Боббy Сандс

Роберт Герард Сандс (Белфаст, 9. 3. 1954. - затвор Мазе, 5. 5. 1981.), познат и као Боббy Сандс, члан Привремене ИРА-е и штрајкаш глађу који је изабран у Парламент Уједињеног Краљевства.

Родио се у Сјеверној Ирској. Имао је двије сестре и брата. Он и његова обитељ су прогнани јер су били римокатолици, али презиме им потјече од дједа који је био протестант. Врло рано осјетио је проблеме који постоје у Ирској због припадности другој вјери. Желио се запослити као градитељ аутобуса, али су га лојалисти отјерали оружјем. У затвор је доспио због посједовања четири пиштоља. Одбијао је храну, а за вријеме узништва изабран је у Парламент. Умро је у 27. години након 66 дана поста. Његова смрт изазвала је жестоке нереде у националисичким круговима Ирске.

Сандс је рођен у католичкој обитељи у Абботс Цросс-у, Неwтоwнаббеy, Цоунтy Антрим, Сјеверна Ирска, и живио је тамо до 1960 те се тада преселио у Ратхцооле, Неwтоwнаббеy. Његова прва сестра, Марцелла, је рођена у травњу 1955 а друга, Бернадетте, у студеном 1958. Његови родитељи, Јохн и Росалеен, имају још једног сина Јохн-а 1962. Обитељ се селила због угњетавања од стране лојалиста. У школи коју напушта, постао је приправник за тренера док није натјеран на животне рубове. У липњу 1972, са 18 година, обитељ му се сели у насеље Тwинброок.

1972, 'године невоља' са највише смртних случајева, Боббy се прикључује ИРА-и. У листопаду исте године, Сандс је ухићен и осуђен за посједовање 4 пиштоља која су нађена у кући у којој је живио. У травњу 1973 је осуђен на 5 година затвора.

Кад је пуштен 1976, вратио се својој обитељи у Тwинброок у западном Белфасту. Сандс се вратио у активно судјеловање у ПИРА. Након тога је оптужен у листопаду 1976 да је укључен у бомбардирање Балморал Фурнитуре Цомпанy у Дунмуррyу. Иако никада није правомоћно осуђен за ово дјело, те и порота и судац рекоше да нема никаквих доказа који би указивали на његову уплетеност у тај чин. Након бомбардирања, Сандс и још најмање 5 особа у бомбашком тиму су били укључени у борбу ватреним оружјем са полицијом. За ово никада није осуђен због недостатка доказа. Сеамус Мартин и Габриел Цорбетт су били рањени, а Сандс са Јое МцДоннелл, Сеамус Финуцане и Сеан Лаверy бива ухићен док су бјежали аутом. Пронашен је пиштољ из обрачуна који је послужио као доказни материјал.

На његовом суђењу (у рујну 1977) је одлучено да је крив за илегално посједовање оружја (доказни пиштољ), те је на опће изненађење осуђен на изразито високу казну за такво дјело од невјеројатних 14 година.

Затворску казну је служио у ХМ Присон Мазе, зван од ирских републиканаца Лонг Кесх. У затвору, Сандс постаје писац и прозе и поезије која бива објављена у листу Ирисх републицан неwспапер Ан Пхоблацхт. При крају 1980-е Сандс бива изабран за Оффицер Цоммандинг оф тхе ИРА затвореника у Лонг Кесх-у.

Републикански затвореници су организирали серију протеста којима су тражили да им се врати статус политичких затвореника, а не да им се суди као обичним криминалцима. То је започело "протестом дека" 1976, кад су затвореници умјето униформи носили деке. Тада крећу бруталне мјере гушења тих просвједа који има врхунац у "прљавом протесту" 1978 када су почела уобичајена пребијања у блату и каљужи која су довела до тога да су затвореници живјели у прљавштини тако што су запрљавали изметом зидове. Ту је и био први штрајк глађу у јесен 1980, када је британска влада пристала на увјете штрајкаша. Кад је штрајк завршен влада је вратила ствари у првобитно стање.

1981 Ирски штрајк глађу започиње када Сандс одбија храну 1. ожујка 1981. Сандс одлучује и да се други затвореници прикључе штрајку у размакнутом редосљеду тако да се глас затвореника боље чује те да се може пратити погоршање стања затвореника који најдуже штрајкају.

Штрајк глађу је захтјевао "Пет Захтјева":

1. право да се не носи затворска униформа;
2. право да се не ради затворски рад;
3. право на слободно дружење са другим затвореницима, те организацију едукативних и рекреативних садржаја;
4. Право на један посјет, једно писмо и један пакет на тједан;
5. Потпуни поврат опроста изгубљеног током просвједа.

Прави циљ штрајка је био да их се прогласи политичким затвореницима, а не да их се етикетира као криминалце, ПОW'с (присонерс оф wар). Ипак и данас постоји мишљење да је примарни циљ било добити међународну потпору и публицитет.

Кратко након почетка штрајка, Франк Магуире, Независни Републиканац МП фор Ферманагх & Соутх Тyроне умире од срчаног удара и тако отпада са избора.

То је била савршена прилика за Боббyеве присташе да се орагнизирају и у својој малој заједници прогурају њега као кандидата. Ипак то је у протестантској заједници примљено уз снажне отпоре. Након крајње неизвјесне капање, Сандс Сандс добива мјесто 9. травња 1981, са 30,493 гласа напрам 29,046 за Улстер Унионист Партy са кандидатом Харрy Wестом. Тако Сандс постаје најмлађи заступник.

Након тога је донесен закон којим се затвореницима осуђенима на више од годину дана забрањује кандидирање.

Три тједна касније, Боббy Сандс МП умире у затворској болници након 66 дана оф штрајка глађу у 27. години живота. Та вијест је потакла јаке побуне и просвједе диљем Сјеверне Ирске. Преко 100,000 је судјеловало у његовом спроводу. Сандс је био члан парламента 25 дана, иако никада није сјео на своју демократски изабрану столицу.

У свом говору 5 свибња 1981, Премијерка Маргарет Тхатцхер каже, "Г. Сандс је био осуђени криминалац. Одабрао је самоубојство. То је био избор који његова организација није допустила многим њезиним жртвама."

Наџивјели су га родитељи, браћа и сестре, и син (Герард) из брака са Гералдине Ноаде.