Omar
Ovaj članak ili jedan njegov dio nije preveden ili je samo djelimično preveden. Ako smatrate da ste sposobni prevesti ga, pogledajte kako uređivati članak, kliknite na link uredi i prevedite ga vodeći računa o standardima Wikipedije i srpskohrvatskog jezika. |
Za ostala značenja, vidi Omar (razvrstavanje).
Omar (arap. عمر بن الخطاب; oko 585. — 7. avgust 644) je bio drugi halif (634—644) i Muhamedov tast. On je bio jedan od najmoćnijih muslimanskih kalifa u istoriji, kao i jedan od najuticajnih vladara svetske istorije.[3] Suniti ga ubrajaju u grupu četiri pravedna halifa. Šiiti ga smatraju jednim od uzurpatora. Izabran preporukom svog prethodnika Ebu Bekra. Smatra se da je bio visok čovek, preko 2 metra, obdaren izuzetnom fizičkom snagom, belog tena i crvenkaste kose. Bio je poznat među ashabima kao najučeniji u Kuranu, kao onaj koji najdoslednije radi po Kuranu i kao onaj koji najviše razume islam. Dok je još bio mušrik, poželio je da ubije Muhameda, no Alah je udesio da baš tada primi islam i postane jedan od najvećih boraca za prava muslimana. Jedan je od desetorice poslanikovih ashaba kojima je još za života obećan Dženet.
| Omar | |
|---|---|
| Halif | |
| Rashidun Caliphs Umar ibn Al-Khattāb - عُمر بن الخطّاب ثاني الخلفاء الراشدين.svg | |
| Vladavina | 634—644. |
| Puno ime | Omar ibn el Katab arap. عمر بن الخطاب |
| Prethodnik | Ebu Bekr |
| Nasljednik | Osman bin Afan |
| Supruga/supruge | Um Kultum bint Asim[1][2] |
| Otac | Katab ibn Nufajl |
Pod Omarom, kalifat se proširio bez presedana, vladajući nad Sasanidskim carstvom i nad više od dve trećine Vizantijskog carstva.[4] Njegovi napadi na Sasanidsko carstvo su doveli do osvajanja Persije za manje od dve godine (642–644).[5] Prema jevrejskoj tradiciji, Omar je uknuo hrišćansku zabranu Jevreja i dozvolio im je ulazak u Jerusalim i bogosluženje.[6][7] Omara je na kraju ubio persijanac Piruz Nahavandi (poznat kao ‘Abū-Lū‘lū‘ah na arapskom) 644. godine.
Istoričari generalno smatraju da je Omar jedan od najmoćnijih i najuticajnijih muslimanskih kalifa u istoriji.[8] On je poštovan u sunitskoj islamskoj tradiciji kao veliki pravedni vladar i uzor islamskih vrlina,[9] a neki hadisi ga identifikuju kao drugog najvećeg sahaba posle Ebu Bekra.[10][11] Međutim ekstremističke sekte šiitskog islama imaju negativno stavove prema njemu.[9][12]
Detinjstvo, mladost i prihvatanje islama
urediOmar potiče potiče iz plemena Adij ibn Ka'b, koje je ogranak kurejšijskog plemena Adnan.[13] Pleme Adij ibn Ka'b je bilo malobrojno i siromašno. I sam Omar ibn el-Hattab je bio odgajan u siromaštvu i u teškim životnim prilikama.[14] Njegov je otac bio strog i grub prema njemu, što je uticalo na njegovu strogost, disciplinu i stav.[15]
Uprkos tome što je u predislamskoj Arabiji pismenost nije bila uobičajena, Omar je naučio da čita i piše u svojoj mladosti. Mada nije bio pesnik, on je razvio ljubav prema poeziji i literaturi.[16] U skladu s tradicijom plemena Kurejš, dok je još bio u tinejdžerskim godinama, Omar je naučio borilačke veštine, jahanje konja i rvanje. On je bio visok, fizički jak i renomirani rvač.[16][17] Bio je takođe bio talentovan orator koji je nasledio svog oca kao arbitar među plemenima.[18]
Omar je postao trgovac i napravio nekoliko putovanja do Rima i Persije, gde se navodi da je upoznao razne naučnike i analizirao društva Rimskog i Persijskog carstva. Kao trgovac bio je neuspešan.[16][19] Poput drugih oko njega, Omar je voleo da pije u svojim preislamskim danima.[20]
Po dolasku objave Muhameda, Omar je bio na strani većine kurejšijevaca. Šta više, on je od svih Kurejšija najviše zlostavljao i kažnjavao muslimane.[21] Tako se odlučio i da ubije Muhameda,[22] međutim tada je čuo da su njegova sestra i zet primili islam, te se zaputio da se prvo sa njima obračuna. Kada je video sestru kako čita Kuran naljutio se i udario je. Pokajavši se, tražio je da pročitati suru, koju je ona čitala. Toliko je bio nadahnut njome, da je prihvatio islam.[23][24]
Život u Medini i Muhamedova smrt
urediBio je 622. na hidžri (prva emigracija) u Medini. Učestvovao je u bitkama kod Badra, Uhuda i Kajbara, u napadu na Siriju i nizu drugih sukoba. Omarova ćerka Hafsa se 625. udala za Muhameda, tako da je postao Muhamedov tast.[25] Muhamed je posle dve nedelje bolesti umro 632. u Medini. Omar je odbijao da dozvoli da sahrane Muhameda tvrdeći da je Muhamed samo odsutan iz svoga tela i da će se vratiti.[26][27] Ebu Bekr je tada bio odsutan i kad se vratio iz Medine na to je rekao da je Muhamed samo prenosnik poruke, a prenosnici poruka su umirali i pre njega. Nakon toga je Omar dozvolio sahranu.[28] Suniti smatraju da ta epizoda pokazuje Omarovu duboku ljubav prema Muhamedu. Šiiti kažu da se Omar samo pretvarao i da je odgađanjem pokopa samo kupio vreme potrebno da bi se Ebu Bekr vratio iz Medine i uzurpirao vlast od Alije.
Halifat Ebu Bekra
urediEbu Bekr je izabran kao novi halif na sastanku grupe ljudi.[29] Omar je pomogao izboru Ebu Bekra javno mu dajući podršku.[30][31] Suniti i šiiti imaju različito viđenje o legitimnosti toga sastanka i legitimnosti izbora halifa. Ebu Bekr je veoma kratko vladao.[32][33] Većina njegovoga halifata protekla je u Rida Ratovima, u kojima je ratovao protiv plemena, koja su napustila islam nakon Muhamedove smrti. Ebu Bekr je 634. pre svoje smrti Omara proglasio svojim naslednikom.[34] Šiiti smatraju da to samo potvrđuje zaveru Ebu Bekra i Omara da pravi Muhamedov naslednik Alija ne postane halif.
Drugi halifat
uredi| Halife | ||
|---|---|---|
| pre | Omar | posle |
| Ebu Bekr | 634—644 | Osman |
Još nakon što je Ebu Bekr odlučio da izabere Omara da ga nasledi, neki su se uplašili da će Omar biti još oštriji kada preuzme hilafet. Takvo mišljenje se samo povećalo nakon smrti Ebu Bekra.[35][36][37] Međutim, pre zakletve, Omar se pred prisutnim obratio Gospodaru: „Alahu moj, ja sam grub, pa me učini blagim. Alahu moj, ja sam slab, pa me ojačaj. Alahu moj, ja sam škrt, pa me učini darežljivim“, i nastavio dalje rečima: „Alah vas je, uistinu, iskušao sa mnom, a mene je iskušao sa vama i ostavio me među vama posle moga prijatelja (Muhameda). Tako mi Alaha, svako vaše pitanje koje mi dođe, ja ću lično preuzeti. Neću ga drugom poveravati i neću žaliti uloženog truda. Bit ću odlučan i poverljiv. A ko bude loš, sigurno ću ga kazniti.“
Omar je dobio nadimak vođa pravovernih (Emirul-u'minin).[38][39] Po preuzimanju halifata, Omar je smenio Halida ibn el-Velida sa mesta glavnokomandujućeg muslimanske vojske. Na njegovo mesto postavio je Ebu-Ubejde Amir ibn El-Džeraha. Nastavio je sa osvajanjima. Veoma lako je uspevao da podstakne veliki broj muslimana na Džihad. Tome su uveliko doprinosili i uspesi na bojnom polju. Posebno se trebaju spomenuti Irak, Šam, Kuds te Egipat koji su muslimani za vreme vladavine Vođe pravovernih uspeli u potpunosti da ostvoje.
Za vreme svoga halifata, Emirul-u'minin je učinio Medinu muslimanskom prestolnicom, džamiju je učinio mestom gde se raspravlja o opštim muslimanskim problemima. Džamija je u Omarovo vreme bila mesto odakle se upravljalo državom. Prvi je postavio sudije i zahtevao od njih da se drže pravde u svojim presudama.[40] A sam je on bio primer za pravednost. Nazvan je Farukom, jer je rastavljao istinu od laži.[41] This service was also said to have inspired fear in his subjects.[42] Jednom prilikom, kada je došao u Medinu izaslanik Kisre hteo je da pita o muslimanskom kralju, pa su ga obavijestili da kod njih nema kralja, nego da imaju halifu. Potom ih je pitao gdje on boravi, pa su ga uputili prema džamiji. Potražio ga je u džamiji, ali ga nije našao. Rečeno mu je da ode na jedno mesto nedaleko od džamije. Kada je persijski izaslanik došao na mesto gdje su ga uputili, našao je čoveka kako spava u hladovini voćnjaka. Sam, sakriven od sunca, sa svojim štapom pod glavom, siguran i bezbrižan spavao je prvi čovek najveće države tog doba. Ta slika je nagnala Persijanca da kaže poznatu rečenicu: „Pravdu si uspostavio, pa mirno zaspao“.
Prvi je uveo poštu, plate i protokole.[43] Uveo je mesečevo računanje vremena za muslimane.
Halif
urediZa vreme Omarova halifata carstvo se širilo na veliko prostranstvo.[44] Zauzeli su od Sasanida:
- Mesopotamiju i
- delove Persije.
Zauzeli su od Vizantije:
U bici kod Jarmuka mala muslimanska vojska je pobedila mnogo veću vizantijsku vojsku i trajno je okončala vizantijska vlast južno od Male Azije. Druga mala muslimanska vojska postigla je veliku pobedu u bici kod Kadisjaha oko 636., blizu obala Eufrata. Za vreme bitke Sasanidska vojska je doživela veliki poraz, a ubijen je i persijski general. Posle duge opsade muslimani su 637. zauzeli Jerusalim. Prema nekim pričama Omar je u Jerusalim ušao na pokoran način šetajući kraj magarca na kome je sedio njegov sluga. Pravoslavni patrijarh Jerusalima Sofronije mu je predao ključeve grada. Zatim je održao molitvu na mestu bivšega jevrejskoga hrama. Kasnije je tu sagrađena velika džamija. Zapadni istoričari te priče smatraju kasnijim izmišljotinama. Omar je ušao u Jerusalim verovatno godinu dana nakon predaje grada.
Za vreme njegove vlasti osnovani su garnizoni u Basri i Kufi. Proširio je i renovirao 638. Veliku džamiju u Meki i Džamiju proroka u Medini. Započeo je i proces donošenja islamskoga zakona. Naredio je 639, da se godine počnu brojati od Hidžre.
Slobodna trgovina
urediLokalno stanovništvo Jevreja i autohtonih hrišćana, progonjeno kao verske manjine i oporezovano u velikoj meri radi finansiranja vizantijsko-persijskih ratova, često su pomagalo muslimanima da preuzmu zemlju od Vizantinaca i Persijanaca, što je rezultovalo u izuzetno brzim osvajanjima.[45][46] Kako su se nova područja pridruživala islamskoj državi, oni su imali koristi od slobodne trgovine dok su trgovali sa drugim područjima u islamskoj državi. Da bi se podstakla trgovina, u Islamu trgovina nije bila oporezovana, već se bogatstvo oporezivalo.[47] Muslimani su plaćali zakat na svoje bogatstvo siromašnima. Pošto je ustav Medine napisao islamski prorok Muhamed, Jevreji i Hrišćani su nastavili da koriste sopstvene zakone u Islamskoj državi i da imaju svoje sudije.[48][49][50]
Smrt
urediU ranu zoru, u sredu, četvrtoga zul-hidžeta dvadeset i treće godine po Hidžri izašao je Emirul-mu'minin u džamiju da predvodi muslimane na sabah-namazu. Kada je izgovorio početni tekbir za pristup namazu, prišao mu čovek i udario ga nožem nekoliko puta u prsa i u stomak.[51] Ubica je bio Ebu-Lu'lu Fejruz el-Farisi, rob El-Mugire ibn Šu'bea. Dok su ga muslimani pokušali uhvatiti, on je počinio samoubistvo i tako nije mogao ništa otkriti o zaveri. Ostavio je hilafet jednom od šest ljudi koje je izabrao, a to su: Osman ibn Afan, Alija ibn Ebu-Talib, Zubejr ibn Avam, Talha ibn Ubejdulah, Abdurrahman ibn Avf i Sa'd ibn Ebu Vekas.[52][53] Oporučio je skromnu dženazu i tražio od Aiše da bude sahranjen pored Muhameda i Ebu Bekra, što mu je dozvolila.
Reference
uredi- ↑ Majlisi, Muhammad Baqir. Mir'at ul-Oqool. 21. str. 199.
- ↑ Al-Tusi, Nasir Al-Din. Al-Mabsoot. 4. str. 272.
- ↑ Ahmed 2001: str. 34
- ↑ Hourani: str. 23
- ↑ „Islam: The Caliphate”.
- ↑ Dubnow 1968: str. 326
- ↑ Simha Assaf, Meqorot u-Meḥqarim be-Toldot Yisrael, Jerusalem (1946). str. 20–21 (Hebrew and Judeo-Arabic)
- ↑ Ahmed, Nazeer, Islam in Global History: From the Death of Prophet Muhammad to the First World War, American Institute of Islamic History and Cul. 2001. ISBN 0-7388-5963-X. pp. 34.
- ↑ 9,0 9,1 Bonner, M.; Levi Della Vida, G.. „Umar (I) b. al-K̲h̲aṭṭāb”. u: P. Bearman. Encyclopaedia of Islam. 10 (Second izd.). Brill. p. 820.
- ↑ „Hadith – Book of Companions of the Prophet – Sahih al-Bukhari – Sayings and Teachings of Prophet Muhammad (صلى الله عليه و سلم)”. Sunnah.com.
- ↑ „Hadith – Book of Companions of the Prophet – Sahih al-Bukhari – Sayings and Teachings of Prophet Muhammad (صلى الله عليه و سلم)”. Sunnah.com.
- ↑ Bonner, M.; Levi Della Vida, G.. „Umar (I) b. al-K̲h̲aṭṭāb”. u: P. Bearman. Encyclopaedia of Islam. 10 (Second izd.). Brill. p. 820. »Shi'i tradition has never concealed its antipathy to Umar for having thwarted the claims of Ali and the House of the Prophet.«.
- ↑ „Umar Ibn Al-Khattab : His Life and Times, Volume 1”. archive.org.
- ↑ Qazi, Moin (en). Umar Al Farooq: Man and Caliph. Notion Press. ISBN 9789352061716.
- ↑ Muhammad Husayn Haykal (1944). Al Farooq, Umar. Chapter 1. str. 45.
- ↑ 16,0 16,1 16,2 Haykal, 1944. Chapter 1.
- ↑ Muhammad ibn Jarir al-Tabari, History of the Prophets and Kings
- ↑ Haykal, 1944. Chapter 1. str. 40–41.
- ↑ Tabqat ibn Sa'ad. Chapter: Umar ibn Khattab.
- ↑ Haykal, 1944. Chapter 1. str. 47.
- ↑ Haykal, 1944. Chapter 1. str. 51.
- ↑ Armstrong: str. 128
- ↑ „Umar's Conversion to Islam”. Al-Islam.org. Pristupljeno 4. 8. 2016.
- ↑ Al 2002: str. 130–131
- ↑ Serat-i-Hazrat Umar-i-Farooq, Mohammad Allias Aadil. str. 42, Sahih al Bukhari
- ↑ as-Suyuti, The History of Khalifahs Who Took The Right Way (London, 1995). str. 54–61.
- ↑ „The Biography of Abu Bakr As-Siddeeq”. archive.org.
- ↑ Serat-i-Hazrat Umar-i-Farooq, Mohammad Allias Aadil. str. 56.
- ↑ Holland 1997: str. 381–382
- ↑ Madelung 1997
- ↑ The History of al-Tabari. State University of New York Press. 1990.
- ↑ „The Institute of Ismaili Studies - Institute of Ismaili Studies”. iis.ac.uk. Arhivirano iz originala na datum 03. 07. 2015. Pristupljeno 02. 08. 2017.
- ↑ Archipelago, World. „Macmillan”. macmillan.com.
- ↑ „The Biography of Abu Bakr As-Siddeeq”. archive.org.
- ↑ Serat-i-Hazrat Umar-i-Farooq, by Mohammad Allias Aadil. str. 58–59
- ↑ K. Y. Blankinship, The History of al-Tabari: vol. XI. str. 157
- ↑ Early caliphate, Muhammad Ali, Muḥammad Yaʻqūb K̲h̲ān. str. 85
- ↑ Haykal, 1944. Chapter 5. str. 130.
- ↑ Haykal, 1944. Chapter 5. str. 135.
- ↑ The Cambridge History of Islam, ed. P.M. Holt, Ann K.S. Lambton, and Bernard Lewis, Cambridge 1970
- ↑ Al 2002: str. 248–249
- ↑ Essid 1995: str. 24, 67
- ↑ Ahmad & Öztürk 2011: str. 539
- ↑ Medieval Islamic Civilization, Josef W. Meri, Jere L. Bacharach. str. 844
- ↑ Esposito 2010: str. 38
- ↑ Hofmann 2007: str. 86
- ↑ Greville Stewart Parker Freeman-Grenville, Stuart Christopher Munro-Hay. Islam: An Illustrated History. str. 40.
- ↑ R. B. Serjeant, "Sunnah Jami'ah, pacts with the Yathrib Jews, and the Tahrim of Yathrib: analysis and translation of the documents comprised in the so-called 'Constitution of Medina'", Bulletin of the School of Oriental and African Studies (1978), 41: 1–42, Cambridge University Press.
- ↑ Watt. Muhammad at Medina and R. B. Serjeant "The Constitution of Medina." Islamic Quarterly 8 (1964). str. 4.
- ↑ „Madinah Peace Treaty”. scribd.com.
- ↑ Haykal, 1944. Chapter "Death of Umar".
- ↑ „Umar Ibn Al-Khattab : His Life and Times, Volume 2”. archive.org.
- ↑ „Hadith - Book of Model Behavior of the Prophet (Kitab Al-Sunnah) - Sunan Abi Dawud - Sayings and Teachings of Prophet Muhammad (صلى الله عليه و سلم)”. sunnah.com.
Literatura
uredi- Greville Stewart Parker Freeman-Grenville, Stuart Christopher Munro-Hay. Islam: An Illustrated History. str. 40.
- Ali, Maulana Muhammad (2011). The Living Thoughts of the Prophet Muhammad. Ahmadiyya Anjuman Ishaat Islam Lahore USA. str. 132. ISBN 978-1-934271-22-3.
- Ahmad, Abdul Basit (2000). Umar bin Al Khattab - The Second Caliph of Islam. Darussalam. str. 44. ISBN 978-9960-861-08-1.
- Essid, Yassine (1995). A Critique of the Origins of Islamic Economic Thought. Brill. str. 24,67. ISBN 978-90-04-10079-4.
- Al-Buraey, Muhammad (2002). Administrative Development: An Islamic Perspective. Routledge. str. 248-249. ISBN 978-0-7103-0333-2.
- The History of al-Tabari. State University of New York Press. 1990.
- Madelung, Wilferd (1997). The Succession to Muhammad. Cambridge University Press.
- Holland, Tom (2013). In the shadow of the sword, The Battle for Global Empire and the End of the Ancient World. Abacus. str. 381-382. ISBN 978-0-349-12235-9.
- Al Mubarakpury, Safi ur Rahman (2002). Ar-Raheeq Al-Makhtum (The Sealed Nectar). Darussalam. str. 130-131. ISBN 978-9960-899-55-8.
- Dubnow, Simon (1968). History of the Jews: From the Roman Empire to the Early Medieval Period. 2. Cornwall Books. str. 326. ISBN 978-0-8453-6659-2.
- Ahmed, Nazeer (2001). Islam in Global History: From the Death of Prophet Muhammad to the First World War. American Institute of Islamic History and Culture. str. 34. ISBN 978-0-7388-5963-7.
- Al-Tusi, Nasir Al-Din. Al-Mabsoot. 4. str. 272.
- Majlisi, Muhammad Baqir. Mir'at ul-Oqool. 21. str. 199.
- Donner, Fred, The Early Islamic Conquests, Princeton University Press, 1981
- Guillaume, A., The Life of Muhammad, Oxford University Press, 1955
- Madelung, Wilferd, The Succession to Muhammad, Cambridge University Press, 1997
- G.LeviDellaVida and M.Bonner "Umar" in Encyclopedia of Islam CD-ROM Edition v. 1.0, Koninklijke Brill NV, Leiden, The Netherlands 1999
- Previte-Orton, C. W. (1971). The Shorter Cambridge Medieval History. Cambridge: Cambridge University Press.
- How Many Companions Do You Know? arhivirano 10. oktobra 2017. na sajtu Wayback Machine By Ali Al-Halawani.
- ibn Sa'ad. The Book of the Major Classes (Tabaqat al-Kubra).
- Rogerson, Barnaby (2010). The Heirs Of The Prophet Muhammad: And the Roots of the Sunni-Shia Schism. Little, Brown Book Group. ISBN 978-0-74-812470-1.
- Rogerson, Barnaby (2008). The Heirs of Muhammad: Islam's First Century and the Origins of the Sunni-Shia Split. Overlook. ISBN 978-1-59-020022-3.
- Madelung, Wilferd (1998). The Succession to Muhammad: A Study of the Early Caliphate. Cambridge University Press. ISBN 978-0-52-164696-3.
Spoljašnje veze
uredi- www.al-farook.comArhivirano 2007-02-12 na Wayback Machine-u Anti Umar site
- Excerpt from The History of the Khalifahs by Jalal ad-Din as-Suyuti
- Sirah of Amirul Muminin Umar Bin Khattab (r.a.a.) by Shaykh Sayyed Muhammad bin Yahya Al-Husayni Al-Ninowy.
- Umar bin al-Khattab, the Second Khalifa of the Muslims A critical review of Umar's reign