Karl XII od Švedske

Karl XII
Portret Karla XII.
Kralj Švedske
Vladavina	5. april 1697. - 30. novembar 1718.
Krunidba	14. decembar 1697.
Prethodnik	Karl XI
Nasljednik	Ulrika Eleonora
Dinastija	Pfalz-Zweibrücken
Otac	Karl XI
Majka	Ulrika Eleonora od Danske[α 1]
Rođenje	(1682-06-17)17. 6. 1682. Stockholm
Smrt	30. 11. 1718. (dob: 36) Fredrikshald (Norveška)
Vjera	luteran

Karl XII (Stockholm, 17. jun 1682. – Fredrikshald, 30. novembar 1718.), bio je švedski kralj od 1697. do svoje prerane smrti 1718.^[1]

Karl XII bio je tipični apsolutistički monarh koji je uspio odbraniti svoju zemlju punih osamnaest godina tokom Velikog severnog rata i istovremeno inicirao važne unutrašnje reforme. Pokrenuo je i katastrofalnu invaziju na Carsku Rusiju (1707-1709), koja je rezultirala potpunom propašću švedske vojske i gubitka švedskog statusa velike sile. Uza sve mane Karl je bio takođe i vladar ranog prosvetiteljstva, koji je proveo brojne važne unutrašnje reforme.^[1]

Konačni ishod Karlove epopeje beše kraj Švedske imperije, a takođe i njene učinkovito organizovane apsolutne monarhije i vojni stroj, započinjući parlamentarnu vladu jedinstvenu za kontinentalnu Evropu, koja će trajati pola veka, sve dok Gustav III ne obnovi kraljevsku autokratiju.^[2]

Došao je na presto sa šesnaest godina (1697).^[3] Susedni vladari nezadovoljno posmatrahu uzdizanje Švedske tokom XVI veka, koja im ote neke zemlje. Protiv Karla uskoro zaključe savez tri susedna vladara u smeru povraćanja izgubljenih oblasti. Ruski car Petar je želeo ponovo otvoriti put Rusiji za Baltičko more, Avgust II Jaki (1697-1733), poljski kralj i saksonski izborni knez, nameravaše da zavlada Livonskom, a danski je kralj Frederik IV Danski (1699-1730) računao da povrati oduzete krajeve u južnoj Švedskoj i da od zeta Karla XII uzme Šlezvig.

Računajući na mladost, lakomislenost i nespodobnost Karla XII, saveznici se nadahu u pouzdan uspeh, ali se za prvi mah prevare u računu, jer se mladi vladar pokazao kao odlučan i vešt vojskovođa. Saveznici prvi otpočnu tako zvani Veliki severni rat (1700-1721), koji je istovremen s Ratom za špansko nasleđe. Karl XII odmah je udario na Dance, i opsjedao Kopenhagen i primorao na mir (1700) danskog kralja, koji je istupio iz saveza. Nakon toga je u bitci kod Narve porazio Petra Velikoga, koji je imao mnogo puta veću vojsku, pa onda navali na trećega saveznika, od koga uze nekoliko poljskih gradova. Po želji Karlovoj Poljaci svrgnu s prestola Avgusta II i za kralja izberu poznjanskoga vojvodu Stanislava Leščinskoga. Karlo produži rat s Avgustom i u Saksonskoj dokle ga ne nagna da se odreče poljskoga prestola i da istupi iz saveza (1706). Dok se Karlo nalazio u Poljskoj i Saksoniji, Petar Veliki se učvrstio na Baltičkom moru i na obali Finskog zaliva osnovao novu prestonicu Sankt Peterburg (1703). Karlo je Petrov rad i uspeh s omalovažavanjem pratio i tek se po svršetku poslova u Poljskoj i Saksonskoj krenu na njega (1708). Ovom prilikom, rukovođen pozivom pobunjenih ukrajinskih kozaka pod hetmanom Mazepom, napade na Ukrajinu, ali mu se Kozaci ne odazovu, te ne mogne zauzeti Poltavu i osta u sred zime pod vedrim nebom, a kad mu Petar preseče sa svih strana pomoć i potuče ga kod Poltave (1709), jedva se bekstvom spase s nekoličinom pratilaca u Tursku. Poltavska bitka reši potonju sudbinu Švedske i Rusije, a pobedilac se triju kraljeva ne hte vratiti u svoju državu dok iz Bendera ne izaziva rat između Turske i Rusije (1711). Turska udari na Moldavsku i na Prutu opkoli Petra s vojskom. Karlo se oduševljeno nadao uspehu, ali Petar, po savetu svoje žene Katarine, potkupi velikoga vezira Mehmed-pašu, te zaključi mir, po kojem izgubi samo Azov. Ovakav postupak Karla veoma razljuti, te je još tri godine podsticao Turke na rat, ali bez uspeha. Najzad su ga iz Turske upravo odagnali. Dok se Karlo nalazio u Turskoj, stari su saveznici ponovili rat, a njima se pridružila Pruska, Saksonska i Hanoverska. Tek kad ču Karlo da ga Švedi nameravaju svrgnuti s prestola, potajno iz Turske, preko Ugarske i Nemačke, dođe u otadžbinu (1714). I ako mu vlada željaše mir, on produži rat, ali pogibe pri opsadi jednoga grada u Norveškoj.

Posle njegove smrti plemstvo se osili, pogubi njegova ministra von Görtza i podigne na presto Frederika od Hessen-Kassela, muža njegove sestre (Urlihe Eleonore kojoj muž ispočetka beše savladalac). Zaključujući mir s neprijateljskim državama, Švedska morade ustupiti deo svojih vladavina u Nemačkoj, Hanoveranskoj i Pruskoj. Danska dobi Šlezvig i nagna Švedsku na plaćanje carine kroz prolaz u Baltičko more, a Avgusta II, koji se već beše vratio u Poljsku, prizna za poljskoga kralja. Mir je sa Švedskom poslednja zaključila Rusija, koja po ništatskom ugovoru (1721) zadrži Ingriju, Estonsku i Livonsku s delom Karelije i Finske. Posle ovoga Švedska je izbrisana iz reda velikih sila, a Rusija u osvojenim krajevima dobi mnogo i nemačkoga stanovništva s plemstvom, koje je dosta uticalo na ruski državni i društveni život.^[4]

Godine 1699. ruski car Petar se sastao sa poljskim kraljem Avgustom II. u Ravi u cilju objavljivanja rata Karlu, ali zbog neprijateljstva Osmanlijskog carstva Rusija nije mogla odmah povesti rat već je to prepustila Poljskoj, koja je u rat uvukla i Dansku. Saveznici u prvi mah pretrpeše poraz, pošto su pomislili da će iskorititi mladost i lakomislenost kralja Karla, koji beše jedan od najvećih vojskovođa svog vremena. Karlo potom sa svojom malom vojskom opsede Kopenhagen i primora Danskog kralja Frederika IV. da s njim sklopi mir. Tek 8/19 avgusta 1700. godine jedan glasnik donese vest da je između Rusije i Turske potpisan mir. Istoga dana ruska vojska dobi naređenje da pođe u rat. Da bi objavio rat Švedskoj, Petar ima jedan izgovor:

Zar nisu Šveđani uvredili drvodelju Petra Mihailova u trenutku kada je izaslanstvo koje je on pratio prolazilo kroz Rigu?

Verujući da je Karlo zauzet borbom protivu njegovih saveznika, Petar polazi u rat kao što se polazi u šetnju. On najpre opseda tvrđavu Narvu. Ali ona odbija da se preda. Kao i kod Azova, ubrzo se uviđa da Petrova artilerija ne vredi ništa. Dva meseca njegova vojska očekuje da se tvrđava smiluje i da se preda. Odjednom se saznaje da dolazi Karlo i da će za dvadeset i četiri časa biti već pred Narvom (17/28 i 18/29 novembra 1700. godine). Petra je to toliko zbunilo i uzrujalo, da napušta svoj logor i ostavlja protivrečna naređenja svome tuđinskom vojskovođi De Kroiju koji je tek prispeo, te nije imao vremena da se upozna sa trupama kojima je sve nedostajalo. Da li treba sačekati da stigne artilerija, ili treba odmah pokušati juriš na Narvu? Dok se oni tako pitaju, Karlo, koji je već lako potukao danskoga kralja, ne usteže se da sa svojih 8.430 Šveđana napadne 40.000 Rusa. Tek što je stigao, odmah je iskoristio jednu buru da baci svoje trupe na Petrov logor. Za pola časa bitka je dobijena; osim gardiskih pukova, svi Petrovi vojnici dali su se u bekstvo.

Karlo je odneo ovu pobedu jer u glomaznoj vojsci Petrovoj nije bilo dobrih zapovednika, a ono što ih je bilo, većinom stranci, nisu uživali poverenje svojih vojnika. Vojska je bila nejednaka, loše snabdevena, velikim delom slabo izvežbana i slabo naoružana. Iznenadnim napadom na nju Karlo, iako je bio gotovo pet puta slabiji, naneo joj je strašan poraz. Mase Rusa podavile su se u talasima Narve, dok su druge bile zarobljene sa celokupnim taborom, komorom, artiljerijom i zastavama. Samo su se dva gardiska puka još nekako borila, pa su se povukla u nekom redu, ali pretrpevši teške gubitke.

Slava ruskog cara Petra pomračena je u očima čitave Evrope. Odmah posle poraza on pada u očajanje i plače, i spreman je da zaključi mir po svaku cenu, da se odreče svega. Ali se ubrzo pribira. U Dnevniku koji će svojeručno ispravljati, on će ovako izložiti ukratko te, za njega, mučne trenutke:

Potreba je odagnala lenost i nametnula naporan rad i danju i noću.

Karlo XII, ubeđen da je s Rusijom svršeno, nije ušao u njene predele, nego je, ostavivši duž ruske granice samo vrlo slabe snage, sa glavnom vojskom brzo krenuo preko Livonije u poljske predele. Prvi sukobi sa vojskom kralja poljskog ispali su srećno za Karla. Ali je poprište rata bilo preveliko; Karlo se gubio u ogromnim poljskim šumama, jureći za svojim protivnikom.

Dok se sve to dešavalo u Poljskoj i Saskoj, Petar je stvorio novu vojsku i uspeo je da s njome prodre u švedske predele, da osvoji u jesen 1702. moćnu tvrđavu Nöteburg na izlasku Neve iz Ladoškog Jezera^{[α 2]}, i da izađe na proleće 1703. na Baltičko More, gde je osvojio ušće Neve i malo ostrvo blizu njega (Kotlin); na ovom ušću i ostrvu javlja se 16./27. maja 1703. godine buduća prestonica—grad Svetog Petra, nazvan na holandeski način Sankt Petersburg sa tvrđavom Svetih Petra i Pavla i sa utvrđenim pristaništem Kronštatom na spomenutom ostrvcu. Uz vojsku izbi na Baltičko More i ruska flota sagrađena na jezeru Onjegi. Prvi sukobi ruskih ratnih lađa sa švedskim bili su veoma uspešni po Ruse. Petar je imao zadovoljstvo da lično učestvuje u zarobljavanju jedne švedske lađe. Ne zaustavljajući se na ovim uspesima, Petar je osvojio nekoliko pokrajina duž Baltičkoga Mora: Kareliju, Ingriju, Estonsku i Livoniju sa njenim glavnim gradom Rigom. Dok Karlo progoni Avgusta po njegovoj kraljevini, Petar obnavlja svoju vojsku i sa novim trupama uspeva da osvoji obalu Finskoga Zaliva i Livonije. Međutim zatišje koje mu je ostavio Karlo bliži se kraju: Avgust Poljski zaključio je sa Švedskom sraman mir u Altranstatu (5. oktobra 1706. godine), te je Petar ostao sam pred svojim strahovitim neprijateljem. I on pokušava da posredstvom vojvode od Malboroa, koga je potkupio, sklopio poseban mir sa Karlom, ali su njegovi zahtevi preterani: on hoće da zadrži ušće Neve i okolnu obalu.

Ovo je želeo stoga što je u toj krajini, gde su stanovali siromašni finski seljaci, Petar bio izabrao mesto za građenje Sankt-Piterburga. Potom ponovo dolazi do rata između Karla i cara Petra, i Karlo je, još iste godine, potpuno dotučen.

Godine 1708. Petar rešava da se povuče u središte Rusije, da povuče za sobom neprijatelja uništavajući sve iza sebe, i njegov protivnik upada u tu klopku preko svakog očekivanja. I zaista, dok Petar pustoši Livoniju i Ingriju zato što se nada da će se sukobiti sa Karlom XII u severnim oblastima, na obalama Finskoga Zaliva koje tek beše osvojio, Šveđanin se beše uputio ka jugu, jer ga je hetman Mazepa mamio u bogatu ukrajinsku oblast, i naredio je da mu iz Livonije dođe pojačanje od 16.000 ljudi pod komandom generala Levenhaupta. Pošto je bez smetnji prešao reku Berezinu, Karlo XII morao se zadržati mesec dana u Mohilevu da sačeka Levenhaupta, a za to vreme su bolesti, glad i pijančenje pustošili njegovu vojsku. Na veliku Petrovu radost, Rusi su potukli Levenhaupta 9/20 oktobra 1708. godine kod Ljesnaje, te je on odveo u Karlov logor samo 6.700 ljudi, koji su samo predstavljali nov teret za ishranu u toj već izgladneloj vojsci; osim toga, morao je usput da ostavi svoju artileriju. A Mazepa, koji se neprestano kolebao i igrao dvoličnu igru sa Petrom i Karlom, u poslednjem trenutku odustao je da dođe, kao što je bio obećao, da se pridruži Karlu na ukrajinskoj granici.

Za to vreme ruska vojska je obnovljena. Ona može sve tešnje da opkoli Karla, koji umesto letnjeg rata na koji je računao, morao da dočeka zimski rat (od januara do marta 1709. godine). Sa smanjenom vojskom (manje od 20.000 ljudi) on otpočinje opsadu Poltave, koja traje dugo. Uzalud ga njegovi generali savetuju da se okane svoje namere. Uskoro mu ponestaje municija, a da bi nesreća bila još veća, ranjen je u nogu. Petar se i dalje ne žuri, jer se uzda u dva saveznika: vreme i prostor. Naposletku, 27. juna/8. jula, Karlo vrši napad. Posle dva sata Rusi pobeđuju. Karlo beži ka jugu, ka turskoj granici; njegov štab i 2.000 vojnika zarobljeni su.

Iako je i dalje bila moćna, Švedska je izgubila ugled u Evropi. Slabljenje Švedske i pojava Rusije na evropskoj pozornici poremetili su nekadašnju političku ravnotežu. Iako su se, razume se, sve velike sile — a naročito pomorske sile — pokazale neprijateljski raspoložene prema ovom razvoju Rusije, drugostepene sile, naprotiv, grčevito su se uhvatile za ovu novu vojničku silu koja raspolaže prostranom teritorijom i neiscrpnim mnoštvom „besmrtnih vojnika”. Sistem interesa koji su stvorili uspesi Rusije pojavljuje se jasno.

Energičan, ali neiskusan, Petar je grabio sve prilike koje su se ukazivale, te je neizbežno rasparčavao svoju snagu. Od njegova tri eventualna neprijatelja, Poljske, Švedske i Turske, Poljska je postala njegov saveznik, i on je raspoložen da joj prepusti Livoniju; ali druga dva neprijatelja dovoljni su da neobično otežaju njegov zadatak. Švedska može da se osloni na tri pomorske sile, Englesku, Holandsku i Francusku, i Švedska ima za protivnika samo Dance i nekoliko malih nemačkih dvorova — jer Turska tada tek počinje da stiče važnost — koji upravo i postaju prvi zapadni saveznici Rusije i neprekidno razgnevljuju Petra svojom dvoličnošću i spletkama. Turska, koju isto tako podržava Francuska, ima protivu sebe sve potlačene hrišćanske narode: Rumune, Srbe, Bugare, Grke, Jermene, koji preklinju Rusiju da ih oslobodi. Ali udaljenost njihove eventualne zaštitnice izaziva kod hrišćana na istoku strah od turske osvete u slučaju da Rusija zadocni ili se čak i odrekne namere da im pomogne, te im nalaže da vode dvosmislenu, pa čak ponekad i podlu politiku, kao što je bila na primer politika hrišćanskih vođa u dunavskim pokrajinama Vlaške i jednog dela Moldavije, koja je povukla Petra u pohod na Prut dajući mu lažnu nadu da će hrišćani dići ustanak u pozadini turske vojske.

Holanđani i Englezi trude se u Beču da spreče svako zbliženje Habsburga sa Moskvom. Oni ukazuju na opasnosti koje bi usled uvećavanja Rusije zapretile Evropi i uveravaju cara u iskrenu odanost Karla XII Austriji. Švedski diplomati deluju u istom smislu služeći se korupcijom. Zbog toga su uzaludni svi pokušaji koje Rusija čini preko Golicina^[tko?] i Patkula u Beču 1701—1702. godine da bi dobila posredovanje i savez.

Pre bitke kod Poltave, čak i prijateljske i savezničke zemlje, kao Hanover i Pruska, više vole da održe nekadašnju političku ravnotežu. U jednom izveštaju iz Londona, Matvjejev obaveštava svoju vladu da se dvorovi Pruske i Hanovera trude da rašire misao kako svi evropski vladari treba da zaziru od uvećavanja Rusije. Ako ona bude primljena u veliki savez – kažu oni – i bude učestvovala u evropskim poslovima i ako nauči vojnu veštinu i porazi Šveđane koji jedini služe Evropi kao bedem protivu nje, onda neće više moći da se spreči širenje njene moći nad čitavom Evropom. Treba je dakle udaljiti od evropskih poslova i od saveza, otežavati joj obučavanje njene vojske i pomagati Švedskoj protivu nje. Izgleda da su Engleska, Nemačko carstvo i Holandija poslušale ovaj savet i rešile „da ne prime cara u njihov savez, već da ga isprate učtivim frazama.”

Posle poraza kod Poltave, iako se uzajamni odnosi i interesi velikih sila ne menjaju, ugled Rusije povećava se odmah, dok ugled Švedske osetno opada.

Posle svoga bekstva sa bojnog polja kod Poltave, Karlo XII sklonio se u Bender, u turskoj Moldaviji, i neće da napusti tu zemlju, već se trudi da u njoj raspiri mržnju na Rusiju. Petar pak zaključuje aprila 1711. godine ugovor sa Kantemirom, gospodarem Moldavije.

Pod ovakvim okolnostima Petar je primoran da nastavi rat ne samo da bi savladao Švedsku, već i da bi pobedio ravnodušnost i neodlučnost cele Evrope. Godine 1713. preduzima pohod na Finsku i ovako objašnjava svoj cilj:

Iako nama Finska nije nimalo potrebna, mi moramo imati na raspolaganju izvesnu teritoriju koju bismo mogli ustupiti u slučaju mira, a ova pokrajina je kolevka Švedske.

Pošto su Šveđani napustili bez borbe Helsingfors, Borgu i Åbo, čitava južna obala Finske pala je za kratko vreme u ruske ruke. Čuvena pobeda kod Hangöuda nad švedskom flotom 27. jula/7. avgusta 1714. godine proizvela je u Rusiji kao i u inostranstvu utisak druge bitke kod Poltave. Držanje sila prema Rusiji se menja, i nov jedan brak se sklapa u aprilu 1716. godine, brak između druge bratanice Petrove, Katarine Ivanovne i vojvode od Meklemburga. U Pomorju, gde je prispeo januara 1716. godine, Petar se ponaša kao gospodar: kralj Avgust pored njega liči na vazala. Saveznici, Pruska i Danska, čija je zabrinutost na vrhuncu, sprečavaju ruske trupe da uđu u varoš Vismar koja se tek beše predala. Austrija zahteva evakuaciju Meklemburga, gde ruski vojnici žare i pale, i traži, osim toga, da se Petar odrekne svoga plana da izvrši prepad s mora iz Nemačke na južnu obalu Švedske u Skaniji.

Konačno Šveđani zamoliše za mir. Pregovori, započeti u Pirmontu — banji u kojoj je Petar bio na lečenju — nastavljeni su u Hagu. Petar okleva, jer on još uvek misli na obalski napad koji bi izvršio u Švedskoj. A kako se ovaj napad može izvršiti samo uz pripomoć Danske, on napušta Pirmont i odlazi u Kopenhagen, praćen jednom flotom galija i 5.000 konjanika. Ali ovi planovi propadaju usled sve veće uznemirenosti koju u Evropi izaziva sve brže jačanje njegove moći. Poverenje više ne vlada nimalo među saveznicima: Petar ih optužuje da odugovlače pripreme za taj pohod i da izbegavaju svaku odlučnu akciju; oni pak sumnjiče njega da hoće da zaključi zaseban mir. Ovo međusobno raspravljanje omogućava Švedskoj da utvrdi sve tačke na svojoj obali gde bi iskrcavanje bilo mogućno, kao što se Petar mogao i lično uveriti za vreme jednog izviđanja u okolini Lanskrona. Nasuprot tome, saveznici ga obasipaju spoljnim izrazima uvažavanja. Daju mu čak priliku da se stavi na čelo četiri eskadre, od kojih jedne engleske. Iskovana je i naročita medalja da bi se svečano obeležio ovaj događaj.

Tada Karlo sazna da ga Šveđani nameravahu svrgnuti s prestola, pa se vrati u Švedsku i ponovo objavi rat Rusiji, Poljskoj i Danskoj.

Pošto nije mogao da radi sa saveznicima, Petar je radio sam. S jedne strane on ozbiljno pomišlja na odvojen mir i započinje u toj nameri direktne pregovore o Alandskim Ostrvima. S druge strane, on s razlogom smatra da treba, pre nego što bi završio rat, da zada Šveđanima poslednji udarac jedino svojim sopstvenim snagama, te se shodno tome i priprema. Ali on nailazi na očigledno zlu volju Danaca i Engleza, koje sad optužuje da izdaju Rusiju odugovlačeći rat sve do jeseni, a to je nepovoljno doba za vojne operacije:

Oni dobro znaju da ako mi olako izvršimo taj pokušaj po takvom vremenu, da ćemo pri tom ili propasti, ili ćemo iz toga izići toliko oslabljeni, da ćemo morati da igramo kako nam oni sviraju.

Primoran je, dakle, da odloži izvršenje svoga plana do narednoga leta. Posle iskustva što ga je stekao na Prutu, on zna šta znači "raditi lakomisleno i oslanjati se na saveznike". A Danci ga, opet, optužuju da je spor i da se potajno sporazumeva sa Šveđanima. U septembru 1716. godine, jedan ratni savet na kome su bili okupljeni car, njegovi ministri i njegovi generali, odlučuje da se odloži iskrcavanje trupa. U to vreme su odnosi između Petra i Danaca dobili prilično čudan vid: dok se na dvoru priređuju sjajne svečanosti, Kopenhagen se utvrđuje s obzirom na mogućan Petrov napad koji bi on izvršio protivu svojih saveznika. Govori se da su Englezi odlučili da cara liše slobode, da ga vrate u Rusiju, da ga primoraju da odvede svoje brodove i trupe, te da tako učine kraj ruskom širenju na Baltičkom Moru. Čas sa tvrdi kako Petar traži dansko Pomorje; čas kako hoće da presajedini Meklemburg; čas opet kako ima nameru da zauzme Hamburg i Libek. Engleski kralj Đorđe poziva zvaničnim putem cara Karla VI da kao vladar Germanskoga carstva razmisli o načinima kako da spase Severnu Nemačku od Petrove moći, a da njega treba primorati da se vrati u Rusiju. Ipak se ova stvar izvodi na uglađen način. Početkom oktobra ruska vojska je prevezena iz Danske u Meklemburg, a za to vreme se ređaju svečanosti i izjave prijateljstva. Želi se samo jedno: videti kako Rusi što pre napuštaju Evropu. Prigodnim spisima pokušava se da se javno mišljenje okrene protivu Rusije; čitav niz brošura navode žalbe stanovništva ogorčenog ponašanjem carevih vojnika u Pomorju, Meklemburgu i Holštajnu. Svakako da, s obzirom na tadanje običaje i shvatanja, ima dosta istine u ovim žalbama; ali je važno to, što one osvetljavaju pojavu na međunarodnoj pozornici jednoga novog glumca — moćne Rusije.

Ali on ima i jednu diplomatsku nameru, a to je: da otrgne Francusku od saveza sa Švedskom, Holandijom i Engleskom, pa da joj ponudi u zamenu za to sporazum sa Rusijom, Poljskom i Pruskom. Taj rat se vodio u Finskoj, Pomeraniji i na moru.

Karlov Ministar, baron Gerc, trudi se upravo da ubedi svog ratobornog gospodara da on ne može ratovati sa celim svetom i da treba da zaključi mir sa Rusijom, ako želi da pobedi Nemačku. U avgustu 1717. godine Petar prihvata ponudu da se započnu direktni pregovori. Početkom 1718. godine ruski diplomatski predstavnici, Osterman — čiji će rad na pregovorima istaći njegov diplomatski talent — i Brus polaze iz Petrograda za Alandska Ostrva. On im daje uputstva da „ne raskidaju odmah, jer interes to sada ne dopušta”, ali nagoveštava svojim protivnicima da je još uvek spreman da započne novu ofanzivu; iako želi da zadrži osvojene oblasti na Baltičkom Moru i da brani interese Pruske i Poljske, on je ipak gotov da „ustupi” Finsku uzimajući kao granicu reku Kimen^[tko?] i da ne pomaže zahteve Engleske i Danske. Konferencija u Alandu^[tko?] otvara se u maju. Već na prvoj sednici prestavnici Švedske izjavljuju da ona ne može da se odrekne Estonije i Livonije, koje su njene „tvrđave”. Pregovori traju celoga leta i cele jeseni. I jedna i druga strana odugovlači: Šveđani računaju na mogućnost jedne pobune u Rusiji, a Rusi su ubeđeni da Karlo neće moći duže da izdržava svoju vojsku u svojoj iscrpenoj zemlji.

Karla je ubrzo potom nestalo zauvek; on je poginuo pri opsadi norveške tvrđave Fredrikshama, 1718. godine. Gerc je uhapšen a pritom počinju međusobice u Švedskoj. U martu 1719. godine na Švedski tron dolazi Ulrika Eleonora, a time je u švedskoj pobedila „liberalna” stranka, kada je pogubljen i sam Gerc. Ovom anarhijom koristila se Rusija i tako je uspela sačuvati teritorije otete Švedskoj.

Po pitanju naslednika, više od polovine njegovog života proteče na bojnom polju, tako da Karl XII nije se ženio niti je imao dece.

• The Great Northern War and Charles XII Arhivirano 2017-10-20 na Wayback Machine-u
• Charles XII and his Life and Death Arhivirano 2005-04-06 na Wayback Machine-u (sv)
• BBC News item: Who killed Sweden's Warrior King?
• Timeline of 1700–1720 in Sweden Arhivirano 2007-02-09 na Wayback Machine-u

Karl XII od Švedske Pfalz-Zweibrücken bočni ogranak od Wittelsbacha Rođen/a: 1682 Umro/la: 1718
Kraljevske titule
Prethodi: Karl XI	Kralj Švedske 1697 – 1718	Slijedi: Ulrika Eleonora