Adelfija, on mu je otkrio svoje pravo učenje. Flavij je zatim sazvao sabor protiv mesalijana, kojem je prisustvovalo još tri episkopa i oko 30-ak sveštenika. Na saboru su osuđeni Adelfije i njegove pristalice, među kojima su bili Sava, Simeon, Jevstatije, Dadoes, Hermas, i drugi.^[5] Nije im dozvoljeno odricanje od učenja, što su oni želeli, jer se sumnjalo u njihove namere. Svi oni su isprebijani, izopšteni i prognani iz Antiohije u oblasti Likaonije i Pamfilije, gde su naišli na nova neprijateljstva. U Pamfiliji ih osuđuju tamošnji episkopi na saboru u Sidu, koji je oko 390. godine sazvao Amfilohije Ikonijski. On je zatim poslao pismo Flavijanu, obaveštavajući ga o procesu.^[5] Progoni mesalijana se potom šire i na Jermeniju.

Letoios, episkop Malatije, naređuje spaljivanje manastira u koje je prodrlo njihovo učenje.^[6] Oko 405. Atik, patrijarh Konstantinopolja, traži izopštenje mesalijana. 426. godine entuzijasti su osuđeni na saboru u Konstantinopolju i carske trupe imaju zadatak da intervenišu protiv njih. Treći vaseljenski sabor u Efesu 431. godine potvrđuje ranije preduzete mere protiv njih. Na Efeškom saboru je osuđena i njihova knjiga pod nazivom Asketikus. Mesalijani su takođe osuđeni i u Aleksandriji, gde se Kiril Aleksandrijski spominje kao njihov protivnik. Monofizitska crkva Sirije je takođe potiskivala mesalijanstvo. Pa ipak, pokret i dalje nastavlja da postoji.

U drugoj polovini 5. veka, spiritualci se ujedinjuju oko Lampetija, sveštenika kojeg je zaredio Alipije, episkop Cezareje u Kapadokiji. Lampetije je u planinskoj oblasti između Sicilije i Isaurije osnovao manastire u kojima su muškarci i žene živeli uživalačkim životom.^[6] Postojala su i neka mesta u Egiptu gde je Lampetije uživao zaštitu Alfejusa, episkopa Rinokolura (danas El-Ariš, blizu palestinske granice). Lampetije ismeva monahe koji se odaju celibatu i pokajničkoj odeždi, jer tako pokazuju da nisu dostigli savršenstvo. Sam Lampetije je živeo u mnogim uživanjima, govoreći učenicima: „Dovedite mi lepu mladu žensku i pokazaću vam šta je svetost.“^[6] Nakon što je optužen od prezvitera Gerontija, oduzet mu je sveštenički čin. Napisao je delo pod nazivom Zavet, čiji su fragmenti sačuvani. Spis govori o dužnosti moljenja Bogu i srcem i glasom.

Početkom 6. veka patrijarh Antiohije je preduzeo akcije protiv mesalijana i osudio Lampetijeve spise. Maksim Ispovednik spominje mesalijane u Konstantinopolju krajem 6. i početkom 7. veka, okupljene oko njihovog starešine Markijana. Maksim prebacuje mesalijanima da posvećuju tri godine asketizmu a ostatak života svakoj vrsti razuzdanosti.

Nakon toga, nema više pomena o masalijanima, sve do pojave bogumila u 10. veku.

Oni su smatrali da od Adamovog prvorodnog greha, u svakom čoveku od rođenja prebiva demon (bes, zloduh) koji ga gura ka zlu. Svete tajne su smatrali smatrali beskorisnom, iako bezazlenom praksom, nedelatnom protiv ovog prisustva. Krštenje utiče samo na prošle pojedinačne grehe, ali ne utiče na sam koren zla. Jedino molitva je prava duhovna sila koja ima moć da odagna demona. Neprestanom višegodišnjom molitvom su isterivali zlog duha, umesto njega primajući svetog Duha u sebe. Duh je, poput vatre, čistio čoveka praveći ga novim bićem.^[6] Isterivanje demona i sjedinjavanje sa Duhom su kod molitelja izazivali ekstazu, tokom koje bi videli kako sveto Trojstvo postaje jedno i prebiva u njima. Nakon toga su dostizali bestrašće (ili apatiju, gr: ἀπάθεια), koje su smatrali savršenim stanjem u kojem je greh nemoguć.^[5] Smatrali su da onaj ko dostigne bestrašće, postaje slobodan od moralnih normi.^[7] Takvoj osobi ukusna hrana i raskošno življenje ne bi mogli izazvati želju. Smatrali su i da je Isus u sebi imao demone koje je morao da pobedi da bi postao Hrist.^[5]

Upražnjavajući neograničenu slobodu, spiritualisti su odbijali rad, smatrajući ga nedostojnom aktivnošću. Posvećivali su se isključivo molitvi i živeli uglavom od prošnje. Podršku za ovakav način života su nalazili u Isusovim rečima da ne treba brinuti oko toga šta će jeste ili obući.^[8] Učenici su prolazili trogodišnji period molitve, posta i strogog asketizma, lutajući od mesta do mesta, često spavajući na ulici. Muškarci i žene su zajedno živeli na ulicama ili u manastirima. Imali su i ženskih učitelja. Stvari koje bi videli u snovima često su smatrali zbiljom.^[5] Neki od njih su plesom isterivali demone, zbog čega su nazvani i horeuti.

• Gangrski sabor (340)

• Euchites^{[mrtav link]} (Crkvena istorija)
• Messalians (Katolička enciklopedija)
• The Spirituals, Also Called Messalians or Euchites Arhivirano 2008-07-05 na Wayback Machine-u (Raoul Vaneigem)
• The Council of Ephesus 431: Definition Against the Messalians/Euchites^{[mrtav link]}