[go: up one dir, main page]
Пређи на садржај

Antivodonik

С Википедије, слободне енциклопедије
Antivodonik se sastoji od antiprotona i pozitrona

Antivodonik (H) je antimaterijski pandan vodonika. Dok je obični atom vodonika sastavljen od elektrona i protona, atom antivodonika se sastoji od pozitrona i antiprotona. Naučnici se nadaju da će proučavanje antivodonika pružiti uvid u odgovore na pitanje zašto u posmatranom svemiru ima više materije nego antimaterije, što je poznato kao problem barionske asimetrije.[1] Antivodonik se veštački proizvodi u akceleratorima čestica. Godine 1999. NASA je dala procenu troškova od $62,5 biliona dolara po gramu antivodonika (što je ekvivalent $94 biliona dolara danas), što ga čini najskupljim materijalom za proizvodnju.[2] To je posledica izuzetno niskog prinosa po eksperimentu i visokih oportunitetnih troškova korišćenja akceleratora čestica.

Eksperimentalna istorija

[уреди | уреди извор]

Akceleratori su prvi put otkrili vrući antivodonik tokom 1990-ih. Istraživački projekat ATHENA je studirao hladne H 2002. godine. Antivodonik je prvi put bio zarobljen u radu tima Aparata za lasersku fiziku antivodonika (ALPHA) u CERN-u 2010. godine.[3][4] Oni su zatim izmerili njegovu strukturu i druga važna svojstva.[5] ALPHA, AEGIS i GBAR planiraju dalje hlađenje i proučavanje H atoma.

1S–2S prelazno merenje

[уреди | уреди извор]

Godine 2016, ALPHA experimentom je izmeren atomsko elektronski prelaz između dva najniža energetska nivoa antivodonika, 1S–2S. Rezultati, koji su identični rezultatima vodonika unutar eksperimentalne rezolucije, podržavaju ideju simetrije materija-antimaterija i CPT simetrije.[6]

Karakteristike

[уреди | уреди извор]

CPT teorema fizike čestica predviđa da atomi antivodonika imaju brojne karakteristike koje regularni vodonik ima; tj. istu masu, magnetni moment i frekvencije tranzicije atomskog stanja (pogledajte atomsku spektroskopiju).[7] Na primer, očekuje se da pobuđeni atomi antivodonika sijaju istom bojom kao i obični vodonik. Atome antivodonika bi trebalo da privlači druga materija ili antimaterija gravitacionom silom iste veličine kao to to doživljavaju i obični atomi vodonika.[3] To ne bi bilo tačno ako bi antimaterija imala negativnu gravitacionu masu, što se smatra vrlo malo verovatnim, mada još nije empirijski opovrgnuto (pogledajte gravitacionu interakciju antimaterije).[8]

Kada antivodonik dođe u kontakt sa običnom materijom, dolazi do brze anihilacije njegovh konstituenata. Pozitron se anihilira sa elektronom uz proizvodnju gama zraka. Sa druge strane, antiproton se sastoji od antikvarkova koji se kombinuju sa kvarkovima u bilo neutronima, ili u protonima, što rezultira visokim energetskim pionima, koji se brzo raspadaju u muone, neutrina, pozitrone i elektrone. Ako bi atomi antivodonika bili suspendovali u savršenom vakuumu, oni bi trebalo da opstanu u nedogled.

Očekuje se da antivodonik kao antielement ima potpuno ista svojstva kao i vodonik.[9] Na primer, antivodonik bi bio gas u standardnim uslovima i kombinovao bi se sa antikiseonikom da formira antivodu, H2O.

Produkcija

[уреди | уреди извор]

Godine 1995. je prvi antivodonik proizveo tim koji je predvodio Valter Elert iz CERN-a[10] koristeći metodu koju su prvi predložili [[[Charles Munger Jr|Čarls Manger Mlađi]], Stanli Dž Brodski i Ivan Šmit Andrad.[11]

U LEAR akceleratoru, antiprotonima iz akceleratora su gađani u ksenonski klasteri,[12] čime su formirani elektron-pozitronski parovi. Antiprotoni mogu da hvataju pozitrone sa verovatnoćom oko 10−19, tako da ova metoda nije pogodna za značajnu proizvodnju, sudeći po proračunu.[13][14][15] Fermilab je izmerila nešto drugačiji poprečni presek,[16] što je u skladu s predviđanjima kvantne elektrodinamike.[17] Oba su rezultirala visoko energetskim, ili vrućim antiatomima, neprikladnim za detaljno proučavanje.

Nakon toga, CERN je izgradio antiprotonski decelerator (AD) kako bi se pospešili napori na dobijanju niskoenergetskog antivodonika, za ispitivanja osnovnih simetrija. AD podržava rad nekoliko CERN grupa. CERN očekuje da će njihova postrojenja moći da proizvode 10 miliona antiprotona u minuti.[18]

Nisko energetski antivodonik

[уреди | уреди извор]

Eksperimenti kolaboracije ATRAP i ATHENA pri CERN-u, objedinili su pozitrone i antiprotone u Peningovim klopkama, što je rezultiralo sintezom sa tipičnom brzinom od 100 atoma antivodonika u sekundi. Antivodonik je prvo proizvela ATHENA 2002. godine,[19] a potom ATRAP,[20] i do 2004. godine napravljeni su milioni atoma antivodonika. Sintetisani atomi su imali relativno visoku temperaturu (nekoliko hiljada kelvina), pa su se sudarali sa zidovima eksperimentalnog aparata i anihilirali. Većina preciznih testova zahteva dugo vreme posmatranja.

ALPHA, naslednica kolaboracije ATHENA, formirana je radi stabilnog hvatanja antivodonika.[18] Iako je antivodonik električno neutralan, njegovi spinovi magnetnih momenata formiraju interakcije sa nehomogenim magnetnim poljem; neki atomi bivaju privučeni magnetnim minimumom, stvorenim kombinacijom ogledala i višepolnih polja.[21]

U novembru 2010, ALPHA kolaboracija je objavila da su zarobili 38 atoma antivodonika u šestini sekunde,[22] prvom zatvaranju neutralne antimaterije. U junu 2011. godine zarobili su 309 atoma antivodonika, do 3 istovremeno, u trajanju do 1.000 sekundi.[23] Zatim su proučavali njegovu hiperfinu strukturu, gravitacione efekte i naboj. ALPHA će nastaviti merenja zajedno sa eksperimentima ATRAP, AEGIS i GBAR.

Veći atomi antimaterije

[уреди | уреди извор]

Veće atome antimaterije kao što su antideuterijum (D), antitricijum (T) i antihelijum (He) mnogo je teže proizvesti. Jezgra antideuterijuma,[24][25] antihelijuma-3 (3He)[26][27] i antihelijuma-4 (4He)[28] su bila formirana tako velikim brzinama da sinteza njihovih odgovarajućih atoma predstavlja nekoliko tehničkih prepreka.

Vidi još

[уреди | уреди извор]

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ BBC News – Antimatter atoms are corralled even longer. Bbc.co.uk. Retrieved on 2011-06-08.
  2. ^ „Reaching for the stars: Scientists examine using antimatter and fusion to propel future spacecraft”. NASA. 12. 4. 1999. Архивирано из оригинала 07. 10. 2019. г. Приступљено 11. 6. 2010. „Antimatter is the most expensive substance on Earth” 
  3. ^ а б Reich, Eugenie Samuel (2010). „Antimatter held for questioning”. Nature. 468 (7322): 355. Bibcode:2010Natur.468..355R. PMID 21085144. doi:10.1038/468355a. 
  4. ^ eiroforum.org – CERN: Antimatter in the trap Архивирано 2014-02-03 на сајту Wayback Machine, December 2011, accessed 2012-06-08
  5. ^ Internal Structure of Antihydrogen probed for the first time. March 7, 2012.
  6. ^ Castelvecchi, Davide (19. 12. 2016). „Ephemeral antimatter atoms pinned down in milestone laser test”. Nature. Приступљено 20. 12. 2016. 
  7. ^ Grossman, Lisa (2. 7. 2010). „The Coolest Antiprotons”. Physical Review Focus. 26 (1). 
  8. ^ „Antihydrogen trapped for a thousand seconds”. Technology Review. 2. 5. 2011. Архивирано из оригинала 14. 04. 2015. г. Приступљено 07. 08. 2019. 
  9. ^ Palmer, Jason (14. 3. 2012). „Antihydrogen undergoes its first-ever measurement” — преко www.bbc.co.uk. 
  10. ^ Freedman, David H. „Antiatoms: Here Today . . .”. Discover Magazine. 
  11. ^ Munger, Charles T. (1994). „Production of relativistic antihydrogen atoms by pair production with positron capture”. Physical Review D. 49 (7): 3228—3235. Bibcode:1994PhRvD..49.3228M. doi:10.1103/physrevd.49.3228. 
  12. ^ Baur, G.; Boero, G.; Brauksiepe, A.; Buzzo, A.; Eyrich, W.; Geyer, R.; Grzonka, D.; Hauffe, J.; Kilian, K.; LoVetere, M.; Macri, M.; Moosburger, M.; Nellen, R.; Oelert, W.; Passaggio, S.; Pozzo, A.; Röhrich, K.; Sachs, K.; Schepers, G.; Sefzick, T.; Simon, R.S.; Stratmann, R.; Stinzing, F.; Wolke, M. (1996). „Production of Antihydrogen”. Physics Letters B. 368 (3): 251ff. Bibcode:1996PhLB..368..251B. doi:10.1016/0370-2693(96)00005-6. 
  13. ^ Bertulani, C.A.; Baur, G. (1988). „Pair production with atomic shell capture in relativistic heavy ion collisions” (PDF). Braz. J. Phys. 18: 559. 
  14. ^ Bertulani, Carlos A.; Baur, Gerhard (1988). „Electromagnetic processes in relativistic heavy ion collisions”. Physics Reports. 163 (5–6): 299. Bibcode:1988PhR...163..299B. doi:10.1016/0370-1573(88)90142-1. 
  15. ^ Aste, Andreas; Hencken, Kai; Trautmann, Dirk; Baur, G. (1993). „Electromagnetic Pair Production with Capture”. Physical Review A. 50 (5): 3980ff. Bibcode:1994PhRvA..50.3980A. PMID 9911369. doi:10.1103/PhysRevA.50.3980. 
  16. ^ Blanford, G.; Christian, D.C.; Gollwitzer, K.; Mandelkern, M.; Munger, C.T.; Schultz, J.; Zioulas, G. (decembar 1997). „Observation of Atomic Antihydrogen”. Physical Review Letters. Fermi National Accelerator Laboratory. 80 (14): 3037. Bibcode:1997APS..APR.C1009C. doi:10.1103/PhysRevLett.80.3037. „FERMILAB-Pub-97/398-E E862 ... p and H experiments” 
  17. ^ Bertulani, C.A.; Baur, G. (1998). „Antihydrogen production and accuracy of the equivalent photon approximation”. Physical Review D. 58 (3): 034005. Bibcode:1998PhRvD..58c4005B. arXiv:hep-ph/9711273 Слободан приступ. doi:10.1103/PhysRevD.58.034005. 
  18. ^ а б Madsen, N. (2010). „Cold antihydrogen: a new frontier in fundamental physics”. Philosophical Transactions of the Royal Society A. 368 (1924): 3671—82. Bibcode:2010RSPTA.368.3671M. PMID 20603376. doi:10.1098/rsta.2010.0026. 
  19. ^ Amoretti, M.; et al. (2002). „Production and detection of cold antihydrogen atoms”. Nature. 419 (6906): 456—9. Bibcode:2002Natur.419..456A. PMID 12368849. doi:10.1038/nature01096. 
  20. ^ Gabrielse, G.; et al. (2002). „Driven Production of Cold Antihydrogen and the First Measured Distribution of Antihydrogen States” (PDF). Phys. Rev. Lett. 89 (23): 233401. Bibcode:2002PhRvL..89w3401G. doi:10.1103/PhysRevLett.89.233401. 
  21. ^ Pritchard, D. E.; Heinz, T.; Shen, Y. (1983). „Cooling neutral atoms in a magnetic trap for precision spectroscopy”. Physical Review Letters. 51 (21): 1983. Bibcode:1983PhRvL..51.1983T. doi:10.1103/PhysRevLett.51.1983. 
  22. ^ Andresen, G. B. (ALPHA Collaboration); et al. (2010). „Trapped antihydrogen”. Nature. 468 (7324): 673—676. Bibcode:2010Natur.468..673A. PMID 21085118. doi:10.1038/nature09610. 
  23. ^ Andresen, G. B. (ALPHA Collaboration); et al. (2011). „Confinement of antihydrogen for 1,000 seconds”. Nature Physics. 7 (7): 558. Bibcode:2011NatPh...7..558A. arXiv:1104.4982 Слободан приступ. doi:10.1038/nphys2025. 
  24. ^ Massam, T; Muller, Th.; Righini, B.; Schneegans, M.; Zichichi, A. (1965). „Experimental observation of antideuteron production”. Il Nuovo Cimento. 39: 10—14. Bibcode:1965NCimS..39...10M. doi:10.1007/BF02814251. 
  25. ^ Dorfan, D. E; Eades, J.; Lederman, L. M.; Lee, W.; Ting, C. C. (jun 1965). „Observation of Antideuterons”. Phys. Rev. Lett. 14 (24): 1003—1006. Bibcode:1965PhRvL..14.1003D. doi:10.1103/PhysRevLett.14.1003. 
  26. ^ Antipov, Y.M.; et al. (1974). „Observation of antihelium3 (in Russian)”. Yadernaya Fizika. 12: 311. 
  27. ^ Arsenescu, R.; et al. (2003). „Antihelium-3 production in lead-lead collisions at 158 A GeV/c”. New Journal of Physics. 5: 1. Bibcode:2003NJPh....5....1A. doi:10.1088/1367-2630/5/1/301. 
  28. ^ Agakishiev, H.; et al. (2011). „Observation of the antimatter helium-4 nucleus”. Nature. 473 (7347): 353—6. Bibcode:2011Natur.473..353S. PMID 21516103. arXiv:1103.3312 Слободан приступ. doi:10.1038/nature10079. 

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Antivodonik на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Antivodonik&oldid=28294857”