Orao krstaš

Orao krstaš
Status ugroženosti
	; Ranjiv (IUCN 3.1)
Naučna klasifikacija
Domen:	Eukaryota
Carstvo:	Animalia
Tip:	Chordata
Klasa:	Aves
Red:	Accipitriformes
Porodica:	Accipitridae
Rod:	Aquila
Vrsta:	A. heliaca
Binomno ime
	Aquila heliaca; Savigny, 1809
	Rasprostranjenost Aquila heliaca: u vreme parenja u vreme gnežđenja u vreme selidbe u vreme neparenja
Sinonimi
	Aquila heliaca heliaca

Orao krstaš, ili carski ili kraljevski orao (lat. Aquila heliaca), je impozantna grabljivica koja je nekada naseljavala široke predele Evroazije, a danas je, pre svega zbog gubitka staništa, među ugroženim vrstama. Veoma sličan surom, krstaš je nešto manji, dužine do 83 cm i raspona krila do 205 cm. Španski orao krstaš (lat. Aquila adalberti) koji naseljava Iberijsko poluostrvo nekada je smatran za podvrstu krstaša, dok se danas zbog značajnih morfoloških razlika smatra za zasebnu vrstu.^[2]^[3]

Rasprostranjen je od jugoistočne i srednjoj Evrope, do zapadne i srednje Azije . Orao krstaš naseljava uglavnom predele do 1000 metara nadmorske visine, ne preterano pošumljene. Ptica za gnezdo bira visoko usamljeno drvo sa kojeg ima pregled širokog terena. Nažalost ovo je jedna od činjenica koja ju je učinila veoma podložnom ljudskom ometanju staništa, pljačkanju ili uništavanju gnezda.

Stanište

Ova ptica naseljava stepska, šumostepska i polupustinjska staništa. Nekada brojan u svom arealu, zbog intenzivirane poljoprivrede, seče šuma i zamiranja pašarenja, orao krstaš je ostao bez mesta za gnežđenje i bez staništa svog plena. Pored navedenog, neretki su slučajevi trovanja i ubijanja od strane lovaca.

Do nedavno je bio na granici opstanka u Evropi, ali je zahvaljujući intenzivnoj zaštiti u Slovačkoj i Mađarskoj, njegova brojnost ponovo počela da raste. Smatra se da u panonskom basenu ima oko 230 parova od kojih u Srbiji svega četiri. Kod nas je nažalost ova vrsta pred izumiranjem i pouzdano se zna za samo jedan živi par na Pašnjacima velike droplje. Pored panonske populacije postoji i populacija u Bugarskoj i Makedoniji gde se gnezdi između 80 i 100 parova.

Razmnožavanje

Orao krstaš gradi velika gnezda od granja na vrhovima drveća, a retko se događa da gnezdo napravi i na električnim stubovima. Tokom marta i aprila ženka snese dva do tri jajeta iz kojih se nakon četrdesetak dana izlegu ptići. Mlade ptice napuštaju gnezdo posle 60-77 dana. Po paru prosečno preživljava 1,5 mladunaca, ali ovaj prosek veoma varira u zavisnosti od dostupnosti hrane.

Mladi ostaju sa roditeljima tokom celog leta, a zatim ih roditelji teraju sa svoje teritorije. Polnu zrelost ptica dostiže sa 5-6 godina starosti.

Ishrana

Krstaš se uglavnom hrani sitnim sisarima poput tekunice, ređe malim pticama, i gmizavcima. Zimi se često hrani i lešinom.

U kulturi

Orao krstaš je bio simbol mnogih monarhija poput Rimskog i Austrougarskog carstva.

Poreklo naziva orao krstaš je vezano za mesto gde su ove ptice nekada svijale gnezda. Naime, ovi orlovi su se često gnezdili na stoletnim hrastovima koji su na sebi imali krst i koji su od strane našeg naroda smatrani za svetinju.

Spoljašnje veze

Spasimo orla krstaša
Nacionalna kampanja za očuvanje vrste
Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije Архивирано на сајту Wayback Machine (3. август 2019)

Reference

^ BirdLife International (2017). „Aquila heliaca”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2017: e.T22696048A117070289. doi:10.2305/IUCN.UK.2017-3.RLTS.T22696048A117070289.en .
^ Meyburg, B. U. (1994). Eastern Imperial Eagle (Aquila heliaca). Pp. 194-195 in: del Hoyo, Elliott & Sargatal. eds. (1994). Handbook of the Birds of the World, vol. 2. ISBN 978-84-87334-15-3
^ Sangster, George; Knox, Alan G.; Helbig, Andreas J.; Parkin, David T. (2002). „Taxonomic recommendations for European birds”. Ibis. 144: 153—159. doi:10.1046/j.0019-1019.2001.00026.x.

Spoljašnje veze

[iucn-1] BirdLife International (2017). „Aquila heliaca”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2017: e.T22696048A117070289. doi:10.2305/IUCN.UK.2017-3.RLTS.T22696048A117070289.en .

[HBW-2] Meyburg, B. U. (1994). Eastern Imperial Eagle (Aquila heliaca). Pp. 194-195 in: del Hoyo, Elliott & Sargatal. eds. (1994). Handbook of the Birds of the World, vol. 2. ISBN 978-84-87334-15-3

[3] Sangster, George; Knox, Alan G.; Helbig, Andreas J.; Parkin, David T. (2002). „Taxonomic recommendations for European birds”. Ibis. 144: 153—159. doi:10.1046/j.0019-1019.2001.00026.x.

[1]

[2]

[3]