Selim II

Još dok je opsedao Siget, Selimovog oca Sulejmana je, već stara i izmorena snašla smrt, 6. septembra 1566. godine. Mehmed-paša Sokolović, koji je od 1562. god. bio Selimov zet i koji je od 1565. god. zauzimao mesto velikog vezira, držao je svu vlast u svojim rukama. Da bi u tuđoj zemlji sačuvao vojsku od rasula i da bi pripravio presto svom tastu, da ga dobije bez ikakvih potresa, on je, po turskim saopštenjima, tajio pred vojskom sedam nedelja njegovu smrt. Tek kad je novi sultan, Selim II, krajem oktobra, došao u Beograd Sokolović je, obezbedivši se potpuno, na povratku, u Sremu, saopštio vojsci smrt sultanovu. Od Mitrovice pretvorio se povratak vojske u pogrebnu povorku. Okolina novog sultana pokušala je da potisne Mehmed-pašu, koji je imao mnogo protivnika, ali je on, vešt i energičan, uspeo da je izigra. Posle toga on je kod svog alkoholičarskog tasta dočepao stvarno svu vlast.

Tada Turska poče postupno opadati, čemu su poglaviti uzroci: Selimova slabost i to što nikad nije predvodio svoju vojsku, već se odavao raskalašnu životu; zapostavljanje evropskoga državnoga uređenja i uopšte evropske prosvećenosti; obest janičara, koji počnu praviti velike glavobolje Selimu, i nepodobnost samih vojskovođa; pojava znatnijih vojskovođa hrišćanskih i najzad jačanje Rusije. Istina, Turci su i posle Sulejmana ponešto osvajali, ali su više gubili. Za Selima II, a pod rukovođenjem su pomuslomanjenoga Srbina Mehmeda Sokolovića, velikoga vezira, Turci zauzeli najlepši kraj od Arabije i Mlečićima Kipar, koji očuvaju i pored poraza kod Lepanta (1571 god.). Uskoro se posle ovoga Habzburgovci oslobode danka i zauzmu nekoliko tvrđava u Mađarskoj, a Persijanci uznemire istočne krajeve; te sve ovo, uz razprostrto verovanje o propasti Turske, uzbudi i potlačene Srbe.

Zanimljivo je, da se i u širokim narodnim redovima znalo za strasti Selimove; jedan naš zapis iz 1567. god. kaže za nj kratko, ali dovoljno, da je bio "krvnik, bludnik i vinopija". A zabeležio ga je te godine naročito po tom, što je po celoj državi kupio danak u krvi, da bi zanovio janičare, čija je disciplina već počela popuštati. Srpski letopisi beleže za nj 1567/8. god., da je "prodao crkve i manastire po celom svom carstvu". Nije ih, kaže druga beleška, hteo razarati, nego s njima trgovati. Na manastire su udareni toliki nameti, da ih je jedva bilo moguće podneti. A ko nije mogao da "iskupi" manastir bio je oteran. Spomen o Selimu ostao je u srpskom narodu vrlo negativan, i pored Sokolovićeve saradnje. Svakako za to što je vodio ratove protiv više hrišćanskih zemalja i što je, za vreme tih ratova, i srpski elemenat bio izložen teškim progonima.

Evropska Turska delila se u to vreme u četiri velika namesništva: Rumelija, Bosna, Banat i Budim. U Bosnu je bila računata i Slavonija, kao i osvojena Dalmacija; a sva Srbija, severna i južna u Rumeliju, samo je zvornički sandžak obuhvatao i nešto srbijanskog Podrinja. Oblasti ili ejaleti delili su se u sandžake. Sulejman Veličanstveni, zvan Al-kanuni, "zakonoša", trudio se da u tom prostranom carstvu osigura trajan poredak i postigao je nesumnjivo vrlo lepih uspeha. Ali prostranstvo carstva bilo je već i za njegove vlade, kao i svuda na svetu, dovoljan preduslov da se dobre namere zakonodavca mogu izigravati. Iza njegove smrti, za Selimove vlade, počinje polagani proces razobručavanja, koji će vremenom uzimati sve više maha. Dvorske i haremske spletke sprečavaju aktivnost i solidnost uprave, a suparništvo velikih kvari vojsku, unosi korupciju i izaziva stalna trvenja. Već Sokolović nije bio slobodan od izvesnih postupaka samovolje, podmetanja i spletkarenja; drugi posle njega u još većoj meri iskorišćavaju ta sredstva, nemajući njegovih sposobnosti. Sem toga, kao mnoge druge sile i Turska ovog vremena počinje patiti od oskudice finansiskih sredstava, koja se namiču teškim pritiskom na narod i na sve grane privrede.

Selim je odlučio da iskopa kanal između Volege i reke Don i tako učvrsti svoju vlast nad crnomorskim primorjem. U leto 1569. je velika vojska Kasim-paše sa više od 20 000 ljudi opsela Astrahan, dok je Turska flota opsela važni Azov. Tursku vojsku je trebalo da pomaže vojska od 50 000 Tatara. Turska i Tatrska vojska je bila poražena i desetkovana, dok je flotu uništila oluja.

Tatarske čete su besprekidno prodirale u Rusiju iz stepa tj. iz takozvanog Divljeg Polja. Godine 1571. han je došao pred samu Moskvu i spalio je prestonička predgrađa; tom je prilikom izgoreo i opričnji dvor, moskovsko središte Opričnjine.

Izvesne teškoće zadade Selimu nova hrišćanska liga. Mladi španski kralj Filip II (od 1558. god.), vaspitan strogo katolički, završio je dugi rat s Francuzima i počeo je borbe s Turcima, da bi suzbio njihov uticaj u Sredozemnom Moru. Turci su, međutim, želeli da u njemu osiguraju svoju prevlast. Iako su 1565. god. bili odbijeni s Malte, oni su nastavljali s osvajanjem novih baza. Poseli su grčka ostrva Hios i Naksos, a 1570. god. zatražili su od Mlečana Kipar. Mlečani odbiše taj zahtev i obratiše se u isti mah hrišćanskom svetu za pomoć. Posredovanjem pape Pija V sklopljena je 20. maja 1571. nova Sveta Liga, u koju, sem kurije, uđoše Mleci, Đenova, Malta i Španija. Turci su za to vreme doplovili u Jadransko More i osvojili Ulcinj, Bar i Budvu, pa su ušli i u Boku Kotorsku. Izvesni odredi njihove flote doprli su sve do Zadra. Na glas da je protiv njih krenula velika hrišćanska flota Turci se povukoše. Kod Lepanta, 7. oktobra 1571., odneli su hrišćani sjajnu pobedu. Ali nisu uspeli da je iskoriste. Među saveznicima, po staroj praksi, nije bilo dovoljno poverenja, a ni zimsko doba nije bilo povoljno za akcije na moru. No i bez toga taj poraz turske flote nije mogao imati težih posledica za Turke, čija je snaga na kopnu ostala netaknuta i daleko nadmoćnija. Zahvaljujući papi i Filipu II, koji su imali razumevanja za njegov položaj, Dubrovnik je i u ovom ratu ostao neutralan i pošteđen, na veliko nezadovoljstvo Mlečana, koji su gledali da ga se kako bilo dočepaju. To, pa neiskorišćavanje pobede i nepoverenje prema Špancima opredelilo je Mlečane, da u proleće 1573. sklope separatni mir s Turcima. S njihovim izlaskom rasturila se i cela liga.

Svi naši zapisi toga vremena, svi bez razlike, beleže teško stanje hrišćana i turska nasilja. Toj nevolji pridružila se još i glad. "Od Soluna so vožahu te menjahu za žito, merom koliko žita toliko soli." U 1574. god. pominju se prvi put u većoj meri i arnautski zulumi u Peći, Đakovici, Prizrenu i Skadru. "Dve hiljade hrišćana okolo ovih varoši isekoše." Razumljivo je s toga, što je kod našeg sveta, u vezi sa svim tim, počelo jačati neraspoloženje protiv Turaka, i što su naši ljudi i u unutrašnjosti Turske počeli poklanjati pažnju izvesnim tuđim agitacijama.

Za razliku od svojih prethodnika, Selim nije umro uvažavajući i prostirajući Osmansku Državu, Sultan Selim umire 1574 godine u pijanjom stanju, okliznujući se i žestoko povrediti glavu.

Sa sultanijom Nurbanu je imao sina i četiri kćeri:

• Murat III
• sultanija Šah (1544 — 1577): udata 1562. godine za Hasan-agu (umro 1574), udata 1575. godine za Zal Mahmut-pašu (umro 1577). Imala je jednu kćerku.
• sultanija Esmahan (1545 — 1585): udata 1562. godine za Mehmed-pašu Sokolovića (ubijen 1579), udata 1584. za Ali-pašu (umro 1587). Imala je sina Ibrahim-bega i ćerku sultaniju Safije.
• sultanija Gevherhan (1544 — 1624): udata 1562. za Pijale-pašu (umro 1578), udata 1579. godine za Džerah Mehmed-pašu (umro 1604). Imala je dva sina, Mehmed-bega i Salih-bega, i tri kćeri: Atike, Fatmu i Hatidžu.
• sultanija Fatma (1559 — 1580): udata 1574. godine za Sijavuš-pašu, sa kojim je imala sina Sinan-bega.

 

Selim II na Wikimedijinoj ostavi

• Selim II Tomb Arhivirano 2016-03-05 na Wayback Machine-u