[go: up one dir, main page]
Пређи на садржај

Исмаил Кадаре

С Википедије, слободне енциклопедије
Исмаил Кадаре
Кадаре 1990-их
Лични подаци
Датум рођења(1936-01-28)28. јануар 1936.
Место рођењаЂирокастра, Краљевина Албанија
Датум смрти1. јул 2024.(2024-07-01) (88 год.)
Место смртиТирана, Албанија
УниверзитетУниверзитет у Тирани
Занимање
  • романописац
  • песник
  • есејиста
  • сценариста
  • драматург
Породица
СупружникХелена Гаши (в. 1963)
Деца2
Књижевни рад
Период1954—2024.
Жанр
Награде
Потпис

Исмаил Кадаре (алб. Ismail Kadare; Ђирокастра, 28. јануар 1936 — Тирана, 1. јул 2024) био је албански књижевник, песник, есејиста, сценариста и драматург. Био је водећа међународна књижевна личност и интелектуалац. Бавио се превасходно поезијом све до објављивања свог првог романа, Генерал мртве војске, који му је донео међународну славу.[1]

Кадаре је 1992. године добио светску награду Чино Дел Дука. Године 2005 му је додељена инаугурална међународна награда Ман Букер; 2009. Награда принца од Астурије за уметност; и 2015. године Јерусалимска награда. Добитник је награде Парк Кјонг-ни 2019. и међународне награде за књижевност Нојштат 2020. године.[2] Француска га је 1996. године поставила за страног сарадника Академије наука о моралу и политици Француске, а 2016. је добио титулу Командир Легије части. Био је 15 пута номинован за Нобелову награду за књижевност. Од 1990-их, обе главне политичке странке у Албанији су од Кадара тражиле да постане председник Албаније на основу консензуса, али је он то одбио.

Његов номинациони поротник за Нојштатску награду написао је: „Кадаре је наследник Франца Кафке. Нико од Кафкиног доба није ушао у паклени механизам тоталитарне моћи и њеног утицаја на људску душу у толико хипнотичкој дубини као Кадаре.” Његово писање се такође пореди са писањем Николаја Гогоља, Џорџа Орвела, Габријела Гарсије Маркеза, Милана Кундере и Балзака. Живећи у Албанији у време строге цензуре, Кадаре је осмислио лукаве стратегије како би надмудрио комунистичке цензоре који су забранили три његове књиге, користећи средства као што су парабола, мит, басна, народна прича, алегорија и легенда, прошаране двоструким значењима, алузијама, инсинуацијама, сатиром и шифрованим порукама. Године 1990, да би побегао од комунистичког режима и његове тајне полиције Сигурими, пребегао је у Париз. Његова дела су објављена на 45 језика. „Њујорк тајмс“ је писао да је он био национална личност у Албанији која се по популарности може поредити са Марком Твеном у Сједињеним Државама, и да „тешко да постоји албанско домаћинство без Кадарове књиге“.

Кадара неки сматрају једним од највећих писаца и интелектуалаца 20. и 21. века и универзалним гласом против тоталитаризма.[3][4][5] Био је супруг књижевнице Хелене Кадаре и отац амбасадорке у Уједињеним нацијама и потпредседнице Генералне скупштине УН, Бесијане Кадаре.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Кадаре је рођен 28. јануара 1936. у Ђирокастру, на југу Албаније, у породици скромног судског службеника. Мајка му потиче из имућне породице, тако да одраста у либералној и образованој грађанској средини. Детињство и родни град (под наизменичном италијанском односно грчком окупацијом током Другог светског рата) описује у роману „Хроника у камену”.[6][7]

Студирао је на Факултету у Тирани и на Институту за књижевност „Максим Горки” у Москви.[8]

Шездесетих година XX века ради као новинар и уредник, када почиње да објављује поезију. Године 1963. објављује први роман, Генерал мртве војске, који доживљава успех и у земљи и у иностранству.[9] По роману је 1983. снимљен истоимени филм с Марчелом Мастројанијем у главној улози.[10]

Од тада до смрти редовно је објављивао бројна дела која су га учинила једним од најзначајијих европских писаца XX века. Међу њима се посебно истиче „Палата снова”, политичка алегорија чија је радња смештена у османском Истанбулу, али којом Кадаре на суптилан начин критикује комунистички режим Енвера Хоџе.[11][9]

Године 1990, пред сам пад комунизма у Албанији, добија азил у Француској. Азил је затражио због, како каже, непомирљивости истинског књижевног стваралаштва и диктатуре:

Кадаре остаје у Француској до 1999, кад се враћа у Албанију. До смрти је живео на релацији Тирана–Париз.[12]

Сматра се за највећег албанског писца.[13]

Одабрана дела

[уреди | уреди извор]
  • Генерал мртве војске (1963),
  • Тврђава (1970),
  • Хроника у камену (1971),
  • Велика зима (1977),
  • Мост на три лука (1978),
  • Прекинути април (1980),[6][7]
  • Палата снова (1981),
  • Концерт на крају зиме (1988),
  • Пирамида (1992)
  • Разговор о брилијантима једног децембарског поподнева (2013)

Преводи на енглески

[уреди | уреди извор]

Следећи романи Кадареа преведени су на енглески:

Награде, признања, чланства

[уреди | уреди извор]
  • Дописни члан Академије моралних и политичких наука у Паризу,
  • Добитник одликовања француске Легије части,
  • Добитник награде Приx мондијал Кино дел Дука 1992.,
  • Добитник Међународнe Букер наградe 2005.,
  • Добитник награде Принц од Астурије 2009.[15]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Apolloni 2012, стр. 25
  2. ^ Semeni, Llazar (5. 10. 2020). „Albania's writer Ismail Kadare awarded Neustadt Prize”. AP News. 
  3. ^ „Ismaíl Kadaré – Laureates – Princess of Asturias Awards for Literature 2009”. The Princess of Asturias Foundation. 
  4. ^ „Ismaíl Kadare, Prince of Asturias Award Laureate for Literature”. Fundacion Princessa de Asturias. 24. 6. 2009. Приступљено 12. 3. 2017. 
  5. ^ Breto, Jose Carlos Rodrigo (2018). Ismail Kadare: La grand estratagema (на језику: шпански). Barcelona: Ediciones del Subsuelo. стр. 317—318. ISBN 978-84-947802-0-2. „Y que este libro sea el principio de toda una serie de ensayos que pueda cosntruir para abundar y ahondar en la obra del escritor que considero como más importante del Siglo XXI, y uno de los más importantes de la segunda mitad del Siglo XX.” 
  6. ^ а б в „Ismail Kadare”. Books and Writers. Архивирано из оригинала 10. 2. 2015. г. Приступљено 15. 4. 2013. 
  7. ^ а б „Broken April - Ismail Kadare”. Various journals. Amazon.com. Приступљено 15. 4. 2013. 
  8. ^ Apolloni, Ag (2012). Paradigma e Proteut. OM. стр. 40. ISBN 9789951632041. 
  9. ^ а б https://www.b92.net/kultura/vesti.php?nav_category=268&yyyy=2016&mm=08&dd=23&nav_id=1168706
  10. ^ Apolloni, Ag (2012). Paradigma e Proteut. OM. стр. 345. ISBN 9789951632041. 
  11. ^ Röhm, Joachim. „Nachwort zum 'Palast der Träume'” (PDF). Приступљено 28. 6. 2019. 
  12. ^ Apolloni, Ag (2012). Paradigma e Proteut. OM. стр. 358. ISBN 9789951632041. 
  13. ^ „Одлазак Исмаила Кадареа, класика албанске књижевности и „немог дисидента“”. OKO (на језику: српски). Приступљено 2024-07-03. 
  14. ^ „Central Europe Review: The Three-Arched Bridge”. 10. 5. 1999. Архивирано из оригинала 14. 6. 2006. г. Приступљено 23. 5. 2006. 
  15. ^ „Price of Asturias awards laureates 2009”. Архивирано из оригинала 17. 7. 2012. г. Приступљено 15. 4. 2013. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Додатна литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Исмаил_Кадаре&oldid=28625208”