Умутина

Умутина (Умотíна, Омотина, Умотина, Барбадос, Барбадо), племе из скупине Боророан Индијанаца дуж ријеке Парагуаy у бразилској држави Мато Гроссо. Пацифизирао их је 1918. Цâндидо Рондон ^[1]. У сувремено вријеме преостало их је 160 (1993). Свој језик су заборавили и данас се служе португалским ^[2]. Умутине су познати по описима етниолога Харалда Сцхултза, који је 1940.-тих година три пута живио међу њима, укупно 8 мјесеци.

Од не-Индијанаца називани су Барбадос због својих брада које су израђивали од женских коса или крзна мајмуна дрекаваца

У прошлости су живјели на горњем Парагуају, између ријека Сепотуба и Бугрес. Данас имају два села, кедно је Умутина са 420 становника, и друго Балотипонé са 25 становника у пет обитељи. Ова друга скупина себе и назива Балотипонé (нови народ)^[3]. Села се налазе унутар резервата Умутина који се простире на 28.120 хектара, у опћинама Барра до Бугрес и Алто Парагуаи, између ријека Парагуаи и Бугрес.

Женска ношња састојала се од тубуларне памучне сукње ткане на рудиментраном ткалачком стану, а соју косу носиле су кратко подрезану. Мушка одјећа била је тек навлака за уд, а косу су носили дугу, сплетену у чвор на врху главе и омотану у памучни појас, налик турбану. Накит се израђивао од мајмунских коатијевих и пекаријевих зуби и љусака ријечних мекушаса од којих су павили огрлице

Њихово бројно стање износило је око 400 (1862), али је након пацификације 1911. број спао на 300, а осам година касније оспице или нека друга болест број им је сманила на 200. Број им опада и касније 120 (1923.); 73 (1943)м од чега 50 на Пôсто Фратернидаде Индíгена, а 23 на горњем току ријеке Парагуаи, на сјеверу Мато Гросса, који постају познати као 'Независни' због одбијања било каквог контакта са Еуропљанима. Но ову независну скупину двије године касније погађа епидемија магаречег кашља (хрипавац) и бронхопнеумонија, па преживи свега њих 15. Скупина на постаји Пôсто Фратернидаде Индíгена почела се женити са припадницима других племена, и њихов број износи 445 (2009)^[4]