Mangifera indica
| Манго | |
|---|---|
| |
| Старо стабло на Реиниону. | |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Дивизија: | |
| Класа: | |
| Ред: | |
| Породица: | |
| Род: | |
| Врста: | M. indica
|
| Биномно име | |
| Mangifera indica | |
| Синоними | |
| |
Манго (Mangifera indica) је дрво из породице Anacardiaceae за које се верује да је пореклом из региона између северозападног Мјанмара, Бангладеша и североисточне Индије. Име, по коме је познато данас, изведено је из тамилског man-kay или man-gay, што су Португалци чули када су се населили у Западну Индију.[1][2] Научни назив рода је комбинација тамилског man-gay и латинског глагола fero, ferre, tuli, latum = носити. Епитет врсте значи индијски.
Опис врсте
[уреди | уреди извор]Манго је велико зимзелено дрво, високо и до 30 m, са великом круном у облику кишобрана. Стамено дебло је широко до једног метра.
Листови су наизменични, прости, кожасти, дугуљастоланцетасти, закривљени према горе од средине и понекад с благо таласастим ивицама. Млади листови су црвене боје, старији испод њих - бљештаво тамнозелени, са жутим или белим ивицама; лисна дршка дужине 4,5 cm, у дну пругаста и задебљала.
Цвасти су дуге преко 16 cm, врло разгранате са много малих (4 mm) зеленкастобелих или ружичастих делимично мушких и делимично двополних цветова. Цвет је радијално симетричан, са 5 латица које се шире, 3-5 mm дуге, прошаране црвеном бојом, фино длакав и мирисан.
Неки плодови су јарко обојени црвено и жуто, а неки су зелени. Месо плода је сочно и слатко. Семе у маљавом ендокарпу, бубрежасто са танком пергаментастом семењачом, ексалбуминско, рекалцитрантно, дуго 6-7 cm. Клијање хипогеично.
Порекло и распрострањеност
[уреди | уреди извор]Земља порекла је индијски подконтинент, али је одатле пренесен у остале делове Азије. Семе манга брзо губи клијавост, па се манго дуго није могао интродуковати по западној хемисфери. Тек око 1700. године је успешно пренет у Бразил и на Карибе.[3]
Значај
[уреди | уреди извор]Традиционална медицина
[уреди | уреди извор]Користи се у Ајурведи, као лек. У овом систему традиционалне медицине, различита својства се приписују различитим деловима стабла манга. Екстракти коре, лишћа, стабљике и незрелих плодова показали су антибиотска својства. Осушени цветови манга, који садрже 15% танина, служе за спречавање дијареје, код хроничне дизантерије и у лечењу хроничног уретритиса. Кора је коришћена против реуматизма и дифтерије. Познато је да манго продукује фенолне супстанце које могу изазвати контактни дерматитис.
Дрво
[уреди | уреди извор]Дрво се користи за производњу музичких инструмената, као што је укулеле. Прави се и јефтинији намештај, као и шперплоче.[4]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Sauer, Jonathan D. (1993). Historical geography of crop plants : a select roster. Boca Raton: CRC Press. ISBN 978-0-8493-8901-6. OCLC 27224696.
- ^ „Mango tree, national tree”. bdnews24.com. Приступљено 17. 4. 2019.
- ^ Plant and fungal toxins. Keeler, Richard F., Tu, Anthony T., 1930-. New York, N.Y.: M. Dekker. 1983. ISBN 978-0-8247-1893-0. OCLC 9828227.
- ^ „Mango | The Wood Database - Lumber Identification (Hardwood)” (на језику: енглески). Приступљено 17. 4. 2019.
Литература
[уреди | уреди извор]- Sauer, Jonathan D. (1993). Historical geography of crop plants : a select roster. Boca Raton: CRC Press. ISBN 978-0-8493-8901-6. OCLC 27224696.
