Aragonija

Ovo je članak o španskoj pokrajini. Za reku sa istim imenom, vidi Aragon (reka).

Aragonija
Aragón

Zastava Grb
Geografski položaj Aragonije u Španjolskoj
Glavni grad	Zaragoza
Površina - ukupno	4. po veličini - 47.719 km²
Stanovništvo - Ukupno - Gustoća	11. po veličini - 1.277.471 (2006.) - 26,77/km²
Politički status	Autonomna zajednica
Statut usvojen	16. august 1982.
ISO 3166-2	ES-AR
Broj predstavnika u Las Cortes Generales  Kongres  Senat	13 12
Predsjednik	Marcelino Iglesias Ricou
Službene stranice

Aragon (arag. Aragon ; šp. Aragón; katal. Aragó) je autonomna pokrajina na severoistoku Španije. Na sjeveru se graniči sa Francuskom, na istoku sa Katalonijom, na jugu sa Valencijom i na zapadu sa Kastilja-La Mančom, Kastiljom i Leonom, Riohom i Navarom. Glavni grad je Saragosa.

Oblast današnje autonomne pokrajine odgovara nekadašnjem kraljevstvu Aragon u užem smislu, koje je svoje ime dobilo po reci Aragon.

Na severu Aragona su Pirineji, čiji se glavni greben pruža čitavom dužinom severne granice autonomne zajednice. Kroz ravnice centralnog Aragona svojim srednjim tokom protiče reka Ebro, čijoj oblasti pripada veliki deo regiona.

Ostale značajne reke u regionu su, pored Ebra, Aragon, Galjego, Segre (sve tri su leve pritoke Ebra), Cinca (pritoka Segra), Halon (desna pritoka), Hiloka (pritoka Halona) kao i Mihares i Turija koje od juga Aragona preko Valencije odvodnjavaju region u Sredozemno more.

Aragon pripada najređe naseljenim regionima Španije. Najveći grad je glavni grad Saragosa u kome živi polovina stanovništva Aragona.

Pored španskog jezika, u nekim dolinama Pirineja govori se aragonski jezik, a u određenim oblastima na istoku Aragona bliže granici Katalonije govori katalonski.

• Saragosa (620.419)
• Ueska (47.923)
• Teruel (31.506)
• Kalatajud (18.531)
• Ehea de los Kabaljeros (16.183)
• Barbastro (15.592)
• Monson (15.457)
• Alkanjis (13.708)
• Fraga (13.035)
• Haka (12.322)
• Utebo (12.100)
• Tarasona (10.667)

Aragon obuhvata tri provincije, a to su Hueska, Saragosa i Teruel.

Ova oblast je od 201. godine pre Hrista pripadala rimskoj provinciji Tarakonesis sve do 415. kada su je osvojili Zapadni Goti.

Nakon kratkog perioda vladavine Mavara jedan deo oblasti bio je 812. slobodan. Tada je stvorena grofovina Aragon čiji je prvi grof bio Aznar. Kada je na početku 10. veka i poslednji grof umro, Aragonom je vladao Sančo III, kralj Navare, od 970. do 1035. godine.

Posle smrti Sanča III 1035, Aragon je nasledio njegov sin Ramiro I sa namerom da stvori svoju kraljevinu. Ramiro I je proširio svoju oblast u kojoj je vladao i koja se prostirala do Haketanije, velikim delom uspešnim borbama protiv Mavara.

Njegovi sledbenici Sančo Ramirez (1063-1094) i Pedro I (1094-1104) vodili su uspešan rat protiv Mavara. Pod vođstvom Alfonsa I (1104-1134), vojska je 1118. osvojila Saragosu i uzdigla ga na rang glavnog grada Aragona.

Alfons I je testamentom zemlju prepustio vitezima, ali to u Aragonu nije bilo prihvaćeno. Njegov brat, Ramiro II, monah, koji je u to vreme bio biskup Roda-Barbastre, proglašen je za kralja. On je oženio Ines Pitu, francusku udovicu plemićkog porekla, sa kojom je 11. avgusta 1136. dobio ćerku Petronilu. 1137. Ramiro II je obezbedio naslednika trona verivši Petronilu za grofa Ramona Berengera IV od Barselone (brak je bio zaključen 1150, kada je Petronila imala 14 godina). Nešto kasnije Petronila je postala kraljica, a Ramon Berenger IV grof Barselone i princ Aragona, što je ubrzalo ujedinjenje Aragona sa Katalonijom. Ramiro II se vratio u manastir.

Sin Petronile i Ramona, Alfons II, preuzeo je 1162. godine kao grof Alfons I vlast u Kataloniji i posle abdikacije njegove majke, 1164, kraljevsku krunu Aragona, koji je ostao ujedinjen sa Katalonijom. Takva novonastala zajednica koja je, pored Aragona, obuhvatala i Kataloniju, a kasnije se proširila i na veliki deo Sredozemlja, poznata je pod nazivom Kruna Aragona.

Unutar zajednice postojale su zasebne oblasti: Kraljevina Aragon u užem smislu, Katalonija i kasnije Kraljevina Valensija, kao i druge oblasti. Njihova samostalnost i sloboda u političkom smislu prekinuta je stvaranjem španske monarhije.

Kruna Aragona je bila, posle Kastilje, drugo najvažnije kraljevstvo na Iberijskom poluostrvu. Pere II je vladao od 1196. do 1213. godine. Đaume I (1213-1276) izdao je ustav i rešio da podeli zemlju svojim sinovima, ali oni nisu mogli da se usaglase.

Najstariji sin, Pere III, osvojio je 1282. Siciliju, ali ovaj pohod se razvio u rat sa Francuskom. Ovo je dovelo do nesuglasica i razmirica zbog finansijskih problema zbog čega se morao da se uvede porez, ali ubrzo, 1283, su ljudi zahtevali staru slobodu. Oni su iznudili od kralja posebne privilegije za Saragosu. 1285. Pedrov stariji sin, Alfonso III, je poslao svog strica Đaumea II na Majorku i započeo rat sa Kastiljom i Francuskom koji je dugo trajao. Alfonsa je nasledio Đaume II (1291-1327) koji je čvrsto ujedinio špansko carstvo.

Naslednik Đaumea II, Alfonso IV (1327-1336), se borio protiv Đenovljana i zajedno sa Alfonsom XI od Kastilje vodio uspešne borbe protiv Mavara. Pere IV (1336-1387) je okončao rat sa Đenovom koji je veoma naškodio trgovcima Aragona. On je ponovo ujedinio Majorku (1344) sa Aragonom, ali je zato delimično izgubio Sardiniju. 1348. godine se borio kod Epila i osvojio novo utvrđenje.

Njegov sin, Đoan I (1387-1396) je izgubio celu Sardiniju. Nakon smrti Đoana i njegovog brata Martina I (1396-1410), mnogi su se borili za vlast, ali je za kralja izabran Fernando I od Kastilje (1412-1416), Đoanov nećak.

Posle Fernanda na vlast je došao njegov sin Alfonso V (1416-1458) koji je upravu prepustio supruzi Mariji od Kastilje i svom bratu Huanu dok je on vodio ratove. Aragonu je priključio Siciliju i Napulj.

Aragon zajedno sa Sardinijom, Sicilijom i Balearima nasledio je Huan II (1458-1479), koji je po svojoj ženi, Blanki, bio kralj Navare. On je umro 1479. godine.

Od posebnog značaja je ustavna istorija Aragona, kada se pokrenulo pitanje obrazovanja građanstva. Već 1118. godine građani Saragose dobili su mnoga prava.

Gradovi Aragona i Kastilje uvek su se trudili da očuvaju svoje privilegije i slobodu. Vlada Aragona, koju su činili zastupnici više (ricos hombres) i niže (infanzones, caballeros, hidalgos) klase, odlučivala je o ratu i slobodi, savezima i nagodbama, porezima, novcu, novim i starim zakonima, presudama suda.

Huana III nasledio je sin Fernando II koji se 1469. oženio Izabelom od Kastilje i tako stvorio Kraljevinu Španiju.

U ratu u 19. veku Aragon je ponovo pokazao veliku hrabrost, a posebno glavni grad Saragosa 1808/09. godine prilikom opsade napoleonovih trupa.

Za vreme španskog građanskog rata vođene su žestoke borbe na jugu Aragona, od kojih su najpoznatije bitka kod Belćite vođena u septembru i oktobru 1937. i bitka kod Turela vođena u periodu između decembra 1937. i februara 1938. godine.

10. avgusta 1982. godine kralj Huan Karlos I i predsednik ministarstva Leopoldo Kalvo-Sotelo potpisali su zakon po kome Aragon dobija autonomni status.

Po statistikama iz 2003. godine privredna proizvodnja u Aragonu je za 4 % veća od proseka Evropske Unije.

Aragonija na Wikimedijinoj ostavi

• http://www.aragon.es/
• http://www.cortesaragon.es/
• http://www.redaragon.com/
• http://www.infoaragon.com/ Arhivirano 2004-03-20 na Wayback Machine-u
• http://www.elperiodicodearagon.com/
• http://www.heraldo.es/
• http://www.aragonesasi.com/
• Directorio de Aragón
• http://www.turismodearagon.com/
• http://www.caiaragon.com
• http://www.unizar.es/
• http://www.gastronomia-aragonesa.com/ Arhivirano 2007-04-22 na Wayback Machine-u
• http://www.agendagaitera.tk/ Arhivirano 2005-12-26 na Wayback Machine-u
• http://www.enciclopedia-aragonesa.com/ Arhivirano 2007-04-27 na Wayback Machine-u