Isihazam

Isihazam (gr: ησυχια hesihia - mirovanje, tihovanje, ćutanje) je molitvena tradicija u pravoslavlju, koju upražnjavaju monasi isihasti (gr: Ἡσυχαστής hesihastes). Ovaj način duhovnog života je pretežno zastupljen na Svetoj gori. Isihastička praksa započinje pokajanjem i podvizima za očišćenje duše i tela od strasti, a nastavlja se neprestanim upražnjavanjem unutrašnje molitve srca. Plod takvog podviga je viđenje božanske svetlosti, poput apostolskog na gori Tavor prilikom Isusovog preobraženja.^[1] Isihazam nije samo delo podviga, već je i potpuno okretanje čovekovoj unutrašnjosti sjedinjeno sa punotom crkvenog života i neophodnošću uzimanja Svetih Tajni.

Isihastičko upražnjavanje kontemplativnog života se zasniva na slovu Jevanđelja: "Carstvo je Božije unutra u vama" (Luka 17,21) i na savetima Apostola Pavla: "Molite se neprestano" (1. Sol. 5,17), vuče korene iz ranih monaških centara hrišćanskog Istoka: Kapadokije, Egipta, Sinaja, Carigrada.^[1] U 13. i 14. veku je isihazam doživeo značajan procvat kao širok monaško-crkveni pokret na Svetoj gori, u Vizantiji, na Balkanu i potom u Rumuniji i Rusiji. Neki zapadni teolozi ga smatraju "jedinim velikim mističnim pokretom u pravoslavlju"^[2].

Glavni nosioci isihastičkog iskustva bili su, u vekovima procvata, Simeon Novi Bogoslov (X-XI v.), Grigorije Sinait (XIII—XIV v.) i Grigorije Palama (XIV v.), sa većim brojem sledbenika u svim pravoslavnim narodima. Sa Atosa se u sledećim vekovima raširio po manastirima u Bugarskoj, Srbiji, Rusiji i Moldaviji, utičući ne samo na monaški nego i na liturgijski život. U srednjevekovnoj Srbiji su mnogi monasi isihasti živeli u većem broju manastira Srbije podignutih od Lazarevića i Brankovića.^[1]

U vreme kada se isihazam javio, izazvao je mnoge burne reakcije. Varlam Kalabrijski, teolog i monah iz južne Italije, se usprotivio pokretu isihazma i optužio za jeres učenje Grigorija Palame^[2], koji je branio isihazam, tvrdeći da je poznanje Boga čin iskustva. Grigorije Palama govori o neposrednom sozercavanju Boga u vidu nestvorenih božanskih energija. Između Varlaama i Palame se vodila vatrena polemika. Protiv Varlaama, koji je oboženje svodio na podražavanje Boga, Palama navodi da je oboženje stvarno učestvovanje, lično opštenje sa Bogom. Blagodat je prenošenje sile božje u naš život, ali i pored Božijeg prisustva u nestvorenim energijama, tajna božije suštine ostaje nepoznata. Spoznaja znači sjedinjenje sa Bogom, prodiranje u unutrašnjost Boga koliko je dopušteno čoveku, koji nikad ne može da shvati i iscrpe božansku suštinu.^[3]

Pomesni sabori u Carigradu 1347. i 1351. godine, kojima predsedava car Jovan VI Kantakuzin, su i pored protivljenja pojedinih teologa, proglasili pravovernost isihazma i Palamine doktrine.^[4]

Teološke implikacije isihastičkog duhovnog iskustva vrlo su značajne, jer vode neposrednom bogopoznanju, shodno kojem se Bog javlja svojim energijama, pri čemu svojom suštinom ostaje nedostupan.^[1] Isihazam je uticao na život i kulturu hrišćanskog Istoka, i na oblikovanje celokupne životne filozofije pravoslavnih naroda kroz vekove.^[1]

• Tihovanje
• Grigorije Palama
• Božanske energije
• Građanski rat u Vizantiji 1341–1347

• Rečnik pravoslavne teologije, Isihazam
• Catholic Encyclopedia, Hesychasm
• Žan-Klod Larše, Isihazam i Šesti vaseljenski sabor Arhivirano 2008-02-13 na Wayback Machine-u
• Grigorije Palama, Trijade u odbranu svetih isihasta Arhivirano 2012-01-05 na Wayback Machine-u
• Isihizam kao osvajanje unutarnjih prostora^{[mrtav link]}
• Stavros Jagazoglu, Svetotajinski isihazam Arhivirano 2007-11-11 na Wayback Machine-u