Institucije (Gaj)

Institucije (lat. Institutiones) naslov je udžbenika rimskog prava, koji je sastavio rimski pravnik Gaj oko 161. godine n.e.^[1] Predstavljaju najznačajniju zbirku rimskog prava koje ne pripada Justinijanovim institucijama. Ovo je ujedno i najstariji sačuvan udžbenik prava u istoriji.^[2] Poređenje sa Justinijanovim Institucijama pokazuje da su cijela metoda i raspored kasnijeg dela kopirani iz Gajevih Institucija, a mnogobrojni su odlomci od reči do reči isti.

Gajeve institucije su podeljene u četiri knjige koje je autor nazivao commentarii, i procenjuje se da su objavljene 161. godine.^[1] Gajeve institucije su u Starom rimu korišćene ako udžbenik za obrazovanje pravnika.^[3]

U Gajevim institucijama je izvršena sistematska podela prava po principu triparticije, gde je pravo podeljeno na ono koje se odnosi na lica, stvari i tužbe (lat personae-res-actiones).^[1] Prva knjiga Gajevih Institucija obrađuje fizičke osobe i razlike u njihovom pravnom; druga knjiga obrašuje stvari i načine na koji se nad stvarima može steći pravo, pa uključuje i odredbe koje se tiču testamenata; treća knjiga obrađuje nasleđivanje bez testamenta i obligacije; a četvrta knjiga bavi se pravnim akcjama i njihovim oblicima.^[4] Princip triparticije je prihvaćen kao osnova za izlaganje pravne materije u ranim buržoaskim kodifikacijama prava.^[3] Ovaj princip podele prava je i danas u upotrebi u mnogim pravnim udžbenicima.

Gajeve institucije su izvršile veliki uticaj na sastavljanje Justinijanovih Institucija par vekova kasnije, kada se komisija koja je bila zadužena za izradu koristila Gajevim institucijama.^[2] Istočnorimski car Teodosije II i zapadnorimski car Valentinijan III 426. godine su doneli Zakon o citiranju, koji je Gajeva dela iz još četvoricu rimskih pravnika učinio pravno obavezujućim za sudove.^[5]

Još jedna okolnost koja Gajevo delo za proučavanje istorije čini zanimljivijim od Justinijanovog jeste to što je Gaj živeo u vreme kada su se pravni postupci rešavali sistemom formula (formulae), tj. formalnim uputstvima koja je davao pretor, do koga bi tužba prvo stigla i koji je ta uputstva upiućivao sudiji (iudex), koji je postupao u datom postupku. Bez poznavanja sadržaja ovih formula nemoguće je rešiti najzanimljivije pitanje u istoriji rimskog prava i pokazati kako su kruta pravila svojstvena drevnom rimskom zakonu modifikovana onim što se nazivalo pravičnom jurisdikcijom pretora, tako da budu primenljiva u novim uslovima i dovedu se u sklad sa shvatanjima i potrebama razvijenijeg društva. Iz podataka koje Gaj donosi jasno je da je do ove modifikacije došlo putem manipulacije postojećim formulama. U Justinijanovo vreme taj razvoj je bio završen, i sistem formula je nestao.

Nakon Justinijanovih Institucija, Gajeve su izgubile na značaju, i dugo vremena su se smatrale izgubljenim sve dok nemački istoričar B. G. Niebuhr u biblioteci u Veroni 1816. godine nije otkrio sačuvani primerak iz kasnog petog veka.^[1] Gajev tekst pronađen je na palimpsestu, na kome su neka Hijerinimova dela bila napisana preko teksta Institucija. Veći deo palimpsesta je, međutim, dešifrovan uz pomoć Augusta von Bethmann-Hollvega i tekst je sada prilično potpun. U novije vreme pronađena su dva skupa fragmenata papirusa.^[6] Otkriće Gajevog dela osvetlilo je delove istorije rimskog prava koji su ranije bili vrlo nejasni. Mnogo istorijskih informacija koje je dao Gaj nedostaje u Justinijanovim kompilacijama, a posebno u izveštajima o drevnim oblicima pravne procedure. U ovim oblicima mogu se videti neki koji su preživeli iz najstarijih vremena, koja nauci uporednog prava pružaju dragocene podatke, koje mogu objasniti neobične oblike pravnog postupka uočene u drugim ranim sistemima.

1. ↑ ^{1,0 1,1 1,2 1,3} Berger, Adolf (1953). Encyclopedic Dictionary of Roman Law. str. 504. 
2. ↑ ^{2,0 2,1} Kovačević, Danijela (2019). PRAVO - teorija i praksa, Zakonsko nasleđivanje prema zakonu XII tablica. Novi Sad: Univerzitet Privredna akademija, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe. str. 33. 
3. ↑ ^{3,0 3,1} Станковић, Емилија; Владетић, Срђан (2014). Римско право. Крагујевац: Правни факултет Универзитета у Крагујевцу, Институт за правне и друштвене науке. str. 67. 
4. ↑ Berger, Adolph. Encyclopedic Dictionary of Roman Law. The American Philosophical Society. September 1953. p 504
5. ↑ Станковић, Емилија; Владетић, Срђан (2014). Римско право. Крагујевац: Правни факултет Универзитета у Крагујевцу, Институт за правне и друштвене науке. str. 86. 
6. ↑ Detalji o ovim rukopisima dati su u L.D. Reinolds (ur.), Texts and Transmission: A Survey of the Latin Classics (Okford: Clarendon Press, 1983), str. 174.