[go: up one dir, main page]
Пређи на садржај

Haemophilus ducreyi

С Википедије, слободне енциклопедије

Haemophilus ducreyi
Фотомикрографија H. ducreyi
Научна класификација уреди
Домен: Bacteria
Тип: Pseudomonadota
Класа: Gammaproteobacteria
Ред: Pasteurellales
Породица: Pasteurellaceae
Род: Haemophilus
Врста:
H. ducreyi''
Биномно име
Haemophilus ducreyi''
(Neveu-Lemaire, 1921)
Bergey et al. 1923

Хемофилус дукреи  (лат. Haemophilus ducreyi) је врста грам негативних бактерија из рода хемофилус (Haemophilus ), која изазива полно преносиву болест - меки чир, распрострањену у земљама у развоју широм света. Болест почиње као еритематозна папуларна лезија слична акни на гениталијама, које се временом претвара у чиреве са гнојном и сукрвичавом секрецијом некротичном базом и неравним ивицама. У скорије време, такође је откривено да изазива хроничне улцерације на кожи далеко од гениталија, инфицира децу и одрасле и понаша се на начин који опонаша тропску фрамбезију, са којом су се ови сојеви недавно разишли.[1][2]

Хемофилус дукреи се може узгајати на чоколадном агару . Најбоље се лечи макролидом, нпр. азитромицином, и цефалоспорином треће генерације, на пример цефтриаксоном.

Епидемиологија

[уреди | уреди извор]

Хемофилус дукреи се некада често виђао у клиникама за полно преносиве болести (СТД) широм Африке, Азије и Латинске Америке, где је његова учесталост премашивала ону код свих других гениталних улкуса заједно. Међутим, од 2000. године са широко распрострањеном употребом синдромских приступа у лечењу бактеријских полно преносивих болести, број случајева хемофилус дукреи је брзо опао, као значајан узрок гениталних чирева и највероватније је елиминисан у неким деловима источне и јужне Африке.[3][4]

Преваленција хемофилус дукреи међу пацијентима са гениталним улкусима у подсахарској Африци опала је са >60% 1970-их на <15% између 2001. и 2005. 2005. и 2010. године.[3][4] У Северној Америци и Европи, шанкроид је био релативно ретка полно преносива болест, са изузетком краткотрајног пораста преваленције који се десио од 1975. до 1995. у вези са преношењем болести од стране сексуалних радница.[5][6][7]

Први пут је хемофилус дукреи описан 1989. године као узрок хроничног улкуса доњих екстремитета код одраслих мушкарца.[8] Иако је до недавно у литератури наведено само неколико случајева несексуално преносивих хроничних чирева коже узрокованих хемофилусом дукреи .[4] Током 2005. године, хемофилус дукреи је идентификован као узрочник хроничних чирева на кожи код деце која живе у ендемским областима јужног Пацифика.[9] Случајеви пријављени из истраживања хроничних чирева коже код деце спроведених 2013. године у Папуи Новој Гвинеји и Соломоновим Острвима описују несексуално преносиви облик хроничног чира доњих екстремитета који је сличан по клиничком изгледу гениталном чиру без изражене регионалне лимфаденопатије или формирања бубона, који реагује на стандардну антимикробну терапију која се користи за лечење хемофилус дукреи.[4]

Патогенеза

[уреди | уреди извор]

Хемофилус дукреи је опортунистички микроорганизам који инфицира свог домаћина путем пукотина (раница) на кожи или епидерму. Упала се тада дешава јер је подручје примарне инфекције преплављено лимфоцитима, макрофагима и гранулоцитима. Ово пиогено запаљење потом изазива регионални лимфаденитис у шанкроиду полно преносиву болест - меки чир.

Дијагноза

[уреди | уреди извор]
Дијагноза се поставља узимањем узорка из меког чира

Како овај захтевни грам-негативни кокобацил умире брзо изван људског домаћина, то отежава његово тестирање у култури, и захтева брзо транспортовати узорак у случају сумње на меки чир.

Микроскопија је корисна ако је присутан велики број организама који показују карактеристичне грам-негативне кокобацили у ланчаном распореду, микроскопија има ограничене вредности због ниске осетљивости (5% до 63%) и специфичност (51% до 99%).[10]

Директно имунофлуоресцентно тестирање материјала улкуса тестом за детекцију антигена коришћењем ЛОС-специфичног моноклонског антитела и адаптације лимулуса тестом амебоцита, осетљивост и специфичност ових метода детекције антигена су 89% до 100% и 63% до 81%.[10] Међутим, реагенси за ове две антигенске методе детекције нису комерцијално доступне. Узорци улкуса за ДФА се могу сакупљати, сушити на ваздуху и фиксирати док се не идентификује референтна лабораторија за извођење ДФА.

Иако се детекција антигена, серологија и методе генетске амплификације понекад користе за дијагностиковање инфекција хемофилус дукреи, генетски тестови имају већу осетљивост, они нису широко доступни, тако да се културе ткива тренутно сматрају тестом „ златног стандарда“. [11]

Како ова инфекција гениталије није уобичајена у многим земљама света, стога ова инфекција често може бити погрешно дијагностикована.

Терапија

[уреди | уреди извор]

Као терапија прве линије користи се једа од следеће четири опције :

  • азитромицин 1 г орално у једној дози,
  • цефтриаксон 250 мг интрамускуларно у једној дози,
  • ципрофлоксацин 500 мг орално 2 пута дневно током 3 дана
  • еритромицина 500 мг орално 3 пута дневно током 7 дана. [12]

Види још

[уреди | уреди извор]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Lewis, DA; Mitjà, O (фебруар 2016). „Haemophilus ducreyi: from sexually transmitted infection to skin ulcer pathogen.”. Current Opinion in Infectious Diseases. 29 (1): 52—7. PMID 26658654. S2CID 1699547. doi:10.1097/QCO.0000000000000226. 
  2. ^ Rapini, R. P.; Bolognia, J. L.; Jorizzo, J. L. (2007). Dermatology: 2-Volume Set. St. Louis: Mosby. ISBN 978-1-4160-2999-1. .
  3. ^ а б Graham, S. M.; Masese, L; Gitau, R.; Mwakangalu, D; Jaoko, W.; Ndinya-Achola J, Mandaliya K, Peshu N, Baeten JM, McClelland RS (2009). „ Increased risk of genital ulcer disease in women during the first month after initiating antiretroviral therapy”.  J Acquir Immune Defic Syndr. 52 (5): 600—603. PMC 2787852 Слободан приступ. PMID 19648822. doi:10.1097/QAI.0b013e3181b065cf. 
  4. ^ а б в г Makasa M, Buve A, Sandøy IF.  Etiologic pattern of genital ulcers in Lusaka, Zambia: has chancroid been eliminated?  Sex Transm Dis. 39  787–791.
  5. ^ Centers for Disease Control and Prevention. Sexually transmitted disease surveillance, 1993. U.S. Department of Health and Human Services, Atlanta, Georgia, 1994
  6. ^ Martin, D. H.; DiCarlo, R. P. (1994). „Recent changes in the epidemiology of genital ulcer disease in the United States”. Sex Transm Dis. 21 (Suppl 2): S76—80. 
  7. ^ DiCarlo, Richard P.; Martin, David H. (1997). „The Clinical Diagnosis of Genital Ulcer Disease in Men”. Clinical Infectious Diseases. 25 (2): 292—298. ISSN 1058-4838. PMID 9332527. S2CID 8561927. doi:10.1086/514548. 
  8. ^ Marckmann P, Højbjerg T, von Eyben FE, Christensen I (1989). 1194304 „ Imported pedal chancroid: case report”.  Genitourin Med. 65 (2): 126—127. PMC 1194304 Слободан приступ Проверите вредност параметра |pmc= (помоћ). PMID 2753511  2753511 Проверите вредност параметра |pmid= (помоћ). doi:10.1136/sti.65.2.126 Проверите вредност параметра |doi= (помоћ). 
  9. ^ Marks M, Chi K-H, Vahi V, Pillay A, Sokana O, Pavluck A, Mabey DC, Chen CY, Solomon AW (2014). 4193279 „ Haemophilus ducreyi associated with skin ulcers among children, Solomon Islands” Проверите вредност параметра |PMC= (помоћ).  Emerging Infectious Diseases. 20 (10): 1705—1707. PMC 4193279 Слободан приступ Проверите вредност параметра |pmc= (помоћ). PMID 25271477  25271477 Проверите вредност параметра |pmid= (помоћ). doi:10.3201/eid2010.140573 Проверите вредност параметра |doi= (помоћ). .
  10. ^ а б Lewis, DA (2000). „Diagnostic tests for chancroid”. Sex Transm Infect. 76 (2): 137—41. PMC 1758295 Слободан приступ. PMID 10858718. doi:10.1136/sti.76.2.137. .
  11. ^ Alfa, Michelle (2005). „The laboratory diagnosis of Haemophilus ducreyi”. Canadian Journal of Infectious Diseases and Medical Microbiology. 16 (1): 34—35. PMC 2095004 Слободан приступ. PMID 18159525. doi:10.1155/2005/851610 Слободан приступ. 
  12. ^ „Haemophilus ducreyi (Chancroid) - Infectious Disease and Antimicrobial Agents”. Архивирано из оригинала 13. 05. 2021. г. Приступљено 28. 06. 2022. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • James WD, Elston DM, McMahon PJ. Bacterial infections. In: James WD, Elston DM, McMahon PJ, eds. Andrews' Diseases of the Skin Clinical Atlas. Philadelphia, PA: Elsevier; 2018:chap 14.
  • Murphy TF. Haemophilus species including H. influenzae and H. ducreyi (chancroid). In: Bennett JE, Dolin R, Blaser MJ, eds. Mandell, Douglas, and Bennett's Principles and Practice of Infectious Diseases. 9th ed. Philadelphia, PA: Elsevier; 2020:chap 225.
  • Christensen, H., and Kuhnert, P (2012). „International Committee on Systematics of Prokaryotes Subcommittee on the taxonomy of Pasteurellaceae: Minutes of the meetings, 25 August 2011, Elsinore, Denmark.”. Int. J. Syst. Evol. Microbiol. 62 (Pt 1): 257—258. PMID 22238338. doi:10.1099/ijs.0.039131-0. .
  • Skerman, V. B. D.; Sneath, P. H. A.; McGowan, Vicki (1980). „Approved lists of bacterial names.”. Int. J. Syst. Bacteriol. 30: 225—420. doi:10.1099/00207713-30-1-225. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Haemophilus_ducreyi&oldid=28853301”