Murat III

Austrija nije učestvovala u Svetoj Lizi; formalno je između nje i Turske vladao mir. U stvari, na granicama je uvek bilo manjih i većih čarkanja. Naročito su bile česte borbe na granici Hrvatske i Bosne za vreme Ferhat-paše Sokolovića. To je bio borben i silan čovek, koji se istakao kao kliški sandžak-beg. Odatle je premešten u Bosnu. "Kad je ulazio u Travnik", piše Safet-beg Bašagić, "pred njim se nosilo 700 barjaka. Pratilo ga je do tri stotine deli leventa u odijelu od vučine pod željeznim kalpacima". God. 1575. on je razbio austriskog generala Auersperga i zarobio mu sina. Od otkupnine za tog roba, koja je, po pričanju, iznosila neverovatnu sumu od 30.000 dukata ferhat je podigao sjajnu džamiju Ferhadiju u Banjoj Luci, koja i danas postoji. On je uopšte digao taj grad, koji je, istina, postojao i ranije, ali kome je on dao novi značaj. Da bi bio bliži granici Ferhat je tu preneo iz Travnika sedište bosanskog sandžaka (1580. god.) i znatno doprineo, da se razvija banjalučki Donji Šeher. Podigao je i grad na Vrbasu, da bi se lakše branilo novo naselje, kome je poklonio punu pažnju i svoja bogata sredstva. Ferhat je znatno proširio bosansko područje na Krajini, osvojivši čitav niz graničnih gradova, kao Kladušu, Bužim, Cazin, Ostrožac i dr. Samo mu je i dalje prkosio tvrdi Bihać. Za tolike uspehe Ferhat je postao prvi begler-beg bosanski, pa je potom 1588. god. bio unapređen i za budimskog pašu. Tamo ga je 1590. god. mučki ubio jedan rob. Nasilnom smrću završio je u istom gradu i njegov prethodnik Mustafa-paša Sokolović, a iz potaje je ubijen 1579. god., i najveći Sokolović, nosilac turske politike za četvrt veka, Mehmed-paša, veliki vezir triju sultana, Sulejmana, Selima II i Murata III.

Sultan je 1592. god. zaključio mir s austrijskim carem Rudolfom na osam godina, verujući da će se on i održati. Na Porti, međutim, raspoloženje je bilo skroz ratoborno. Htelo se, da se ratom zaposli vojska, naročito janičari, koji su sve više uzimali maha i postojali nedisciplinovani, i da se jednim velikim uspehom digne ponovo ugled sultana. Iz Carigrada je bio dan mig bosanskom paši, ratobornom poturčenjaku iz Hercegovine, Hasan-paši Predojeviću, da nesmetano nastavlja prodiranje prema Hrvatskoj. Njemu je pošlo za rukom, da u leto 1592. osvoji Bihać i da zada još nekoliko udaraca hrišćanima na toj strani. Ali kad je iduće godine ponovio ofanzivu pretrpeo je kod Siska strahovit poraz. Sam je zaglavio u reci Kupi, a s njim je propao veliki broj odličnih turskih junaka. Taj poraz uzela je Turska kao povod da Austriji i formalno objavi rat. Za glavnog zapovednika turske vojske bi postavljen veliki vezir Sinan paša, čovek koji je najviše gurao u taj rat i bio vrlo bezobziran.

Na papsku stolicu beše početkom 1592. god. došao Kliment VIII, čovek koji je živo želeo da dođe do bliže saradnje među hrišćanskim državama i da se obnovi značaj rimske crkve, koji beše znatno potkopala Luterova reformna akcija i verske borbe s njom u vezi. Njegova nastojanja da dođe do novog hrišćanskog saveza imala su samo polovan uspeh. Francuska i Mleci ne htedoše da se pridruže Austriji, i u savez uđoše samo papska kurija, Španija i Austrija. Papi i krugovima oko njega činilo se, s razlogom, da to nije dovoljno i da savez treba proširiti. Pošto je zapad bio pocepan moglo se pomišljati samo na istočne narode, na erdeljske Mađare, Rumune, Poljake i Ruse. Prvi put težila je sad sama papska kurija da uvede Rusiju u rešavanje evropskih pitanja. Na papsku kuriju delovali su u tom pravcu katolička lica s naših strana, koja su mogla i videti i čuti kako se širi postepeno ruski uticaj među balkanske hrišćanske države. Rusi su imali svoje ljude u Carigradu i Svetoj Gori, koji su među sveštenstvom razvijali interes za Rusiju. Mnogi naši kaluđeri XVI veka iz Svete Gore i unutrašnjosti išli su u Rusiju da traže pomoći i vraćali su se otud s prilozima u novcu i stvarima i sa pričama o prostranoj pravoslavnoj carevini. Hvarski biskup Petar Čedolini, u posebnoj pretstavci, početkom 1593. god., predlagao je papskoj kuriji, da se pošalje poseban izaslanik na ruski dvor, koji bi krenuo Ruse i Poljake u borbu protiv Turaka. Rusi, kao pravoslavni, imaju pod Turcima dosta jednovernika, "na čiji se ustanak ima računati kao na jednu od osnovnih pogodaba za uspeh." U istom smislu je izveštavao i opat Aleksandar Komulović, koji je obišao sav Balkan i znao stvari neposredno. U tom smislu su se obratile papi 1. juna 1593. i albanske starešine, svakako pod uticajem sličnih agitatora.

Turci su već s jeseni 1593. god. počeli neprijateljstva u zapadnoj Ugarskoj i tim još više potakli papinu aktivnost za stvaranje lige. Početkom 1594. god. Komulović je krenuo na istok noseći papin poziv ruskom caru Fjodoru. Papini i austriski izaslanici radili su, međutim, i na drugim stranama. Njihovo delovanje u Erdelju, kod kneza Sigismunda Batorija, i kod susednih Srba izazva prvi ustanak među Srbima u Banatu. U martu 1594. god. ustanici i hajduci napadoše i popališe Vršac, možda još ne kao izraz dobro pripremljene akcije nego iz hajdučke nazlobrzosti i pod utiskom vesti da je izbio tursko-austriski rat većih razmera. Međutim ima znakova kao da je lugoški ban, Đorđe Palatić, Batorijev čovek, poticao Srbe i Vlahe toga kraja, da se u što većem broju dignu na Turke. Biće da je bilo sličnih pokreta i u unutrašnjosti. Među Arnautima katolicima, a i među susednim srpskim plemenima, bilo je i agitacije i vrenja već tada.

Nije još sasvim utvrđeno šta je neposredno potaklo Sinan-pašu, glavnog zapovednika turske vojske, da toga proleća 1594. god. uzme mošti Sv. Save iz Mileševa i da ih spali na Vračaru 27. aprila 1594. god. On nije mogao biti ni jednog časa u sumnji, da će takav postupak duboko ozlojediti Srbe. Šta je hteo s tim? Da kazni Srbe za taj lokalni ustanak u Banatu, ili da ih unapred zaplaši? Nama se čini da su motivi morali biti dublji. Takav postupak prema mrtvima nije bio u običajima Turaka; telesa kraljeva Milutina i Dečanskog i telo kneza Lazara i drugih srpskih svetitelja ostala su pošteđena sve do naših vremena. Očevidno je, dakle, da se htelo tim svetogrđem Sv. Save pogoditi samu crkvu i njene pretstavnike, koji su u Savi gledali svog duhovnog rodonačelnika. A to se dogodilo što turske vrhovne vlasti sa Sinanom na čelu nisu bile zadovoljne držanjem srpskih crkvenih lica, njenim vezama i radom u narodu, i što su spaljivanjem Savina tela hteli, i simbolično i stvarno, da spale srpsku slobodarsku misao, koja se počela sve jače osećati.

Posle ovoga bilo je jasno, da će ustanak u srpskim zemljama zahvatiti širi obim. U samom Banatu on se razbuktao neočekivano. Ustanici zauzeše Bečkerek, Lipovo, Titel i nekoliko drugih mesta. Ustanički duhovni vođa postao je vladika Teodor Tivodorović. Turci su pretrpeli velike gubitke, ali su na kraju, ipak, prevladali zahvaljujući premoći i svojoj boljoj organizaciji. Erdeljski knez Žigmund Batori, koji se dugo lomio da se konačno opredeli, nije ih prihvatio u odlučni čas i u punoj meri, iako su mu Srbi nudili despotsko dostojanstvo i buduću srpsku krunu. Posle poraza dobar deo Srba povukao se u Erdelj i tamo se naselio. Za vladiku Todora kazuje se, da je potom osnovao u Sibinju srpsku episkopiju; a jedan srpski natpis beleži, da je temišvarski paša vršačkog vladiku "odro na meh".

U leto 1594. god. počela je velika turska ofanziva u Mađarskoj. Sinan-paša osvojio je važni Đur između Budima i Beča i upinjao se potom uzalud da uzme i Komaran. U jesen povukao se na zimovnik u južnu Ugarsku s namerom da idućeg proleća udari na Beč. Ali mu je veliki ustanak u Vlaškoj i Moldavskoj pokvario namere. Na Porti postadoše veoma nezadovoljni takvim ishodom rata i svrgoše Sinana u februaru 1595. godine.

Murat je bio nezainteresovan za državne poslove, koje su obavljali veliki veziri, a nije se bavio ni dvorskim poslovima, koje je obavljala njegova majka sultanija Nurbanu. Imao je nekoliko konkubina:

• Safije sultanija (1550 — 10. novembar 1619): od 1563. godine u Muratovom haremu. Ona mu je bila jedina konkubina sa kojom je bio skoro dvadeset godina, dok nije krajem 1582. godine bila optužena za veštičarenje, kada ju je Murat proterao u Stari Dvor. Sredinom 1584. godine se vratila u Topkapi palatu. Kako je Safije doživela težak pobačaj 1582. godine, koji je jedva preživela. Više nije mogla ostati trudna, ali je bila najbliži savetnik sultanu i osoba od poverenja.
• Šemsiruhsar-hatun (1552 — 18. oktobar 1611): kada je Mehmed III stupio na presto, imala je samo jednu ćerku, pa joj je dozvoljeno da ostane u Topkapi palati.
• Nazperver-hatun
• Šahuban-hatun
• Mihriban-hatun
• konkubina koja je Muratu rodila 7 kćeri koje su umrle od kuge 1598. godine. Ime po rođenju joj je bilo Stela.
• 7 trudnih konkubina je po naređenju Mehmeda III stavljeno u vreću i bačeno u Bosfor
• konkubina koja je 1581. zatrudnela sa princom Mehmetom, što je bilo zabranjeno, pa je po naređenju sultanije Nurbanu bačena u Bosfor

Sinovi

• princ Mehmet (26. maj 1566. — 21. decembar 1603.): najstariji sin sultana Murata, sin sultanije Safije. Od 1582. imenovan je namesnikom Manise, do stupanja na šresto 1595. godine.
• princ Mahmud (1567 — 1581): sin sultanije Safije. Umro od bolesti.
• princ Selim (1581 — 28. januar 1595): sin sa sultanijom Safije. Pogubljen je po naređenju svog brata Mehmeta III.
• princ ... (jun 1582 — jun 1582). sin sa sultanijom Safije. Mrtvorođen.
• princ Džihangir (februar 1585 — avgust 1585): blizanac princa Sulejmana.
• princ Sulejman (februar 1585 — 1585): blizanac princa Džihangira.
• princ Abdulah (1585 — 28. januar 1595): pogubljen po naređenju Mehmeta III.
• princ Mustafa (1585 — 28. januar 1595): pogubljen po naređenju Mehmeta III
• princ Abdulrahman (1585 — 28. januar 1595): pogubljen po naređenju Mehmeta III
• princ Bajazit (1586 — 28. januar 1595): pogubljen po naređenju Mehmeta III
• princ Hasan (1586 — 1591): sin Šemsiruhsar-hatun.
• princ Džihangir (1587 — 28. januar 1595): pogubljen po naređenju Mehmeta III
• princ Jakub (1587 — 28. januar 1595): pogubljen po naređenju Mehmeta III
• još 12 prinčeva pogubljeno po naređenju Mehmeta III

Kćeri

Sultan Murat je imao 13 kćeri:

• Hümaşah Sultan (Manisa, c. 1565 — Istanbul, nakon 1617); ćerka sultanije Safije. Udata 1582. godine za Nišara Mehmed-pašu (umro 1586), udata 1590. godine za Serdar Ferhat-pašu (pogubljen 1595).
• Ayşe Sultan (Manisa, c. 1567 — Istanbul, 15. maj 1605); ćerka sultanije Safije. Udata 1586. godine za Kanijeli Ibrahim-pašu (umro 1601), udata 1602. godine za Jemišči Hasan-pašu (pogubljen 1603), udata 1604. godine za Guzelče Mahmud-pašu (umro 1606).
• Fatma Sultan (Manisa, c. 1574 — Istanbul, nakon 1620); ćerka sultanije Safije. Udata 1593. godine za Halil-pašu (umro 1603), udata 1604. godine za Džafer-pašu (umro 1609), udata 1610. godine za Hizir-pašu (umro 1610), udata 1611. godine za Murat-pašu, udata 1620. godine za Džigalizade Mahmud-pašu (umro 1643).
• Mihrümah Sultan (Istanbul, c. 1576 — Istanbul, nakon 1625); ćerka sultanije Safije. Udata 1594. godine za Ali-pašu, udata 1604. godine za Ahmed-pašu (umro 1618), udata 1618. godine za Mehmed-pašu (umro 1625).
• Fahriye Sultan ((Istanbul, 1594 — Jedrene, 1656); udata 1615. godine za Ahmed-pašu (umro 1618), udata 1619. godine za Bajram-pašu (umro 1627).
• Fethiye Sultan ((Istanbul, 1592 — Istanbul, 1614); udata 1613. godine za Ahmed-pašu (umro 1618).
• Rükiye Sultan (Istanbul, c. 1590 — Istanbul, nakon 1623); udata 1613. godine za Hasan-pašu (umro 1623).
• Mihriban Sultan (Istanbul, januar 1595 — Istanbul, nakon 1613); udata 1613. godine za Mehmed-agu.
• Hatiçe Sultan (Istanbul, c. 1583 — Istanbul, nakon 1648); udata 1598. za Mehmed-pašu (umro 1604), udata 1605. godine za Mehmed-pašu.
• Esmahan Sultan (Istanbul, ? — Istanbul, nakon 1613); udata 1613. godine za Davut-pašu.
• kći (Istanbul, ? — Istanbul, nakon 1613); udata 1613. godine za Džigalizade Mehmed-bega.
• kći (Istanbul, ? — Istanbul, nakon 1613); udata 1613. godine za Sofu Sinan-pašu.
• kći (Istanbul, ? — Istanbul, nakon 1613); udata 1613. godine za Mustafa-agu.

• Ćorović, Vladimir (1941). Istorija srpskog naroda. Projekat Rastko. Arhivirano iz originala na datum 2015-09-24. Pristupljeno 2015-02-25. 

 

Murat III na Wikimedijinoj ostavi

• Ancestry of Sultana Nur-Banu (Cecilia Venier-Baffo)