Пламеник

У кемији пламеници се користе за загријавање узорка када није потребна висока прецизност и одржавање температуре сталном. У случају када је потребно одржавати сталну температуру, користи се уљна (или понекад водена) купељ.

Уобичајени пламеници који се користе су Бунсенов, Тецлуов, Мéкеров (као гориво користе лакозапаљиве плиновите угљиководике, обично смјесу пропана и бутана или метан), те Даниеллов пламеник.

• Бунсенов пламеник састоји се од постоља за довод, сапнице за испуст, те димњака за провод и изгарање смјесе плина и зрака, који на себи има пролазе с прстеном за регулацију довода зрака. Максимална температура која се њиме може постићи износи око 1300 °Ц. Осим за загријавање такођер се користи за квалитативну анализу минерала и соли јер многи спојеви боје пламен. То је својство најизраженије код алкалијских метала, посебно калија и натрија јер су готово све њихове соли топљиве тако да се не могу доказати селективним таложењем. Стаклено посуђе које мора бити апсолутно сухо суши се загријавањем Бунсеновим пламеником. Постоји и варијанта са штедним пламеном. Изумио га је њемачки кемичар Роберт Wилхелм Бунсен.

• Мéкеров пламеник идентичан је Бунсеновом, с изузетком врха димњака, који је проширен и садржи металну мрежицу, која одводи топлину пламена и спрјечава загријавање димњака и ускакање пламена. Осим тога, Мекеров пламеник даје вишу температуру пламена од Бунсеновог и Тецлуовог. Изумио га је француски кемичар Геогес Мéкер.

• Тецлуов пламеник има димњак који завршава као и Бунсенов, но база му је проширена и садржи плочицу која закретањем регулира довод зрака. Даје топлији пламен од Бунсеновог пламеника. Изумио га је румуњски кемичар Ницолае Тецлу.

• Даниеллов пламеник састоји се од двије цијеви једне у другој, кроз које се посебно пуштају чисти водик и чисти кисик, који на самом излазу формирају смјесу. Даје пламен температуре до 2700 °Ц. Изумио га је Едwард Даниел Цларке, енглески минералог и путник.

• Вјежба 9. Пламеници Техничка школа и природословна гимназија Руђера Бошковића Осијек