Такеши Китано

Такеши Китано (Адачи, Токио, 18. 1. 1947) једно је од најпознатијих медијских лица Јапана. Уз режију и глуму, вредан је новински колумниста, писац, песник, сликар те учествује у неколико ТВ емисија на јапанској телевизији. Славу која га данас прати, као и свој надимак Бит, стекао је раних седамдесетих у манзај-комедији, као половина дуа „Two Beats”, који публику шармирају својим брзопотезним препуцавањем и сатиричним хумором. У осамдесетима Китано глуми у многим филмовима, од којих је најпознатији „Срећан Божић господине Лавренсе” („Merry Christmas Mr. Lawrence”) Нагише Ошиме. Његово портретисање наредника Харе дозирајући бруталност и патос постаће један од лајтмотива његових каснијих саморежирајућих радова.

Такеши Китано
Китано на премијери филма Дух у љусци, марта 2017. године
Име по рођењу	北野 武
Друга имена	Takeshi Kitano, Beat Takeshi
Датум рођења	(1947-01-18)18. јануар 1947.
Место рођења	Адачи, Токио  Јапан
Пребивалиште	Јапан
Држављанство	Јапанско
Универзитет	Универзитет Меиџи
Занимање	Комичар, телевизијска личност, филмски режисер, глумац, аутор, сценариста, филмски уредник, певач, сликар, некадашњи креатор видео игара
Награде	Златни лав (1997)

Китано је постао познат 1970-их као члан комичарског дуа Тwо Беат, пре него што је прешао на соло наступе и постао један од три највећа комичара у Јапану. Године 1989. Китано се окитио још једном професионалном титулом - редатељском. Требало је да глуми у полицијском трилеру ветерана гангстерског филма Кињи Фукасакуа, али кад потоњи одлази са филмског пројекта, продуценти редатељску палицу нуде Китану. Он прерађује сценариј, а резултат је познат као филм „Насилни полицајац” („Violent Cop”), делирично насилно ремек дело које му доноси међународне похвале. Тим филмом Китано дефинише свој редитељски стил карактерисан дугим кадровима, минималним дијалогом и чврстом композицијом. Уводи и својеврсног, шакама склоног антихероја, особу која ће се, уз варијације, појављивати у каснијим његовим радовима. Та, не баш лака мешавина комедије и бруталности постће заштитни знак његових каснијих кримића:^[1] „Boiling Point”, „Sonatine” и „Ватромет” („Hana-bi”) (победнички филм Венецијанског филмског фестивала 1997). Иако понајпре познат по својим криминалним епским причама, Китано је нашао времена и за лагану драму о глувонемом скупљачу смећа који учи да сурфира у филму „Сцене уз море” („Scene By The Sea”), за гротескну комедију сатиричног погледа на јапанску културу у „Getting Any?” („Јеси ли шта...?”) те за „Деца се враћају” („Кидс Ретурн”), причу о одрастању двоје школских пропалица.

Каријера и живот су му умало завршили 2. августа 1994. кад је страдао у саобраћајној несрећи. Готово шест недеља се опорављао се од озледа главе, а следило је још неколико месеци физичке терапије. Током опоравка Китано игра малу улогу у филму Такаши Ишија „Гонин”, у којем његов лик има повез преко очију, остатак из реалности у којој замало није побегао смрти, лако су међународна приказивања његових пређањих филмова постигла позитивне критичарске исказе, наишла су на просечан одазив публике. Године 2000. Китано се нашао врло близу Холивудског успеха својим првим међународним делом „Brother”. Године 2001. појављује се у контроверзном јапанском хиту „Battle Royale”, филму о средњошколцима који су довезени на острво како би убили један другога. Годину касније, први пут у шест година, Такеши Китано остао је иза камере. Филм „Dolls” био је његов десети сценаристичко-редитељски рад. У свом последњем раду, „Zatoichi” Китано потписује сценариј, режију, а игра и насловни лик. Филм је класичан самурајски еп о слепом убици што се очајнички труди да остане веран и достојан строгих самурајских правила. Уврежено је правило да се као Беат Такеши потписује под своје глумачке, а с Такеши Китано на своје редатељске радове. Китано је имао и свој комични серијал, на свој начин сличан „Играма без граница”: „Такешијев дворац” (Takeshi's Castle).

Добио је признање критике за свој идиосинкратични филмски рад, освојивши бројне награде, а јапански филмски критичар Нагахару Јодогава га је једном назвао „правим наследником” утицајног филмског ствараоца Акире Куросаве.^[2] Многи Китанови филмови су драме о јакуза гангстерима или полицији. Критичари описују да користи стил глуме који је веома мршав или стил камере који се приближава готово стази. Китано често користи дуге кадрове током којих се чини да се мало тога дешава, или монтажу која се пребацује одмах након неког догађаја. Многи од његових филмова изражавају суморни поглед на свет, али су такође испуњени хумором и наклоношћу према њиховим ликовима.