[go: up one dir, main page]
Пређи на садржај

Magnetna traka

С Википедије, слободне енциклопедије
7-inčni kolut trake za snimanje zvuka ¼-inča širok, tipičan za potrošačku upotrebu od 1950-ih do 1970-ih

Magnetna traka je medijum za magnetno snimanje,[1][2] napravljen od tankog, magnetizirajućeg sloja na dugoj, uskoj traci od plastičnog filma. Razvijena je u Nemačkoj 1928. godine, na bazi magnetnog žičanog snimanja. Uređaji koji snimaju i reprodukuju audio i video zapise pomoću magnetne trake su kasetofoni i magnetoskopi, respektivno. Uređaj koji čuva kompjuterske podatke na magnetnoj traci poznat je kao strimer.

Magnetna traka je revolucionirala snimanje i reprodukciju zvuka i radiodifuziju. Ona je omogućila da se radio, koji je oduvek emitovan uživo, snima za kasnije ili ponovljeno emitovanje. To je omogućilo da se gramofonske ploče snimaju u više delova, koji su zatim mešani i uređivani sa podnošljivim gubitkom kvaliteta. To je bila ključna tehnologija u ranom kompjuterskom razvoju, omogućavajući neuporedivo velike količine podataka da se mehanički kreiraju, skladište na duži period i da im se brzo pristupa.

Poslednjih decenija razvijene su druge tehnologije koje mogu da obavljaju funkcije magnetne trake. U mnogim slučajevima, ove tehnologije su zamenile traku. Uprkos tome, inovacije u tehnologiji se nastavljaju, a Soni i IBM nastavljaju da proizvode nove drajvove za magnetne trake.[3] Vremenom, magnetna traka napravljena 1970-ih i 1980-ih može patiti od tipa pogoršanja zvanog lepljivi sindrom. To je uzrokovano hidrolizom veziva u traci i može da učini traku neupotrebljivom.[4]

Konstrukcija

[уреди | уреди извор]

Oksidna strana trake je površina koji se može magnetni manipulirati glavom trake. Ovo je strana na kojoj se čuvaju informacije, suprotna strana je jednostavno podloga koja daje čvrstoću i fleksibilnosti trake. Ime potiče od činjenice da je magnetna strana većine traka tipično napravljena od oksida gvožđa, iako je za neke trake korišten hrom. Adhezivno vezivo između oksida i supstrata drži dve strane zajedno.

U svim formatima traka, strimer koristi motore za namotavanje trake sa jednog valjka na drugi, propuštajući je preko glave radi očitavanja, pisanja ili brisanja dok se pomera.[5][6][7]

Audio snimanje

[уреди | уреди извор]
Audio-kaseta

Fric Pflojmer je izumeo magnetnu traku za snimanje zvuka 1928. godine u Nemačkoj, na osnovu pronalaska magnetnog žičanog zapisa Oberlina Smita iz 1888. godine i Valdemara Poulsena iz 1898. godine. Pflojmerov izum je koristio oblaganje gvožđe oksidnim (Fe
2O
3) prahom na dugačkoj papirnoj traci. Ovaj izum je dalje razvila nemačka elektronska kompanija AEG, koja je proizvela mašine za snimanje i BASF, koji je proizveo traku. Godine 1933, radeći za AEG, Edvard Šuler je razvio prstenastu glavu trake. Prethodni dizajni glave bili su u obliku igle i imali su tendenciju da razbiju traku. Još jedno važno otkriće napravljeno u ovom periodu bila je tehnika AC pomeranja, koja je poboljšala vernost snimljenog audio signala povećanjem efektivne linearnosti medija za snimanje.

Zbog eskalirajućih političkih tenzija i izbijanja Drugog svetskog rata, ovi razvoji u Nemačkoj su uglavnom držani u tajnosti. Iako su saveznici znali iz praćenja nacističkih radio emisija da Nemci imaju neki novi oblik tehnologije snimanja, njegova priroda nije otkrivena sve dok saveznici nisu pribavili nemačku opremu za snimanje tokom invazije Evrope na kraju rata.[8] Tek su nakon rata Amerikanci, posebno Džak Malin, Džon Herbert Or i Ričard H. Rejnger, uspeli da preuzmu ovu tehnologiju iz Nemačke i da je razviju u komercijalno održive formate.

Skladištenje podataka

[уреди | уреди извор]
VHS helikoidni bubanj glave za skeniranje. Spiralno i poprečno skeniranje omogućilo je povećanje propusnog opsega podataka do neophodnog stepena za snimanje videa na trakama, a ne samo audio snimaka.
Mali otvoreni kotur devetotračne trake[9][10]

Magnetna traka je prvi put korištena za snimanje kompjuterskih podataka 1951. godine na Ekert-Maučlijevom UNIVAC I. Sistemski UNISERVO I pogon trake je koristio tanku traku od pola inča (12,65 mm) širokog metala, koji se sastojao od niklovane bronze (zvane vikaloj). Gustina snimanja bila je 100 znakova po inču (39,37 znakova/cm) na osam traka.[11]

Rani IBM 7 drajvovi traka su stajali na podu i koristili su vakuumske kolone za mehaničko ublaživanje dugih U-petlji traka. Dva kotura trake vidljivo su hranili traku kroz kolone, povremeno okrećući koture u brzim, nesinhronizovanim naletima, što je rezultiralo vidljivom upadljivim dejstvom. Snimci pogona sa takvim uređajima u pokretu su široko korišćeni za predstavljanje „računara” u filmovima i na televiziji.

Četvrt inčna kaseta, format traka koje su bile u širokoj upotrebi tokom 1980-ih i 1990-ih.

Većina modernih sistema magnetnih traka koristi rolne koje su mnogo manje od otvorenih bubnjeva od 10,5 inča i fiksirane su unutar kasete da bi se zaštitila traka i olakšalo rukovanje. Mnogi kućni kompjuteri iz kasnih 1970-ih i ranih 1980-ih koristili su kompaktne kasete, kodirane sa Kanzas Siti standardom, ili nekoliko drugih „standarda” kao što je Tarbelov kasetni interfejs.[12][13][14][15][16] Moderni formati kaseta uključuju LTO, DLT i DAT/DDC.

Traka ostaje održiva alternativa disku u nekim situacijama zbog nižih troškova po bitu. Ovo je velika prednost kada se radi o velikim količinama podataka. Iako je površinska gustina trake manja nego kod disk jedinica, raspoloživa površina na traci je daleko veća. Mediji sa najvećim kapacitetom trake su generalno u istom redu veličine kao i najveći dostupni disk drajvovi (oko 5 TB u 2011). Traka je istorijski nudila dovoljno prednosti u pogledu troškovima u odnosu na diskovne memorije da bi postala održiv proizvod, posebno pri pravljenju rezervnih kopija, gde je neophodno da se medijum može odvojiti i zasebno uskladištiti. Traka ima prednost u smislu relativno dugog vremena trajanja tokom kojeg se za medijim može garantovati da zadržava sačuvane podatke. Proizvođači modernih traka za podatke, kao što je LTO, navode petnaest (15) do trideset (30) godina arhivske pohrane podataka.

Godine 2002, preduzeće Imejšon je dobilo stipendiju od US $ 11,9 miliona od Nacionalnog instituta za standarde i tehnologiju SAD za istraživanje povećanja kapaciteta podataka na magnetnoj traci.[17] U 2014. godini, Soni i IBM su objavili da su mogli da snime 148 gigabita po kvadratnom inču pomoću medija za magnetne trake koji su razvijeni koristeći novu tehnologiju formiranja vakuumskog tankog filma koja je u stanju da formira ekstremno fine kristalne čestice, dopuštajući istinski kapacitet trake od 185 TB.[3][18]

Vidi još

[уреди | уреди извор]

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Ley, Willy (август 1965). „The Galactic Giants”. For Your Information. Galaxy Science Fiction. стр. 130—142. 
  2. ^ „Developments in Data Storage: Materials Perspective | Wiley”. Wiley.com. 
  3. ^ а б „Sony develops magnetic tape technology with the world's highest*1 areal recording density of 148 Gb/in2”. Sony Global. Приступљено 4. 5. 2014. 
  4. ^ „Magnetic Materials” (PDF). MEMORY OF THE WORLD: Safeguarding the Documentary Heritage. A guide to Standards, Recommended Practices and Reference Literature Related to the Preservation of Documents of All Kinds. UNESCO. 1998. CII.98/WS/4. Приступљено 12. 12. 2017. 
  5. ^ Mellor, Chris (2005-03-02). „Mainframe tape lock-in ended”. TechWorld. Архивирано из оригинала 05. 06. 2012. г. Приступљено 01. 07. 2023. 
  6. ^ „1401Restoration-CHM”. 2011-05-14. Архивирано из оригинала 14. 5. 2011. г. Приступљено 2012-01-31. 
  7. ^ Harris, J. P.; Phillips, W. B.; Wells, J. F.; Winger, W. D. (септембар 1981). „Innovations in the Design of Magnetic Tape Subsystems” (PDF). IBM J. Res. Dev. (на језику: енглески). 25 (5): 691—700. doi:10.1147/rd.255.0691. Архивирано из оригинала (PDF) 9. 9. 2006. г. Приступљено 2023-04-19. 
  8. ^ „BBC World Service - The Documentary Podcast, A History of Music and Technology: Sound Recording”. BBC (на језику: енглески). Приступљено 1. 7. 2019. 
  9. ^ „eMag Solutions LLC announces end-of-life plan for open reel (9-track) tape”. eMag Solutions. 2001-12-17. Архивирано из оригинала 2001-12-28. г. Приступљено 2016-03-19. 
  10. ^ „Qualstar Bids Farewell to 9-Track Tape Drives”. Business Wire. 2003-09-22. Архивирано из оригинала 2016-01-17. г. Приступљено 2016-03-19. 
  11. ^ Welsh, H. F. & Lukoff, H (1952). „The Uniservo - Tape Reader and Recorder” (PDF). American Federation of Information Processing Societies. 
  12. ^ „SCCS Interface”. Southern California Computer Society. децембар 1976. стр. 51. 
  13. ^ „The IMSAI 8800”. www.pc-history.org. 
  14. ^ Advert: TARBELL SETS STANDARDS For Hobbyists and Systems Developers, Byte Magazine Volume 03 Number 08, Page 51
  15. ^ TARBELL CASSETTE BASIC, Written by Tom Dilatush of REAL TIME MICROSYSTEMS , 2240 Main St. No. 18, Chula Vista, CA 92011 for Don Tarbell of TARBELL ELECTRONICS, 950 Dovlen Place, Suite B, Carson, CA 90746, October 19, 1978
  16. ^ „Dual Disk Drive System Bows”. Computerworld. 24. 9. 1979. стр. 51. 
  17. ^ „The Future of Tape: Containing the Information Explosion” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 13. 12. 2017. г. Приступљено 12. 12. 2017. 
  18. ^ Fingas, Jon (4. 5. 2014). „Sony's 185TB data tape puts your hard drive to shame”. Engadget. Приступљено 4. 5. 2014. 

Literatura

[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Magnetic tapes na Vikimedijinoj ostavi.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Magnetna_traka&oldid=28294810”