Португалски језик

Португалски
порт. Português
Изговор	[puɾtuˈɡeʃ]
Говори се у	Ангола  Бразил  Зеленортска Острва  Источни Тимор  Гвинеја Бисао  Макао  Мозамбик  Намибија  Сао Томе и Принципе  Португалија
Број говорника	215 милиона (недостаје датум)[1] Тотално ( Л1 плус Л2): 250 милиона (2012)[2]
Језичка породица	Indo-European Португалски
Ранији облици	Средњовековни Галицијски Португалски
Писмо	латиница (португалски алфабет) Португалска Брајева азбука
Ручно кодирани језик	Ручно кодирани Португалски
Званични статус
Службени језик у	9 земаља  Ангола  Бразил  Зеленортска Острва  Источни Тимор  Екваторијална Гвинеја[3]  Гвинеја Бисао  Мозамбик  Португалија  Сао Томе и Принсипе 1 земља  Макао 1 аутономни регион  Галиција (спорна) Културолошки Гоа (Индија) Бројне међународне организације
Регулише	Међународни институт португалског језика Бразилска академија де Летрас (Бразил) Academia das Ciências de Lisboa, Classe de Letras (Португалија) CPLP
Језички кодови
ISO 639-1	pt
ISO 639-2	por
ISO 639-3	por
Глотолог	port1283[4]
Лингосфера	51-AAA-a
Распрострањеност португалског језика у свету   Матерњи језик   Службени и административни језик   Културни или други језик
Овај чланак садржи МФА фонетске симболе. Без одговорајуће подршке, можда ћеш видјети знаке питања, кутије или друге симболе умјесто уникод карактера.

Португалски језик (порт. língua portuguesa- или português) је иберијски романски језик. Службени је језик у Португалији, Бразилу, Анголи, Мозамбику, Гвинеји Бисао, Зеленортским Острвима, Сао Томе и Принципе, Источном Тимору и Макау.^[5] Осим тога говори се у Португалској Индији: Гоа, Даман и Дију у данашњој Индији, и у португалској дијаспори.^[6]

Са преко 200 милиона изворних говорника, португалски је шести на листи језика по броју говорника на свету и други најраспрострањенији романски језик, иза шпанског.^[7]

Португалски језик се проширио светом у 15. веку и 16 веку у доба када је Португал стварао прву и најдуговечнију европску колонијалну и трговинску империју која се протезала од Бразила у Јужној Америци, до Кине и Јапана. Као резултат те експанзије португалски је данас званични језик у осам земаља. Постоји још око двадесет креолских језика који су се развили из португалског. Португалски је значајан мањински језик у Луксембургу, Намибији, Швајцарској и Јужноафричкој Републици. Значајна дијаспора која говори португалским постоји у градовима широм света, као на пример у Паризу у Француској, Бостону, Њу Џерзију и Мајамију у САД те у Јапану.

Најближи рођак португалског језика је галицијски језик (регионални језик у Шпанији).^[8][9]

Португалски језик је по многим особинама веома близак шпанском језику, али у изговору постоје знатне разлике. Португалцима је могуће да, уз вежбу, науче да разумеју шпански и да воде основну конверзацију. За илустрацију, упоредите следеће реченице:

Ela fecha sempre a janela antes de jantar. (португалски)

Ela pecha sempre a fiestra antes de cear. (галицијски)

Ella cierra siempre la ventana antes de cenar. (шпански)

Скоро све употребљене речи се појављују и у друга два језика, али се у њима ређе користе.

Ela encerra sempre a janela antes de cear. (португалски са ређе коришћеним речима)

(превод: Она увек затвара прозор пре вечере.)

Постоји и одређен број речи које нису препознатљиве говорницима блиских романских језика. Примери:

српски	шпански	португалски	бразилска верзија
шунка	jamón (serrano)	presunto	presunto (cru)
ауто-механичарска радионица	taller	oficina	oficina
канцеларија	oficina	escritório	escritório
железница	tren	comboio	trem

Постоје регије у којима се паралелно говоре шпански и португалски.

Правопис португалског језика није у потпуности фонолошки, иако је много мање компликован од нпр. француског или енглеског правописа. Истим графемом могу бити представљени различити гласови, а вреди и обратно, исти глас, може, у писању, бити представљен различитим графемима. Постоје три графичка нагласка: акут (á), циркумфлекс (â), гравис (à). Остали дијакритички знаци су: тилда (ã) и дијереза (ü). Циркумфлекс (â) се користи за означавање затворених самогласника (као у esôfago 'једњак'), назалних самогласника (као у amêndoa 'бадем') и назализираних самогласника (као у Amazônia 'Амазонија', câmera 'камера'), а тилда (ã) само за означавање назалних самогласника (као у tobogã 'тобоган', tchã 'чар, драж', cãibra 'грч'). Акут (á) се користи за означавање отворених (оралних) самогласника (као у xícara 'шољица', jacaré 'кајман'), назалних самогласника (као у íntimo 'близак, интиман', neném 'беба', refém 'талац') и назализираних самогласника (као у único 'једини'). Гравис (à) се јавља само у стегнутим облицима приједлога a и одређеног члана женског рода a(s) (a + a(s) = à(s)) или показне замјенице aquele(s), aquela(s), aquilo (a + aquel... = àquel...). Дијереза (ü) се користи само у скуповима güe, qüe, güi, qüi, означавајући да овде u има вредност полусамогласника [w]). Од сугласничких графема, за португалски језик су карактеристични диграфи nh, lh и ch, те ç, који, као и у француском језику, има вредност гласа [s]. Они се не сматрају посебним словима, па се, стога, у речницима nhoque 'њоке' налазе између névoa 'магла' и nicaragüense 'никарагвански'. Апостроф се ретко користи. (Остао је у употреби само у синтагми d'água '(од) воде, водени, (с) водом'). Употреба зареза, ускличника и упитника се углавном поклапа с нашом употребом.

Овде је описан неутрални изговор који се темељи на говору главног града Бразила, Бразилије. То је изговор који следе професионални говорници на бразилској телевизији Глобо и на бразилском државном радију Radiobrás. Многи градови бразилског Југоистока (Бело Оризонте, Жуиз де Фора, Виторија, Гуарапари) имају изговор сличан овоме. У прегледу су кориштени симболи Међународног фонетског друштва (ИПА), уз нека мања одступања, из практичних разлога (употреба симбола č, ž, š, те кориштење [y] уместо [j]).

У португалском језику, баш као и у стандардном италијанском језику, постоји седам фонемских самогласника: a, i, u (који се, углавном, изговарају као у нашем језику]), é (отворено е; број 3 на схеми самогласника), ê (затворено е; бр.2), ó (отворено о; бр. 7), и ô (затворено о; бр. 6). Отворено е (é) се изговара као самогласник између а и е (наместе се уста као да ће се изговорити е, а изговори се а). Затворено е (é) се изговара као самогласник између и и е (наместе се уста као да ће се изговорити и, а изговори ср е). Слично вреди и за затворено о (ô), које се налази између о и у, те за отворено о (ó), које се налази између о и а. Многе речи променом тимбра самогласника мењају значење (avó значи 'бака', а avô 'деда'; sede (понекад се пише sêde) значи 'жеђ', а sede (понекад се пише séde) 'седиште'). Отвореност вокала у португалском језику има много већу важност него у италијанском и неким другим језицима, тако да ни нема регионалне редукције фонемског инвентара на састав од само пет фонема.

Изговор графема A

1. Ненаглашено A на крају речи може се изговорити као отворено а [а] или затвореније (бр. 4а, 4б, 4ц, 4д, 4е на схеми самогласника). Изговор зависи од разних фактора, а неки говорници користе више реализација. Примери: tia ['či(y)a] 'тетка', brasileira [brazi'lera] 'бразилка'.
2. А испред NH, те A испред наглашеног М или N се изговара назализирано, тј. као [ã]. Долази до носног изговора А, но назал који му слиједи (m, n, nh) такође се изговара. Примери: cama ['kãma] 'кревет', banana [ba'nãna] 'банана', banho ['bãỹu] 'купање', piranha [pi'rãỹa] 'пирана', banheiro [bã'ỹeru] 'купаоница'. У неким речима се сваки самогласник између носних сугласника назализира: mamãe [mã'mãỹ] 'мама'.
3. А испред M или N на крају слога или речи се изговара назално, тј. као [ã]. Назални консонант који следи (m, n) се не изговара. Примери: cantar [kã'tah] 'певати', santo ['sãtu] 'светац', campo ['kãpu] 'поље', Ivan [i'vã] 'Иван', tchan [čã] 'чар'. Једнаку вредност има и глас представљен графемом Ã: rã [hã] 'жаба', Maracanã [maraka'nã] 'маракана', tchã [čã] 'чар' (алтернативна графија за tchan).
4. У свим осталим случајевима се изговара као а [а]. Примери: abacaxi [abaka'ši] 'ананас', abadá [aba'da] 'мајица за карневал'.

Изговор графема I

1. Ненаглашено I на крају речи које долази иза самогласника се изговара као ј [y] (примери: papai [pa'pay] 'тата', rei [hey] 'краљ'), независно од тога да ли следи иза њега -s: cais [kays] 'гат, мол'. Једнако тако, I између самогласникâ, те I испред завршних самогласника A или O се изговара као ј [y]: maiô [ma'yo] 'купаћи костим', cerimônia [seri'mõnya] 'церемонија', Mário ['maryu] 'Марио'. I је [y] и испред самогласника у ненаглашеном слогу који није на почетку речи: internacional [ĩtehnasyo'naw] 'међународни'.
2. I испред NH, те испред наглашеног M или N се изговара назализирано, тј. као [ĩ]. Примери: minha ['mĩỹa] 'моја', vinho ['vĩỹu] 'вино', mina ['mĩna] 'рудник', lima ['lĩma] 'лимета'.
3. I испред M или N на крају слога или речи се изговара назално, тј. као [ĩ]. Назални консонант који следи (m, n) се не изговара. Примери: sim [sĩ] 'да', vinte ['vĩči] 'двадесет', limpeza [lĩ'peza] 'чистоћа, чишћење'.
4. I се у скуповима -EIR-, -AIX-, -EIX-, -EIJ- најчешће не изговара: capoeira [kapo'era] 'капоера, бразилски борилачки плес', ''cabeleireiro [kabele'reru] 'фризер', caixa ['kaša] 'каса, кутија', peixe ['peši] 'риба', beijar [be'žah] 'пољубити'. Слично се догађа и с речима quieto 'миран' и manteiga 'маслац' које се често изговарају ['kεtu], односно [mã'tega].
5. У осталим случајевима се I izgovara kao [i]: vi [vi] 'видех', aqui [a'ki] 'овде'. Понекад се, код неких говорника, јавља централнија реализација (слична кратком i у енглеском; види вокал 1а на схеми самогласника), чешћа код ненаглашеног i.

Изговор графема U

1. Ненаглашено U на крају речи које долази иза самогласника изговара се као енглеско w [w] (примери: mau [maw] 'зао', meu [mew] 'мој'), независно од тога да му следи -s или не: seus [sews] 'твоји'. Такође, ненаглашено U између самогласникâ, те U у скуповима -GUA-, -QUA-, као и Ü (U с дијерезом) се изговара као [w]: euá [ew'a] 'афробразилска божица', quando ['kwãdu] 'када', sangüíneo [sã'gwĩnyu] 'крвни'.

У ненаглашеном дочетку -UO, U се изговара као [w], који се често испушта: contínuo [kõ'čĩn(w)u] 'трајан, непрекинут'.

1. U испред NH, те испред наглашеног M или N се изговара назализирано, тј. као [ũ]. Примери: junho ['žũỹu] 'јуни', único ['ũniku] 'једини'.
2. U испред M или N на крају слога или речи се изговара назално, тј. као [ũ]. Назални консонант који следи (m, n) се не изговара. Примери: baticum [bači'kũ] 'ударање', bunda ['bũda] 'стражњица', rum [hũ] 'рум'.
3. U се у скупу -GUE-, -GUI-, -QUE-, -QUI- никада не изговара: gueto ['getu] 'гето', guitarra [gi'taha] '(електрична) гитара', aqui [a'ki] 'овде'.
4. U у диграфу OU најчешће се испушта: vou [vo] 'идем', louco ['loku] 'луд'. Изузетак су властита имена: Moscou [mos'kow] 'Москва', Douglas ['dowglas] 'Доуглас' итд.
5. U осталим случајевима се U изговара као [u]: nu [nu] 'го, наг', urubu [uru'bu] 'црни суп'. Понекад се, у неких говорника, јавља централнији алофон (сличан кратком u у енглеском; види вокал 5а на схеми самогласника), чешћи код ненаглашеног u.

Изговор графема Е

1. E с циркумфлексом (ê) се изговара као затворено [e]: pêsames ['pezamis] 'саучешће', nenê [ne'ne] 'беба'. Кад се ê налази испред назала (m, n, nh) поприма носни изговор [ẽ]: milênio [mi'lẽnyu] 'миленијум', têm [tẽỹ] 'имате, имају', pêndulo ['pẽdulu] 'клатно'.
2. 'E с акцентом (é) се изговара као отворено е [ε]: jacaré [žaka'rε] 'алигатор', hélice ['εlisi] 'пропелер'. Једино се у дочецима -ÉM, -ÉNS изговара као затворен, носни самогласник [ẽ]: ninguém [nĩ'gẽỹ] 'нико', nenéns [ne'nẽỹs] 'бебе'.
3. E испред наглашеног вокала се изговара као и [i] (или као ј [y] у брзом говору): passear [pasi'ah] шетати, teatro [či'atru] 'позориште'.
4. Ненаглашено E на крају речи изговара се као и [i] или као енгл. кратко и (види самогласник бр. 1а на вокалном трапезу). [i] је карактеристика спорог, наглашавајућег говора, а [бр.1] је учесталији у природноме, спонтаном говору. Примери: telefone [tele'fõni] 'телефон', avalanche [ava'lãši] 'лавина'. Додавање плуралног наставка -s не мења квалитет самогласника: avalanches [ava'lãšis] 'лавине'. E се у суфиксима -TE, -DE у обичном говору често испушта: cidade [si'dadž(i)] 'град', dente ['dẽč(i)] 'зуб'. Исто вреди и за плуралне суфиксе -TES, -DES: cidades [si'dads] 'градови', dente ['dẽts] 'зуби'.
5. Везник E (одговара гласу и) се изговара као [i] или као затворено [e].
6. E се у префиксима DE- i DES- изговара као [e] (у неким речима) и као [i] (у осталим речима): depois [de'poys] 'после, касније', demais [dži'mays] 'превише'. Предлог de 'од' се обично изговара [dži], да би се разликовао од коњунктива глагола dar - dê 'дај'. Изузетак је синтагма de repente 'изненада, наједном, изнебуха' у којој се de готово увек изговара као [de]: [dehe'pẽč(i)].
7. E испред NH, те испред наглашеног M или N се изговара назализирано, тј. као [ẽ]. Примери: senha ['sẽỹa] 'лозинка', senhor [sẽ'ỹoh] 'господин', veneno [ve'nẽnu] 'отров', gema [žẽma] 'жуманце'.
8. E испред M или N на крају слога или речи изговара се назално, тј. као [ẽ]. Назални консонант (m, n) се не изговара (нпр. tempo ['tẽpu] 'време' ), или се своди на назално j [ỹ] (нпр. sem [sẽỹ] 'без', hífen ['ĩfẽỹ] 'цртица'). Назално j [ỹ] је такође вредност графема E иза Ã и Õ. Примери: mamãe [mã'mãỹ] 'мајка', ações [a'sõỹs] 'деонице'.
9. E испред завршног, ненаглашеног A(S) или O(S) изговара се као ј [y]: nívea ['nivya] 'снежна', simultâneo [simuw'tãnyu] 'симултан'.
10. E се у ненаглашеним суфиксима -IE, IES обично испушта: cárie ['kari] 'каријес', séries ['sεris] 'серије'.
11. E на почетку речи, након којег следи S или X те још један сугласник, обично има вредност [i] (или самогласника бр. 1а с вокалног трапеза): escova [is'kova] 'четка', estar [is'tah] 'бити', espiar [ispi'ah] '(по)гледати', expulso [is'puwsu] 'избачен'.
12. E у слогу испред наглашених затворених самогласника (i, u или ô), често, у многим речима, може (осим [e]) попримити и вредност [i]: menino [mi'nĩnu, me'nĩnu] 'дечак', seguro [si'guru, se-] 'сигуран', perigo [pi'rigu, pe-] 'опасност', senhor [sĩ'ỹoh, sẽ-] 'господин'.
13. Наглашено E, иза којег не долази носни самогласник изговара се, зависно од речи као отворено е [ε] или као затворено е [e]. Правила нема, те се ради ортоепије мора посегнути за каквим бољим речником. Примери: ele ['eli] 'он', ela ['εla] 'она', terno ['tεhnu] 'одело'.
14. У свим осталим случајевима E се изговара као затворено е [e]: eletricidade [eletrisi'dadž(i)] 'електрицитет', parabenizar [parabeni'zah] 'честитати', pererecar [perere'kah] 'тетурати, гегати се, поскакивати', eletroterapia [eletrotera'pia] 'електротерапија'.

Изговор графема O

1. O с циркумфлексом (ô) се изговара као затворено о [o]: esôfago [e'zofagu] 'једњак', vovô [vo'vo] 'дед(иц)а'. Кад се ô нађе испред назала (m, n, nh) поприма носни изговор [õ]: Verônica [ve'rõnika] 'Вероника', ômega ['õmega] 'омега'.
2. O испред NH, или испред наглашеног M или N се изговара назализирано, тј. као [õ]. Примери: sonhar [sõ'ỹah] 'сањати, снивати', sonho ['sõỹu] 'сан, снивање', sono ['sõnu] 'сан, спавање'. O испред M или N на крају слога или речи изговара се назално, тј. као [õ], при чему се назални консонант (m, n) не изговара (нпр. onda ['õda] 'талас', som [sõ] 'звук'). Једнако тако, свако o с тилдом (õ) изговара се као затворено, назално õ [õ]: relações [hela'sõỹs] 'односи', (você) põe [(vo'se] põỹ] 'ставиш'. O иза назалног A (ã) се изговара као назални полусамогласник [w]. Примери: pão 'kruh', mãos 'руке' итд.
3. Ненаглашено O на крају речи изговара се као енгл. кратко u (види самогласник бр. 5а на вокалном трапезу). Понекад се изговара као у [u], а у спором, наглашавајућем говору, понекад и као затворено о [o]. Примери: profundo [pro'fũdu] 'дубок', raso ['hazu] 'плитак', folgado [fow'gadu, -o] 'лењ'. Исто вреди и за O у ненаглашеном завршетаку -OS: cachorros [ka'šohus] 'пси'.
4. O с акутом (ó) се изговара као отворено о (између о и а; види самогласник број 7 на вокалном трапезу). Примери: toró 'пљусак', gogó 'Адамова јабучица, ótimo 'одличан'.
5. O испред завршног, ненаглашеног A или AS изговара се као [w]: mágoa ['magwa] 'туга'.
6. Наглашено, затворено O, у завршетку -OA често се изговара као дифтонг [ou], односно [ow]: garoa [ga'ro(u)a, ga'ro(w)a] 'кишица', Lisboa [liz'boua, liz'bowa] 'Лисабон', pessoa [pe'soua, pe'sowa] 'особа', boa ['boua, bowa] 'добра'.
7. O у слогу испред наглашених затворених самогласника (i, u, ô, ê), може кадшто, у неким речима, (осим [o]) попримити и вредност [u]: bonito [bo'nitu, bu'nitu] 'леп', chover [šo'veh, šu-] 'кишити', dormir [doh'mih, du-] 'спавати'.
8. Наглашено O, иза којег не долази носни самогласник изговара се, зависно од речи као отворено о (ó) или као затворено о (ô) тј. [o]. Правила нема, те се ради ортоепије мора посегнути за речником.
9. У свим осталим случајевима O се изговара као затворено о [o]: morar [mo'rah] 'становати', decorar [deko'rah] 'научити (напамет)', fotografia [fotogra'fia] 'фотографија', coloquial [koloki'aw, kolo'kjaw] 'разговорни', morfologia [mohfolo'žia] 'морфологија' итд.

Сугласници b, f, p и v се изговарају као у нашем језику. H се никада не изговара. J се увек изговара као нашем језику [ж], ç као [с], ch као [ш], а q као [k]. Изговор графема c, d, g и t зависи од графемима који долазе иза њих:

графем	испред a, o, u	испред i испред ненаглашеног e (када се изговара као [ɪ])	испред e у другим положајима

Текући сугласници се изговарају као што следи:

ликвида	на почетку речи	на крају слога или речи	након назалног вокала	двострука	у осталим случајевима

Двослов LH

се најчешће изговара као неспојено l'j (дакле као комбинација л + ј [y]), слично словенском lj: ilha ['ilya] 'острво', filho ['filyu] 'син'. Полусамогласник ј [y] из скупа l’j [ly] се најчешће не изговара, дакле LH је [l]:

1. ispred otvorenog e [ε]: mulher [mu'l(y)εh] ‘žena’; Guilherme [gi'lεhmi] Гуилхерме;
2. испед диграфа NH [ỹ]: filhinho [fi'lĩỹu] 'синчић'; folhinha [fo'lĩỹa] 'календар'.

Графем X

1. на почетку речи се изговара као [š] (као нпр. у xícara 'шољица');
2. на крају речи се изговара као [ks] (као у нпр. tórax 'прсни кош, торакс');
3. испред сугласника изговара се као [s] (као нпр. у explicar [espli'kah, ispli'kah] 'објаснити').
4. између самогласника, може попримити вредности:

---[z] (као у exame 'испит'),

---[s] (као у próximo 'близак'),

---[š] (као у vexame 'срамота'),

---[ks] (као у táxi 'такси').

Не постоје правила изговарања интервокалног X, па се ваља послужити речником.

Португалски језик је сачувао конјугацију из латинског језика више него други романски језици. Овде су наведене особине португалске граматике које су изузетак у односу на друге романске језике.

• Презент перфект има значење које је јединствено међу романским језицима, а то је да означава акцију која је почела у прошлости, али ће се понављати у будућности. На пример, реченица: Tenho tentado falar com ela значи: „Покушавао сам да говорим са њом“, а не: „Покушао сам да говорим са њом“.
• Будући конјунктив, који је некада постојао у шпанском, још се користи у говорном португалском језику. Појављује се у зависној реченици да би означио услов у будућности. Други романски језици употребљавају садашње време у овој функцији (футур други у српском).

Se for eleito presidente, mudarei a lei.

Ако будем изабран за председника, променићу закон.

• Лични инфинитиви имају наставке у складу са лицем и бројем. Пример: É melhor voltares, „Боље је да се вратиш“.

Члан 1 Универзалне декларације о људским правима

Todos os seres humanos nascem livres e iguais em dignidade e 
em direitos. Dotados de razão e de consciência, 
devem agir uns para com os outros em espírito de fraternidade.

• Olá - здраво
• Bom dia - добар дан
• Adeus - збогом
• Sim - да
• Não - не
• Obrigado (м)/Obrigada (ж) - хвала
• Direita - десно
• Esquerda - лево
• (Você) Fala sérvio? - Говориш ли српски?

• Заједница држава португалског говорног подручја
• Полицентрични стандардни језик

• Википедија:Транскрипција са португалског језика
• Заједница земаља у којима се говори португалски
• Бразилски португалски
• Курс португалског за почетнике
• Португалско-немачки речник
• Португалско-српски речник
• Португалски језик на сајту Curlie (језик: енглески)