[go: up one dir, main page]
Пређи на садржај

Блек Хилс

С Википедије, слободне енциклопедије
Блек Хилс
Блацк Хиллс
Игле на Црним брдима
Највиша тачка
Највиша тачкаврх Црни лос
Врх масива2.207
Координате43°59′00″ СГШ; 103°45′00″ ЗГД / 43.983333° СГШ; 103.75° ЗГД / 43.983333; -103.75 Координате: 43°59′00″ СГШ; 103°45′00″ ЗГД / 43.983333° СГШ; 103.75° ЗГД / 43.983333; -103.75
Димензије
Површина5.000 км2
Географија
Блек Хилс на карти САД
Блек Хилс
Блек Хилс
Мапа САД са обележеном локацијом Блек Хилса у Јужној Дакоти
ДржавеСједињене Државе, Јужна Дакота
Геологија
ОрогенезаТранс-Хадсон и Ларамид
Врста стенапешчењак, кречњак, шкриљевац, кварцит, гранит

Блек Хилс[1] су мали и изоловани планински масив који се издиже из Велике равнице Северне Америке у западном делу Јужне Дакоте и протеже се у Вајоминг, Сједињене Државе.[2] Врх Црни лос (раније познат као врх Харни), који се уздиже до 2.208 м (7.244 фт), највиши је врх венца.[3] Врх Блек Хилса обухвата Националну шуму Блек Хилс. Назив „Црна брда” је превод лакотског назива Pahá Sápa. Брда су тако названа због свог тамног изгледа издалека, јер су била прекривена дрвећем.[4]

Индијанци имају дугу историју на Црним брдима. Након победе над Чејенима 1776. године, Лакоте су заузеле територију Црних брда, која је постала централна за њихову културу. Године 1868, америчка влада је 1868. године потписала Споразум из Форт Ларамија, успостављајући Велики резерват Сијукса западно од реке Мисури, и заувек изузимајући Блек Хилс од насељавања белаца. Међутим, када су досељеници 1874. године тамо открили злато, као резултат експедиције Џорџа Армстронга Кастера на Црним брдима, рудари су током златне грознице упали у то подручје. Америчка влада је заузела Блек Хилс и 1889. године, против њихове жеље, прераспоредила Лакоте у пет мањих резервата у западној Јужној Дакоти, распродавши 9 милиона хектара њихове бивше земље. За разлику од већине Јужне Дакоте, Американци европског порекла су населили Црна брда првенствено из популационих центара који су се налазили западно и јужно од овог региона, јер су рудари тамо приспевали са ранијих локација златног бума у Колораду и Монтани.[5]

Како је од краја 20. века у економији Црних брда смањен значај природних ресурса (рударство и дрвна грађа), дошло је до развоја угоститељске и туристичке индустрије. Локално становништво дели Црна брда на два подручја: „Јужна брда” и „Северна брда”. Јужна брда су дом Маунт Рашмора, Националног парка Винд пећина, Националног споменика Џул пећина, врха Црни лос (највиша тачка у Сједињеним Америчким Државама источно од Стеновитих планина, некада познатијег као врх Харни), Кастеров државни парк (највећи државни парк у Јужној Дакоти), Споменик Лудом Коњу и Мамутско налазиште у Хот Спрингсу, највећи светски истраживчки центар мамута.

Атракције у Северним брдима укључују Спирфиш кањон, историјски Дедвуд и мотоциклистички рели Стерџис, који се одржава сваког августа. Први рели одржан је 14. августа 1938. године, а на 75. релију 2015. године више од милион бајкера посетило је Блек Хилс. Националног споменика Девилс Тауер, смештен у вајоминшком Блек Хилсу, важна је атракција у близини и био је први национални споменик Сједињених Држава.[6]

Геологија

[уреди | уреди извор]
Златно-кварцни грумен, пронађен у близини олова. Ширина грумена је око 1 цм.

Геологија Блек Хилса је комплексна. Терцијарна епизода градње планина одговорна је за подизање и тренутну топографију региона Црних брда. Ово уздизање обележило је вулканско деловање на северу Црних брда. Јужна Црна брда су карактерисана предкамбријским гранитом, пегматитом и метаморфним стенама које чине језгро целог уздизања Црних брда. Ово језгро је обрубљено седиментним стенама палеозоика, мезозоика и кенозоика. Стратиграфија Црних брда постављена је попут мете, будући да је овална купола, са прстеновима различитих врста стена који се удаљавају од центра.

Прекамбријум

[уреди | уреди извор]
Гранитно језгро Блек Хилса уздиже се на висину од 2.208 м на врху Црни лос.

„Биково око” ове мете назива се гранитно језгро. Гранит Црних брда постављен је магмом која је генерисана током Транс-Хадсонске орогенезе и садржи обиље пегматита. Језгро Црних брда датирано је на 1,8 милијарди година. Остали локализовани депозити датирани су око 2,2 до 2,8 милијарди година. Један од њих налази се на северним брдима. Он се назива гранит Френцуског потока, иако је преображен у гнајс. Други се зове комплекс Медвеђе планине, а налази се у западно-централном делу брда.

Угаона дискорданција између формације Дедвуд и преткамбријских стена испод ње, у близини Рапид Ситија.

СастаВ концентричног прстена око језгра је метаморфна зона. Све стене у овом прстену су веома старе, чак две милијарде година и више. Ова зона је веома сложена, испуњена многим разноликим врстама стена. Стене су првобитно биле седиментне, све док није дошло до судара између северноамеричког континента и терејна. Ова колизија, названа |Транс-Хадсонске орогенезом, проузроковала је да се првобитне стене преклопе и изврну у огроман планински ланац. Током милиона година, ове нагнуте стене, које су у многим подручјима нагнуте до 90 степени или више, еродирале су. Данас се виде докази о овој ерозији на Црним брдима, где се метаморфне стене завршавају угаоном дискорданцијом испод млађих седиментних слојева.

Палеозоик

[уреди | уреди извор]

Завршни слојеви Црних брда састоје се од седиментних стена. Најстарије леже на врху метаморфних слојева под знатно мањим углом. Ова стена названа Дедвуд формација углавном је пешчарна, и била је извор злата пронађеног у Дедвуд подручју. Изнад формације Дедвуд лежи формација Инглвуд и кречњак Пахасапа, који је извор више од 200 пећина пронађених на Црним брдима, укључујући Џул пећину и Винд пећину. Следећа је формација Минелуса која се састоји од веома променљивих пешчара и кречњака праћених шкриљевцем Опече и кречњаком Минекахта.

Мезозоик

[уреди | уреди извор]

Следећи стенски слој, Спирфиш формација, формира долину око брда која се назива Црвена долина, а често се назива и тркачком стазом.[7][8] Углавном је то црвени шкриљевац са гипсаним наносима и окружује већи део Црних брда. Ови наноси од шкриљевца и гипса, као и оближњи кречњачки сегменти у Минекахти, користе се у производњи цемента у фабрици цемента у Рапид Ситију. Следећа је формација Санданс од шкриљаца и пешчара, на чијем су врху Морисон формација и пешчар Анкпапа.

Кенозоик

[уреди | уреди извор]
Литица Фалингрок у Мрачном кањону. Стена је палеозојске старости, али је покривена кенозојском шљунковитом терасом.

Претходни слојеви су постављени хоризонтално. Сви они се могу видети у узорцима језгра и бушотинама из најравнијих делова Велике равнице. Био је потребан период успона да их доведу на садашње топографске нивое у Црним брдима. Ово уздизање названо орогенеза Ларамида, започело је почетком кенозоика и оставило је низ магматских стена кроз северна брда изнад стена о којима је већ било речи. Ова линија се протеже од Бер Бјута на истоку до Ђавоље куле на западу. Докази о кенозојским вулканским ерупцијама, ако се то догодило, одавно су еродирани.

Црна брда такође имају 'покриваче' од шљунка који их покривају у областима које се називају педименти. Настали као водени путеви урезани у уздигнута брда, представљају некадашње локације данашњих река. Ови слојеви су углавном стари око 10.000 година или млађи, судећи по пронађеним артефактима и фосилима. Неколико места, углавном на високим надморским висинама, су старија, чак од 20 милиона година, према пронађеним фосилима камила и глодара. Пронађено је нешто шљунка, али углавном су ови старији слојеви еродирани.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Хидатса Лессонс Воцаб2”. Хидатса Лангуаге Програм. Архивирано из оригинала 6. 6. 2013. г. Приступљено 17. 7. 2012. 
  2. ^ „Блацк Хиллс”. Геограпхиц Намес Информатион Сyстем. Унитед Статес Геологицал Сурвеy. 
  3. ^ „Блацк Елк”. НГС дата схеет. У.С. Натионал Геодетиц Сурвеy. Приступљено 10. 5. 2011. 
  4. ^ „Блацк Хиллс Натионал Форест — Фреqуентлy Аскед Qуестионс”. Унитед Статес Форест Сервице. 
  5. ^ „Блацк Хиллс – Сториес оф тхе Сацред”. Индигеноус Религиоус Традитионс (на језику: енглески). 2012-11-18. Архивирано из оригинала 17. 05. 2020. г. Приступљено 26. 4. 2020. 
  6. ^ Маттисон, Раy Х. (1955). „Тхе Фирст Фифтy Yеарс”. Натионал Парк Сервице. Приступљено 19. 1. 2012. 
  7. ^ „Ред Валлеy”. Геограпхиц Намес Информатион Сyстем. Унитед Статес Геологицал Сурвеy. 
  8. ^ „Блацк Хиллс Натионал Форест — Енвиронмент”. Горп.цом. Архивирано из оригинала 2010-11-28. г. Приступљено 2010-07-27. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Blek_Hils&oldid=28479459”