Atlantska povelja

Atlantska povelja je pregovarana na Atlantskoj konferenciji (šifrovano RIVIERA) od strane britanskog premijera Vinston Čerčila i predsenika Sjedinjenih Država Frenklin D. Ruzvelta, na ratnom brodu u sigurnoj luci Argentija, Njufaundlend (smeštenoj u Placenrija zalivu) čime je izdata zajednička deklaracija 14. avgusta, 1941. godine. Ruzvelt je putovao do Argentije na oklopnoj krstarici USS Augusta, u pratnji bojnog broda USS Arkanzas, krstarice USSTuskalosa i razarača USS Mek Dugal, dok je Čerčil učinio put preko Atlantika na bojnom brodu HMS Princ od Velsa.

Atlantska povelja je uspostavila viziju sveta posle Drugog svetskog rata, uprkos činjenici da Sjedinjene Države još nisu ušle u rat. Učesnice su se uzalud nadale da će se Sovjetski Savez, pošto je na njega već započeta invazija od strane Nacističke Nemačke u junu iste godine uprkos prethodnom dogovoru, biti takođe uz njih.

Ukratko, osam tačaka dokumenta su:

1. nema nikakvih teritorijalnih pretenzija od strane Sjedinjenih Država ili Ujedinjenog Kraljevstva;
2. teritorijalna poravnanja moraju biti u skladu sa željama naroda;
3. pravo na samoopredeljenje naroda;
4. ukidanje trgovinskih barijera;
5. globalna ekonomska saradnja i napredak društvenog blagostanja;
6. sloboda od oskudica i straha;
7. sloboda na moru;
8. razoružanje zemalja agresora, posleratno opšte razoružanje;

Na naknadnom međusavezničkom sastanku u Londonu 24. septembra 1941, vlade Belgije, Čehoslovačke, Grčke, Luksemburga, Holandije, Norveške, Poljske, Sovjetskog Saveza, i Jugoslavije, i predstavnici generala Šarl de Gola, lidera Slobodne Francuske, nedvosmisleno su usvojili prisvajanje zajedničkih principa predstavljenih u povelji.

Sile Osovine su tumačile ove diplomatske sporazume kao potencijalno savezništvo protiv njih. Adolf Hitler je na to gledao kao dokaz zavere između UK i SAD u međunarodnoj zaveri Jevreja i odobrio je izvršavanje Konačnog Rešenja pre završetka rata u znak odmazde. U Japanskom carstvu, Atlantska povelja je ojačala podršku militaristima u vladi, koji su zahtevali agresivniji pristup prema UK i SAD.

Sa druge strane, ovaj sporazum je jedan od prvih koraka ka formiranju Ujedinjenih nacija.

Zvanične izjave i državni dokumenti nagoveštavaju da su Čerčil i Ruzvelt potpisali dokument. Međutim, ne postoji ni jedna potpisana kopija. Britanski pisac, H. V. Morton, koji je putovao sa Čerčilovom grupom na Princu od Velsa, je izjavio da ni jedna potpisan verzija nikada nije ni postojala. „Dokument je prošao kroz nekoliko izmena“, kaže Morton, „i dogovoreni tekst je telegrafisan u London i Vašington.“ Tokom ovog procesa, greška se pojavila u londonskom tekstu, ali je ona naknadno ispravljena.

U to vreme se javila ordeđena zabrinutost oko tajnosti i sigurnosti britanske strane. Iako su pristupili na Princ od Velsa u najvećoj tajnosti, novinari iz SAD su primetili odsustvo Ruzvelta iz Vašingtina i povezali je sa „iznenadnim“ odsustvom Čerčila iz Kuće predstavnika. Usled nedostatka cenzure u zemlji još van ratnih dešavanja omogućene su razna nagađanja novinara. Švajcarski radio, je 6. avgusta, saopštio glasine da su dva lidera na putu da se sretnu u Kanadi. Sve ovo je počelo pre sastanka, uz rizik da ih presretne nemačka U-podmornica.

• Spisak konferencija iz Drugog svetskog rata
• Sistem iz Breton Vudsa

• Atlantska konferencija Arhivirano 2008-12-27 na Wayback Machine-u
• Internet strana broda USS Augusta Arhivirano 2005-08-29 na Wayback Machine-u
• Nacionalna arhiva slika SAD o originalnom dokumentu