Окултација

Окултације могу бити прелази (транзит) и помрачења (еклипсе). Прелази се односе на случајеве у којима је ближе тело привидно или стварно мање од удаљенијег, као на пример пролаз Меркура^[6] или Венере преко Сунца. Помрачења углавном представљају догађаје када се тело креће у сенци другог, као што је лунарна или соларна еклипса - у првом случају месец се креће у Земљиној сенци, док је у другом случају привидни пречник Месеца једнак соларном, тако да је Месец у целости или делимично прикрива Сунце. Сва три догађаја су видљиви резултат сизигије.^[7][8]

 

Оле Ремер је 1675. установио да тренуци опажања окултација (кад се небеско тело, гледано са Земље, скрива иза другог) Јупитерових сателита (пример је Ио) зависе од брзине ширења светлости.^[9] До тада се сматрало да се светлост преноси с бесконачном брзином. Када се Земља налази у положају 1 (види слику доле), посматрач налази да до окултација долази у једнаким временским размацима, тада се Земља нити приближава нити удаљава од Јупитера. У положају 2. Земља се удаљава од Јупитера, а посматрач налази да тренуци окултације касне. Разлог је у томе што је светлости потребно додатно време да превали повећану удаљеност до Земље. Ако се замисли да су најпре посматране окултације у положају 1, те да се онда прешло заједно са Земљом у положај 3, а да путем нису посматране окултације. Знајући у којим су се размацима времена окултације појављивале у положају 1, може се предвидети време окултације у положају 3. До ње не би долазило још толико времена колико је светлости потребно да превали удаљеност од положаја Земље 1 до положаја Земље 3, а то је дужина 2a. Ремер је измерио да укупно кашњење износи око t = 1.000 секунди. За брзину светлости излази:^[10][11]

${\displaystyle c={\frac {2a}{t}}\!}$ 

где је: c – брзина светлости, a – удаљеност Земље од Сунца, t – време кашњења светлости.

Нумеричка вредност брзине светлости директно зависи од тачности са којом је позната средња удаљеност до Сунца (у оно време позната као 140 милиона километара). Може се уочитити да однос брзине светлости и брзине Земље не зависи од средње удаљености до Сунца. Наиме, како је брзина кретања Земље по стази једнака v = 2aπ / Z, где је Z сидеричка година, то је:

${\displaystyle {\frac {c}{v}}\,=\,{\frac {Z}{t\cdot \pi }}\!}$ 

где је: c – брзина светлости, v = брзина кретања Земље, a – удаљеност Земље од Сунца, Z - сидеричка година Земље, π = 3,14, t – време кашњења светлости.

Ремер је вршио мерења око 8 година и однос c : v је изашао око 7600. Данашње вредности су 299 792 km/s : 29,8 км/с ≈ 10,100. Заправо Ремер није направио никакав прорачун и није проценио брзину светлости. На основу његових мерења то је обавио Кристијан Хајгенс и он је добио за око 25% мању вредност него што су данашња мерења. Значајно је да је Ремер доказао да је брзина светлости коначна. Његови резултати нису у почетку прихваћени све док Џејмс Бредли 1727. није открио аберацију светлости. Године 1809. француски астроном Жан-Батист Жозеф Деламбр је поновио Ремерова мерења, која су тада обављена с много тачнијим мерним инструментима и добио за брзину светлости око 300 000 km/s. Он је заправо измерио да светлост путује са Сунца до Земље 8 минута и 12 секунди (стварна вредност је 8 минута и 19 секунди).

Наводе се окултације, односно транзити планета Сунчевог система и звезда између 1800 и 2100.

• Конјukcija (astronomija)
• Opozicija (astronomija)
• Tranzit (astronomija)
• Tranzit Merkurja
• Tranzit Venere
• Pomračenje Sunca