Veštački organ

Veštački organ je organski uređaj ili tkivo koje je načinio čovek, koje je implantirano ili integrisano u čoveka - međusobno povezano sa živim tkivom - da bi zamenilo prirodni organ, dupliralo ili povećalo određenu funkciju ili funkcije kako bi se pacijent što pre mogao vratiti normalnom životu koliko god je moguće.^[1] Zamenjena funkcija ne mora da bude povezana sa održavanjem života, ali često jeste. Na primer, zamene kostiju i zglobova, poput onih koji se menjaju pri zameni kuka, takođe se mogu smatrati veštačkim organima.^[2][3]

Definicija podrazumeva da se uređaj ne mora stalno vezati za stacionarno napajanje ili druge stacionarne resurse, poput filtera ili hemijskih procesnih jedinica. (Periodično brzo punjenje baterija, dopunjavanje hemikalija i/ili čišćenje/zamena filtera isključili bi uređaj iz status veštačkog organa.)^[4] Dakle, dijalizni aparat, dok je veoma uspešan i kritično važan uređaj za održavanje života, i koji gotovo u potpunosti zamenjuje dužnosti bubrega, nije veštački organ.

Izgradnja i postavljanje veštačkih organa, inicijalno izuzetno intenzivan i skup proces, može da zahteva dugogodišnje usluge održavanja koje kod prirodnog organa nisu neophodne.^[1][4][5][6] Neki od razloga za primenu veštačkog organa su:

• pružanje životne podrške za sprečavanje neposredne smrti dok se čeka na transplantaciju (npr. veštačko srce);
• dramatično poboljšavanje pacijentove sposobnost za samostanu negu (npr. veštački ud);
• poboljšanje pacijentove sposobnosti za društvenu interakciju (npr. kohlearni implantat); ili
• poboljšanje kvaliteta života pacijenta kroz kozmetičku obnovu nakon operacije raka ili nesreće.

Upotrebi bilo kog veštačkog organa od strane ljudi gotovo uvek prethode opsežni eksperimenti na životinjama.^[7][8][9] Inicijalno testiranje na ljudima često je ograničeno na one koji su već suočeni sa smrću ili koji su iscrpeli svaku drugu mogućnost lečenja.

Veštačke ruke i noge, ili prostetici, namenjeni su vraćanju izvesnog stepena normalne funkcije licima sa amputacijama. Mehanički uređaji koji omogućavaju osobama sa amputiranim udovima da ponovo hodaju ili da nastave da koriste dve ruke verovatno su se koristili od davnina,^[10] od kojih je najistaknutija bila jednostavna drvena noga. Od tada, razvoj veštačkih udova je brzo napredovao. Nova plastika i drugi materijali, kao što su karbonska vlakna, omogućili su veštačkim udovima da postanu jači i lakši, ograničavajući količinu dodatne energije potrebne za rad udova. Dodatni materijali omogućili su veštačkim udovima da izgledaju mnogo realnije.^[11] Prostetici se mogu grubo klasifikovati kao oni za gornje i donje ekstremitete, i oni mogu imati mnogo oblika i veličina.

Novi napreci u veštačkim udovima obuhvataju dodatne nivoe integracije sa ljudskim telom. Elektrode se mogu smestiti u nervno tkivo i telo može da se obuči da kontroliše prostetike. Ova tehnologija se koristi i kod životinja i kod ljudi.^[12] Protetici se mogu kontrolisati mozgom koristeći direktan implantat ili implantat u različite mišiće.^[13]

Dve glavne metode zamene funkcije mokraćne bešike uključuju bilo preusmeravanje protoka mokraće ili zamenu mokraćne bešike in situ.^[14] Standardne metode zamene mokraćne bešike uključuju izradu vrećice nalik na bešiku od crevnog tkiva.^[14] Od 2017. godine, metode za uzgoj bešika pomoću matičnih ćelija pokušane su u kliničkim istraživanjima, ali ovaj postupak još uvek nije deo lečenja.^[15][16]

Veštački organ на Викимедијиној остави.