Марко Аурелије

Марко Аурелије, пуним именом по рођењу Марко Аније Катилије Север (лат. Марцус Анниус Цатилиус Северус), након женидбе Марко Аније Вер (лат. Марцус Анниус Верус), након ступања на престо Марко Аурелије Антонин (лат. Марцус Аурелиус Антонинус), рођен 121. год. н. е., ступио на престо 161. године, умро 180. године, био је римски цар, наследник и посинак Антонина Пија, припадник антонинске династије и последњи у низу "петорице добрих царева".

Марко Аурелије је наследио Антонина и испоштовао Хадријанове намере тако што је Луција Вера узео за пуноправног савладара. Будући да су Верове способности биле ограничене, овај потез не изгледа мудро, али је Вер, срећом, одлучивање препустио Аурелију. Аурелијев је потез био опасан из још једног разлога: он се веома удаљавао од идеје царског јединства и антиципирао је каснију дефинитивну поделу царства на западни и источни део. Марко Аурелије је био стоички филозоф, а своје погледе записао је на грчком језику у белешкама које носе наслов Τά εις εαυτόν (= "Самоме себи"), које се данас понекада наводе и као "Размишљања" или "Медитације". Раније успостављена слога између сената и цара није нарушавана ни под Марком Аурелијем. Он је потврдио Трајаново наређење да сенатори један део својих средстава морају улагати у италску земљу, али је висину улога смањио с једне трећине на четвртину. Од свог претходника Марко Аурелије примио је царство које је живео у благостању: државна благајна располагала је знатним средствима, немири у провинцијама били су угушени.

Ипак, готово читава владавина Марка Аурелија била је испуњена ратовима и он је у војним операцијама провео више времена него и један цар пре њега. Парћански краљ Вологаз III напао је 162. године Јерменију и на престолу учврстио свог штићеника. Намесник провинције Кападокије покушао је да му се супротстави, али је претрпео пораз и био убијен. Парћанске трупе упале су у Сирију и напале сиријске градове. На исток су упућене трупе из разних провинција: са Дунава, Рајне, из Африке и Египта. На челу римских снага налазио се Луције Вер, али су трупама заправо командовале искусне војсковође, међу којима се истицао Авидије Касије. Он је заузео Јерменију и Месопотамију, па чак и парћанску престоницу Ктесифон. Римска војска прешла је чак реку Тигар и упала у Медију, али је у трупама изненада почела да се шири куга. Рат је завршен 166. године, тако што је Јерменија поново постала вазална краљевина, знатан део освојене територије враћен је Партији, док је под римским утицајем остао само северозападни део Месопотамије. Победе на истоку обезбедиле су мир за извесно време, али је томе допринео и систем утврђења дуж источних граница, створеног по узору на западне области.

Подунавске области, све до Италије, биле су 167. године нападнуте од разних варварских племена. Заједно са германским племенима ― Квадима и Маркоманима ― нападали су Сармати. Опасност је претила не само западним провинцијама, него чак и Азији. Ова опасност натерала је оба цара да крену у поход. Већ на почетку похода, 169. године, умро је Луције Вер, и читавим ратом руководио је сам Марко Аурелије. Римљани су однели победу: најпре су разбијени Маркомани, затим Квади, а најзад и Сармати. Постојали су планови о стварању нових провинција, али су то спречили догађаји у источном делу царства. Тамо се, после лажне вести о Аурелијевој смрти, на устанак дигао Авидије Касије. Стога је цар морао пожурити на исток, па је с варварима 175. године склопио мир, по коме су варвари признали римски протекторат, а на њиховој територији распоређени су римски гарнизони; осим тога, један је део варвара с правима колона насељен у римским областима. Ипак, Аурелијев одлазак на исток отворио је врата новим нападима варвара. На срећу, Касије је ускоро био поражен и убијен, па је рат са Квадима и Маркоманима обновљен 177. године. Цар је поново кренуо у поход, који се завршио победом Римљана, али је умро 180. године у Виндобони (данас Беч), за време новог таласа епидемије куге, која се раширила у трупама. Аурелије је царство оставио свом 19-годишњем сину Комоду, кога је три дана пре смрти прогласио за савладара.

Марко Аурелије био је одмах деификован одлуком сената, а његови посмртни остаци пренешени су у град Рим и положени у Хадријанов маузолеј (данас Цастел Сант'Ангело). Његови ратни походи забележени су на стубу подигнутом у његову част, који и данас стоји нетакнут у Риму.