[go: up one dir, main page]
Пређи на садржај

Луис Саливан

С Википедије, слободне енциклопедије
Луис Хенри Саливан
Луис Саливан
Лични подаци
Датум рођења(1856-09-03)3. септембар 1856.
Место рођењаБостон, САД
Датум смрти14. април 1924.(1924-04-14) (67 год.)
Место смртиЧикаго, САД

Луис Хенри Саливан (енгл. Louis Henry Sullivan; Бостон, 3. септембар 1856 — Чикаго, 14. април 1924)[1] био је амерички архитект, једна од највећих личности чикашке школе архитектуре.[2][3] Он је био називан „оцом небодера”[4] и „оцом модернизма”.[5] Он је био ментор Френка Лојда Рајта и инспирација чикашкој групи архитеката који су постали познати као Преријска школа. Заједно са Рајтом и Хенријем Хобсоном Ричардсоном, Саливан је један од „признатог тројства америчке архитектуре.“[6] Фраза „форма прати функцију“[7][8] се приписује њему, иако је он приписивао тај концепт староримском архитекти Витрувијусу (како се испоставило, он никада није рекао ништа слично). Године 1944, Саливан је био други архитекта који је постхумно добио АИА златну медаљу.[9]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Саливан се родио у породици оца Ирца и мајке Швајцаркиње, који су око 1840. године емигрирали у САД и одрастао је у Сут Редингу у Масачусетсу. Детињство је провео у истраживању природе на фарми својих родитеља у Масачусетсу. У каснијем добу се његова интересовања мењају. Много времена је проводио скитајући по Бостону и посматрао је зграде и према њима се оријентисао и бивао је њима фасциниран. Тако је одлучио да се бави архитектуром.

За време студија на средњој школи се сусрео са Мосес Волсоном који је на њега као предавач направио снажан утисак. После завршене средње школе он је отишао на студуј архитектуре на Масачусетс Институт за технологију, али после једне године студија одлази у Филаделфију где је радио код архитекта Френк Фурнеса.

"Prudential Building" Њујорк 1894.
Улаз из 1893. године у Чикашки "Stock Exchange building", реконструисано од Уметничког института у Чикагу

Године 1873. је Фурнесов атеље задесила велика криза и Саливан мора да оде и преселио се у Чикаго где је владао огроман бум после великог пожара из 1981. године. Радио је за Вилем Ле Барон Џенеја који је као први саградио зграду помоћу челичног скелета. Међутим после годину дана Саливан одлази у Европу у Париз на студиј у Школу лепих уметности где се сусрео са уметношћу која га је опчинила. Затим се поново враћа у Чикаго и ради за фирму Јосеф С. Џонсон & Џон Еделман и ту је успешно пројектовао ентеријер Моди Тибернекле.

Година 1882. је била година судбоносних сломова у његовом животу завршио је успешну сарадњу са Денкмар Адлером и избацио је младог Рајта. Уз то га је напустила супруга. Саливан је изгубио наруџбе, имање, посао и поставење и почео је да се одаје алкохолу. Своје последње године је провео живећи од прилога својих колега и умро је сиромашан и напуштен 1924. године Чикагуу једној малој хотелској собици.[10]

Саливан и Адлер

[уреди | уреди извор]

Године 1879. Саливан се запослио код Адлера, где је после годину дана постао његов партнер у фирми. Ту су почеле Саливанове најбоље године. Они су заједно сарађивали и добили признање као учитељи архитектуре. Иако су већ имали неколико изграђених зграда славу су добили на нереализованим пројектима од Колорада до Вашингтона. Њихов врхунски пројекат је био пројекат Аудиториум билдинг, саграђена 1889. године у Чикагу где је осим позоришта за 3.000 посетилаца исто тако и хотел и административни простори и ту су Адлер и Саливан заузели највиши спрат за свој атеље који је постао познат по административним зградама које је пројектовао у Чикагу. Саливан је од многих сматран за првог архитекта који је знао потпуно да си представи и реализује велике и скупе зграде помоћу новог типа конструкције високих челичних зграда.

Пројекти и реализације

[уреди | уреди извор]
  • „Martin Ryerson Tomb, Graceland Cemetery“ Чикаго, 1887.
  • “Auditorium Building“ Чикаго, 1889.
  • „Carrie Eliza Getty Tomb, Graceland Cemetery“ Чикаго, 1890 —1891.
  • Административна зграда, „Wainwright Building“, Ст. Луис, 1890.
  • Облакодер, „Guaranty Building Buffalo“ 1894—1895.
  • Робна кућа, „Schlesinger and Mayer“, Чикаго, 1899—1904.
  • „Carson Pirie Scott store“, Чикаго, 1899.
  • „Van Allen Building“, Клинтон, Ајова, 1914.
  • „Krause Music Store“ Чикаго 1922.'Банке
  • „National Farmer's Bank“, Ovatona, Минесота, 1908.
  • „Peoples Savings Bank“, Кедар Репидс, Ајова, 1912.
  • „Henry Adams Building“, Алгона, Ајова, 1913.
  • „Merchants' National Bank“, Гринел, Ајова, 1914.
  • "Home Building Association Company", Неварк, Охајо, 1914.

Очување

[уреди | уреди извор]

Током послератне ере урбане обнове, Саливанова дела су пала у немилост, а многа су срушена. Током 1970-их, растућа забринутост јавности за ове зграде коначно је резултирала спасавањем многих. Најгласнији је био Ричард Никл, који је организовао протесте против рушења архитектонски значајних објеката.[11] Никл и други су понекад спасавали декоративне елементе са осуђених зграда, кришом током рушења. Никл је преминуо у згради Саливанове берзе док је покушавао да поврати неке елементе, када се срушио спрат изнад њега. Никл је саставио опсежна истраживања о Адлеру и Саливану и њиховим бројним архитектонским комисијама, које је намеравао да објави у облику књиге.

Детаљ орнаментике Ван Ален зграде

Још један шампион Саливанове заоставштине био је архитекта Кромби Тејлор (1907–1991) из Кромби Тејлор сарадника. Након што је 1950-их и раних 1960-их радио у Чикагу, где је био на челу чувеног „Института за дизајн”, касније познатог као Технолошки институт Илиноиса (IIT), преселио се у јужну Калифорнију. Он је предводио напоре да се спаси Ван Аленову зграду у Клинтону, Ајова од рушења.[12] Тејлор је, као естетски консултант, радио на реновирању зграде Аудиторијума (сада Рузвелтов универзитет) у Чикагу.[13]

Колекција архитектонских украса које је дизајнирао Саливан је на сталној поставци у библиотеци Лавџој на Универзитету Јужног Илиноиса у Едвардсвилу.[14] Музеј уметности Сент Луиса такође има изложене Саливанове архитектонске елементе. Градски музеј у Сент Луису има на изложби велику колекцију Саливанских украса, укључујући венац са срушене чикашке берзе, дуг 29 стопа на једној страни, 13 стопа на другој и висок девет стопа.[15]

Интерпретативни центар Гаранти у Буфалу, на првом спрату зграде која је сада у власништву и коју користи адвокатска канцеларија Ходгсон Рас, ЛЛП, отворен је 2017. Изложбени простор је финансирао Ходгсон Рас, ЛЛП, а кодизајнирали Флин Батаглија архитекти и Хадлијеви експонати. Тиме је обухваћена макета зграде коју је направио Дејвид Ј. Карли, професор инжењеринга на Државном универзитету Њујорка у Алфреду. Експонати Центра су донирани агенцији Презервација Буфало Нијагаре. Центар, једини музеј посвећен Саливану, отворен је за јавност.[16]

Галерија

[уреди | уреди извор]
  • "Auditorium Building", Чикаго
    "Auditorium Building", Чикаго
  • "Wainwright Building"
    "Wainwright Building"
  • "Wainwright Building cornice"
    "Wainwright Building cornice"
  • "Wainwright Building"детаљ
    "Wainwright Building"детаљ
  • "Getty Tomb"
    "Getty Tomb"
  • "Carson Pirie Scott store"
    "Carson Pirie Scott store"
  • "The Van Allen Building"
    "The Van Allen Building"
  • "The Van Allen Building"
    "The Van Allen Building"
  • детаљ на"The Van Allen Building"
    детаљ на"The Van Allen Building"
  • "Gage Building"
    "Gage Building"
  • "Holy Trinity" Руска православна црква
    "Holy Trinity" Руска православна црква
  • "Holy Trinity" детаљ
    "Holy Trinity" детаљ
  • "National Farmer's Bank"
    "National Farmer's Bank"
  • "People's Federal Savings and Loan Association"
    "People's Federal Savings and Loan Association"
  • "Merchants' National Bank"
    "Merchants' National Bank"
  • "Harold C. Bradley House" Висконсин
    "Harold C. Bradley House" Висконсин

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ The spelling of Sullivan's middle name (whether Henry or Henri) has caused confusion. According to Robert Twombly, Louis Sullivan – His Life and Work (Elizabeth Sifton Books, New York City, 1986), his birth certificate read Henry Louis Sullivan, although he was called Louis Henry. Sullivan helped propagate confusion over his middle name as well by announcing, in his book Autobiography of an Idea, which he wrote at the end of his life, at a time when professional failure and alcohol may have clouded his judgment, that he had been named Louis Henri after his grandfather Henri List (see footnote below). The latter spelling was in turn enshrined by the designers of his funerary monument (see picture in text).
  2. ^ Storrer, William A. (2002). The Architecture of Frank Lloyd Wright. University of Chicago Press. стр. 146. 
  3. ^ Roberts, Isabel (28. 6. 2010), Works (photograms), Florida .
  4. ^ Kaufman, Mervyn D. (1969). Father of Skyscrapers: A Biography of Louis Sullivan. Boston: Little, Brown and Company.
  5. ^ Chambers Biographical Dictionary. London: Chambers Harrap, 2007. s.v. "Sullivan, Louis Henry," http://www.credoreference.com/entry/chambbd/sullivan_louis_henry (потребна претплата)
  6. ^ O'Gorman, James F. (1991). Three American Architects: Richardson, Sullivan, and Wright, 1865-1915Неопходна слободна регистрација. Chicago: University of Chicago Press. стр. xv. ISBN 978-0-226-62071-8. 
  7. ^ Horatio greenhead, Form and Function: Remarks on science, edited by Harold A. Small (Berkeley, Univ. of California Press, 1947), although the theory of inherent forms, of which the ijaz phrase is a fitting summary, informs all of Greenough's writing on art, design, and architecture. Greenough was in his architectural writings influenced by the transcendentalist thinking and the Unitarian protestantism of Ralph Waldo Emerson
  8. ^ Sullivan, Louis H. (1896). The tall office building artistically considered. Getty Research Institute. 
  9. ^ „Gold Medal Award Recipients”. The American Institute of Architects. Архивирано из оригинала 13. 03. 2016. г. Приступљено 12. 3. 2016. 
  10. ^ Savremena arhitektura, Udo Kulterman Novi Sad 1971.
  11. ^ Cahan, Richard (1994). They All Fall Down - Richard Nickel's Struggle to Save American's Architecture. Hoboken: John Wiley & Sons. стр. 90. ISBN 0-471-14426-6. 
  12. ^ Nickel, Richard; Aaron Siskind; John Vinci; Ward Miller (2010). The Complete Architecture of Adler and Sullivan. Chicago: Richard Nickel Committee. стр. 428. ISBN 978-0-9660273-2-7. 
  13. ^ Siry, Joseph M. (2002). The Chicago Auditorium Building - Adler and Sullivan's Architecture and the City. Chicago: The University of Chicago Press. стр. 318, 398, 411. ISBN 0-226-76133-9. 
  14. ^ „Sullivan Collection in Lovejoy Library”. Архивирано из оригинала 27. 10. 2013. г. 
  15. ^ „The City Museum in Saint Louis will do anything—even risk eternal damnation—to build its Louis Sullivan collection”. Chicago Reader. 30. 5. 2018. Приступљено 15. 9. 2020. 
  16. ^ „Visitors now welcome at landmark Guaranty Building”. The Buffalo News. 26. 1. 2017. Приступљено 31. 8. 2017. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Udo Kuterman, Savremena arhitektura Novi Sad 1971.
  • Columbian Gallery – A Portfolio of Photographs of the World's Fair, The Werner Company, Chicago, IL, 1894.
  • Condit, Carl W., The Chicago School of Architecture, University of Chicago Press, Chicago, IL, 1964.
  • Connely, Willard, Louis Sullivan as He Lived, Horizon Press, Inc., NY, 1960.
  • Engelbrecht, Lloyd C., "Adler and Sullivan's Pueblo Opera House: City Status for a New Town in the Rockies", The Art Bulletin, College Art Association of America, June 1985.
  • Gebhard, David (мај 1960). „Louis Sullivan and George Grant Elmslie”. Journal of the Society of Architectural Historians. 19 (2): 62—68. JSTOR 988008. 
  • Hoffmann, Donald (1998). Frank Lloyd Wright, Louis Sullivan, and the skyscraper. Courier Dover Publications. ISBN 978-0-486-40209-3. Приступљено 27. 3. 2011. 
  • Morrison, Hugh, Louis Sullivan – Prophet of Modern Architecture, W.W. Norton & Co., Inc. New York City, 1963.
  • Nickel, Richard; Siskind, Aaron; Vinci, John; and Miller, Ward. The Complete Architecture of Adler & Sullivan, Richard Nickel Committee, Chicago, Illinois, 2010.
  • Sullivan, Louis, The Autobiography of an Idea, Press of the American institute of Architects, Inc., New York City, 1924.
  • Sullivan, Louis, Kindergarten Chats and Other Writings, Dover Publications, Inc., New York City, 1979.
  • Sullivan, Louis, Louis Sullivan: The Public Papers Ed. Robert Twombly, Chicago University Press, Chicago & London, 1988
  • Thomas, George E.; Cohen, Jeffrey A.; and Lewis, Michael J.; Frank Furness – The Complete Works, Princeton Architectural Press, New York City, 1991.
  • Twombly, Robert, Louis Sullivan – His Life and Work, Elizabeth Sifton Books, New York City, 1986.
  • Vinci, John, The Art Institute of Chicago: The Stock Exchange Trading Room, The Art Institute of Chicago, 1977.
  • Weingarden, Lauren S. Louis H. Sullivan: A System of Architectural Ornament [1924]. Art Institute of Chicago and Ernst Wasmuth Verlag (Germany); distributed by Rizzoli International (U.S.), Wasmuth (Germany), Mardaga (France), 1990.
  • Weingarden, Lauren S. Louis H. Sullivan: The Banks. Cambridge, Mass.: MIT Press, 1987.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Луис_Саливан&oldid=28692873”