Tkanje
| Tkanje | |
|---|---|
Tkanje je tehnološki proces izrade tkanina uzajamnim preplitanjem (pod pravim kutem) od najmanje dva sistema niti, od kojih jedan ide uzduž tkanine (osnova), a drugi po širini tkanine (potka).[1]
Raznovrsnim ukrštanjem ova dva sistema nastaju tkanine različitih osobina, izgleda, struktura i veličina .[1]
Načelno postoje tri osnovne forme tkanja; platno, keper i saten. Za maštovita tkanja kao što su, baršun, žakard, dobi, leno, potrebni su kompliciraniji razboji sa specijalnim dodatcima.[1]
Način na koji se niti upleću određuje vrstu tkanja. Neki efekti postižu se izborom niti ili kombinacijom pređe.[1]
Tehnika tkanja s vremenom se mijenjala i razvijala, ali je u osnovi princip rad i
a takozvanih - listovnih razboja ostao isti. Određeni broj niti pređe osnove namotan je na valjak (vratilo osnove), sa kojeg se niti dovode u horizontalni položaj pa se zatim u skladu s uzorkom provlače kroz rupice najmanje dva žičana okvira – listova (uvođenje osnove). Tako se za izradu tkanine u platnenom vezu na razboju sa dva lista, svaka neparna nit naizmjenično uvodi u prvi list, a svaka parna u drugi. Takvim preplitanjem se uz istovremeno spuštanje jednog i podizanje drugoga lista, po cijeloj širini osnove formirao - zijev (tunel).[2]
Za razliku od tog na jednostavnom horizontalnom razboju, se to izvodi naizmjeničnim pritiskom lijeve i desne noge na pedalu, dok se na modernim industrijskim razbojima - podizanje i spuštanje listova izvodi jako brzo automatskim sklopovima, iako se koristi veći broj listova. U zijev se po čitavoj širini unosi nit potke namotana na čunak; promjenom položaja listova potkina se nit poveže i stvori se novi zijev. Prije prepletanja nove potkine niti istkana potka se stisne grebenom, da se osigura jednolika gustoća tkanine.[2] Opisani proces se kontinuirano ponavlja i u suštini je jednak kod ručnog i mašinskog tkanja. Razlike postoje u brzini, automatizaciji procesa, tehnici i načinu prepletanja potke kao i strukturi dezena. Tkanjem na mašinama s većim brojem listova, uz korištenje raznobojnih pređa i uvođenjem osnove u skladu sa odgovarajućim uzorcima mogu se proizvoditi dezenirane tkanine jednostavnijih šara, ravnocrtnih kontura i geometrijskih oblika.[2]
Žakardov razboj kog je 1808. konstruirao Joseph Marie Jacquard, omogućio je izradu složenijih šara i dezena, korištenjem raznobojnih niti osnove i potke u procesu tkanja. Za razliku od načina kako se zijev formira kod listovnoga razboja, na žakardnom razboju se moglo podići i spuštati željeni broj pojedinačnih niti osnove (nezavisno od drugih) i prepletati ih nitima potke u skladu sa zadanim uzorkom. Novost je bila i to, da je sam proces prepletanja (usklađen s dezenom) upravljan bušenim karticama[3], on se danas odvija uz pomoć kompjutora.[2]
Originalno Jacquardovo rješenje omogućavalo je izradu fino strukturiranih šara velike površine, a ne samo jednostavne geometrijske forme. Ali je ono zbog dizanja i spuštanja pojedinačnih niti osnove bilo komplicirano i sporo, za razliku od tog na današnjim listovnim razbojima moguće je kombinirati i do 2688 niti.[2]
Žakardno tkanje uključuju i brokat i damast.[1]
Na modernim industrijskim razbojima tkanine se proizvode velikim brzinama, pa su niti pređe (naročito osnove) izložene velikim dinamičkim i mehaničkim opterećenjima i naprezanjima. Razboj radi potpuno automatski, upravljan kompjutorom i pokretan složenim mehanizmima.[2]
Radnici uglavnom samo nadgledaju i intervniraju u slučaju kidanja niti, jer se tad mašina automatski zaustavlja, tako da jedan radnik može posluživati i do 40 razboja. Kako bi se tkanje odvijalo bez čestih kidanja niti i dobila kvalitetna tkanina što jednoličnije strukture, potrebno je dobro pripremiti pređu za osnovu i potku. Zato se pređa za osnovu dodatno škrobi i vošti, dok je priprema pređe za potku jednostavnija i uglavnom se svodi na pripremu odgovarajućih kalema pređe.[2]
Danas se tkanjem na listovnim razbojima, proizvode tkanine različitih širina, od nekoliko desetaka cm do 5 metara), pa se one zavisno o radnoj širini, izvode na jednofaznim i višefaznim razbojima. Kod tkanja na jednofaznim mašinama se nit potke prepleće kroz cijelu širinu osnove u jednoj fazi radnog ciklusa, što se radi ili s pomoću čunka (čunkovni razboj) ili uz pomoć hvatača potki, ili zračnim i vodenim mlazom (beščunkovni razboj). Na višefaznim razbojima izrađuju se vrlo široke tkanine pa se jedan radni ciklus odvija istovremenim tkanjem više dijelova osnove, pri čemu se ti dijelovi procesa ne moraju odvijati u istoj fazi.[2]
Najjednostavnija i najraširenija stara tehnika tkanja bila je na vertikalnim ručnim razbojima, zvana - klječanje. Između niti osnove napete na okvir, - potka se prepletala prstima, uz pomoć drvenog šiljka ili igle, te nabijala drvenim češljem.[2]
Razboj se koristio već u prahistoriji i to prije 5000 godina pne..[3] Dokaz za to su tkanine iz švicarskih sojenica koje se danas čuvaju u Britanskom muzeju.[4]
- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 „Weaving” (engleski). Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 06. 09. 2016.
- ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 2,7 2,8 „tkanje” (hrvatski). Hrvatska enciklopedija. Pristupljeno 06. 09. 2016.
- ↑ 3,0 3,1 „Loom” (engleski). Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 06. 09. 2016.
- ↑ „Assessing the potential of historic archaeological collections” (engleski). British Museum. Pristupljeno 06. 09. 2016.
