[go: up one dir, main page]

Prijeđi na sadržaj

Maksencije

Izvor: Wikipedija
(Preusmjereno sa stranice Maxentius)
Maksencije na novcu

Maksencije ili Marko Aurelije Valerije Maksencije (rođen oko 278, umro 28. oktobra 312. godine) bio je car Pimskog carstva od 306. do svoje smrti. Bio je sin pređašnjeg cara Maksimijana i zet Galerijev.

Rođenje i mladost

[uredi | uredi kod]

Maksencijevo tačno vreme rođenja nije poznato. Verovatno je rođen oko 278. godine u braku između Maksimijana i njegove žene Eutropije.

Kada je Maksimijan postao car 285. godine, Maksencije je postao naslednik prestola. Izgleda da nije dobijao važne administrativne i vojne dužnosti tokom Dioklecijanove vladavine, kao i tokom vladavine sopstvenog oca. Rano se oženio Valerijom Maksimilom, Galerijevom kćerkom. Iz tog braka potiču dva sina: Valerije Romul (295 – 309) i jedan nepoznati.

305. godine Dioklecijan i Maksimijan su se povukli i raniji cezari, Konstancije Hlor i Galerije postali su carevi. Za nove cezare izabrani su Flavije Valerije Sever i Maksimin Daja. Po Lakstanciju, Galerije nije podnosio Maksencija i zbog toga je on bio preskočen; bez obzira na to, u ovom času Maksencije nije imao potrebnog vojnog i administrativnog iskustva. Nakon promene vlasti, Maksencije se povukao na svoje imanje nedaleko od Rima.

Kada je Konstancije Hlor umro 306. godine, njegov sin Konstantin Veliki je bio krunisan za cara, što je prihvatio i Galerije. Konstantin Veliki je tako bio izabran za cezara na mestu koje je ostalo upražnjeno posle smrti njegovog oca. Tim presedanom će se poslužiti Maksencije kada bude dolazio na vlast.

Dolazak na vlast

[uredi | uredi kod]
Maksencijeva Bazilika na Rimskom Forumu. Dovršio ju je Konstantin Veliki.

306. godine počeli su se širiti glasovi da tetrarsi predviđaju da nametnu porez u Rimu kao u bilo kom drugom gradu Carstva i da nameravaju da otpuste ostatke pretorijanske garde. Zbog toga je došlo do pobune i Maksenciju je bilo ponuđeno da se proglasi za cara. Ovaj je to prihvatio 28. 11. 306. godine. Uzurpacija je uglavnom prošla bez krvoprolića. Zaverenici su se obratili i Maksimijanu, ali je on odbio da se upusti u građanske narede.

Maksencije je bio priznat za cara u centralnoj i južnoj Italiji, Korzici, Sardiniji, Siciliji i u Africi. Severna Italija je ostala u rukama Severa II koji je rezidirao u Milanu.

Maksencije se nije proglasio za avgusta, u nadi da će privući na svoju stranu Galerija. Maksencije je sebe nazivao princeps invictus (nepobedivi vladar). Ali, Galerije nije voleo Maksencija, a verovatno se plašio da i drugi sinovi avgusta ili cezara ne krenu Konstantinovim i Maksencijevim putem, što bi razorilo sistem tetrarhije.

Konstantin Veliki je čvrsto držao vojsku svog oca i teritorije. Maksencijeva pozicija nije bila tako dobra: on bi trebalo da bude peti car, imao je vrlo malo vojske na svojoj strani. Po odobrenju Galerija, Sever II je 307. krenuo na Maksencijev Rim sa velikom vojskom.

Ali, veći deo Severove vojske sastojao se od vojnika koji su služili pod Maksencijevim ocem Maksimijanom. Tako, se vojska praktično raspala kad je stigla kod Rima i prešla najvećim delom kod Maksencija, koji je njihov prebeg ohrabrivao novcem. Tada se i sam Maksmijan otvoreno stavio na stranu sina, pa se Sever morao povući u Ravenu. Nešto kasnije se predao Maksimijanu, koji mu je obećao da će mu poštedeti život.

Posle ovog Severovog poraza, Maksencije je proširio svoju vlast i na severnu Italiju, do Alpa, na Istru. Tada je i uzeo titulu avgusta, koja je ostala upražnjena posle predaje Severa II.

Maksencijeva bista

Zajednička vladavina Maksencija i Maksimijana je bila u iskušenjima kada je Galerije krenuo na Italiju 307. sa velikom vojskom. Dok su pregovori trajali, mnogi Galerijevi vojnici su prelazili na stranu Maksencija i Maksimijana. Galerije je bio prinuđen da se povuče, pljačkajući Italiju usput. Tokom ovih događaja, Maksencije je ubio Severa. Posle ovog Galerijevog poraza, Maksencijeva vlast na Italijom i Afrikom i čvrsto utemeljena.

Još tokom 307. godine, Maksencije je pokušao da uspostavi prijateljske odnose sa Konstantinom, i u leto te godine, Maksencije je otišao u Galiju, gde se Konstatin oženio njegovom ćerkom Faustom. Zauzvrat, Maksenciju je priznata titula avgusta. Ipak, Konstantin je pokušao da spreči razdor sa Galerijem i nije otvoreno podržavao Maksencija tokom Galerijevog napada.

308. godine, verovatno u aprilu, Maksimijan je pokušao da zbaci svog sina, ali je vojska ostala verna Maksenciju, tako da je ovaj morao da pobegne Konstantinu.

U sastanku u Karnuntumu u jesen 308. godine, Maksenciju nije priznat položaj zakonitog cara i Licinije je imenovan za avgusta sa zadatkom da uspostavi legitimnu vlast na teritoriji koju je kontrolisao Maksencije.

Tokom druge polovine 308. godine, Domicije Aleksandar je podigao ustanak protiv Maksencija u Africi. To je značilo da se Maksencije našao u oskudici žita koje je uglavnom stizalo iz ove provincije. Ali, Domicije Aleksandar je bio poražen 310. ili 311. i Maksencije je konfiskovao imovinu pristalica Domicija Aleksandra i dovukao je veliku količinu žita u Rim. Te iste 310. Maksencije je međutim izgubio Istru od Licinija, koji međutim nije nastavio rat jer je Galerije bio već tada na smrt bolestan.

Maksencijev najstariji sin, Valerije Romul, umro je 309. godine kada je imao oko 14 godina.

Posle Maksmijanove smrti 310., Maksencijevi odnosi sa Konstantinom su se pogoršali i Maksencije se povezao sa Maksiminom, da bi parirao savezu između Licinija i Konstantina Velikog. On je navodno pokušao da preotme provinciju Reciju, severno od Alpa. Taj Maksencijev potez izazvao je reakciju Konstantina i Licinija. Konstantin je prvi krenuo u napad.

Početkom 312. godine, Konstantin Veliki je prešao Alpe i upao u Italiju. Pobedio je Maksencijevu vojsku u nekoliko bitaka i stigao je do Rima u oktobru. Ali, Maksencije, umesto da čeka u gradu kao kada se uspešno branio od Severa i Galerija, ponudio je otvorenu bitku Konstantinu. Do sukoba je došlo kod Mulviskog mosta 28. oktobra 312. godine. Maksencije se verovatno odlučio za bitku jer je tog dana bio njegov dies imperii, odnosno dan kada je postao car. Ali, sreća ga je izdala.

Do sukoba je došlo severno od Rima, nedaleko od Tibra, na Flaminijevom drumu. Hrišćanska tradicija, naročito Laktancije i Eusebije iz Cezareje, tvrdi da se Konstantinu u snu javio hrišćanski simvol krsta. O samoj bici se ne zna mnogo: Konstantinova vojska je pobedla Maksencijevu, koji se povlačio i zatim udavio u Tibru. Njegovo telo je nađeno sledćeg dana.

Unutrašnja politika

[uredi | uredi kod]

Unutrašnje prilike u vreme Maksencijeve vladavine nisu dobro poznate. Naročito je teško odupreti se propagandnim ocenama Konstantinovih pristalica. Baza Maksencijeve vlasti je bio Rim, još uvek teoretski prestonica Carstva. U početku, Maksencije je imao samo neznatan broj vojske uz sebe, tj. ostatke pretorijanske garde i nešto carskih vojnika i par gradskih rimskih kohorti. Tokom napada Severa II i Galerija, ta vojska je bila ojačana zahvaljujući dezerterstvu iz napadačkih trupa. Nešto vojske je došlo i posle poraza Domicija Aleksandra. Ali, Maksencije ukupno nikada nije imao ozbiljnu vojsku uz sebe.

Maksencijeva pozicija u Rimu je bila promenjiva. Izgleda da je ipak morao oporezivati gradsko stanovništvo Rima. Pokušavao je da rimsko stanovništvo pridobije ozbiljnim i velikim građevniskim poduhvatima, kao što je Maksencijev Cirkus. Kriza za Maksencijevu vlast u gradu Rimu je izbila kada se pobunio Domicije Aleksandar, jer je zbog nedostatka žita iz Afrike izbila glad i odmah potom pobuna. Ali, Maksencije se održao.

Sa senatom Maksencije je u početku imao dobre odnose, ali su se oni kvarili jer je car tražio novac od senatora. Mnogi senatori su prebegli Konstantinu Velikom posle Maksencijeve smrti.

U religijskim stvarim, Maksencije je tolerisao hrišćanstvo, iako je sam bio privržen paganizmu, koji ga je podsećao na rimsku slavnu prošlost. Posebno je bio privrženu kultu Marsa.

Nasleđe

[uredi | uredi kod]

Posle Konstantinove pobede, Maksencije je postao žrtva pobedničke propagande. Predstavljan je kao tiranin, kao krvožedan i surov čovek. Rani hrišćanski pisci ga ne ubrajaju među careve koji su proganjali hrišćanstvo, ali je kasnija hrišćanska tradicija tvrdila da je i Maksencija to činio. I u ovome je Maksencije bio žrtva Konstantinove propagande.