Лав XIII.

Гиоаццхино Винцензо Пецци родио се као шести од седморице синова у породици грофа Лодовица Пецција и његове жене Анне Проспери Бузи. Са осам година, одлази заједно са старијим братом Гиусеппеом (1807.-1890.) - на школовање у језуитски самостан у Витербу, гдје борави од 1818. до 1824. Свог старијег брата поставио је за кардинала 1879. одмах по именовању за папу. Након тог се школовао на католичкој гимназији - Цоллегио Романо у Риму, а од 1832. студира на Аццадемиа деи Нобили Еццлесиастици. ^[3]

Два мјесеца касније постављен је за Апостолског делегата у Беневенту. Од 1841. је на истој дужности у Сполету, а након тога у Перуги. Гиоаццхино рано улази у круг ватиканске курије, гдје се показао као вјешт администратор, па га је папа Гргур XVI. - 1843. именовао титуларним надбискупом Дамиате и послао као свог нунција у Белгију. Почетком 1846. папа Гргур XVI. именује га бискупом Перугие са титулом надбискупа. Вијест о именовању затекла је Гиоаццхина на путу у Лондон и Паризу, гдје се упознао са многим еминентним особама тог доба. Богат искуством и пун нових идеја враћа се у Рим 26. маја 1846. кад је папа Гргур XVI. већ лежао на одру. Папа Пио IX. 1853. именује га кардиналом с намјером да га премјести у једну од субурбикаријалних бискупија. Но, Гиоаццхино се захвалио на тој части те је остао у Перуги. Као бискуп залагао се за јачање наука Томе Аквинског и 1859. оснива у Риму Академију св. Томе Аквинског. У аугусту 1877. папа Пио IX. именује га цамерленгом па је Гиоаццхино био присиљен преселити у Рим. Само шест мјесеци касније 7. фебруара 1878. завршио се најдужи понтификат у хисторији Католичке цркве, кад је папа Пио IX. умро је у 86 години живота. Нешто прије новине су се расписале како талијанска влада намјерава заузети Ватикан и умијешати се у рад конклаве. Срећом по Ватикан - Руско-турски рат (1877.-1878.) и изненадна смрт краља Виктора Емануела II. скренула је пажњу талијанске владе, па је конклава несметано одржана. Након само три круга гласања са 44 гласа од могућих 61, кардинал Гиоаццхино Пецци изабран је за папу 20. фебруара 1878. ^[1]

Папа Лав XIII. стекао је углед умјерењака - широких погледа. Већина је мислила да ће 68 годишњи болежљиви папа релативно кратко владати, али је он накрају остао 25 година на трону, владајући са задивљујућом енергијом. Лав XIII. био је човјек новог доба, који се прихватио тешког задатка приближавања кршћанства сувременим струјама - 19. вијека, али тако да не одступи од темељних кршћанских начела.

 

Читав свој понтификат Лава XIII. дубоко су окупирале двије ствари против којих се настојао борити; необуздани капитализам и материјалистички атеистички социјализам и марксизма који се тад почео формирати. Обајавио је двадесет енциклика и бројне друге документе. У енцикликама Qуод апостолици мунерис (1878.); Хуманум генс (1884.) и Арцанум иллуд (Велико послање, 1880. поводом 1000. годишњице дјеловања Ћирила и Метода.) папа је изнио јасне погледе против социјализма, комунизма, нихилизма и масонства, те се заузео за очување брака. Лава XIII. одлучио је отворити Ватикански архив и библиотеке научницима, нарочито хисторичарима, без обзира на њихову вјеру или идеолошке ставове. Папина енциклика Рерум Новарум (Нове ствари, из 1891.) и дан данас се сматра каменом темељцем Социјалног наука Католичке цркве. ^[1].

За разлику од свога предходника, папа Лава XIII. био је човјек новог времена са осјећајем за сувремене политичке токове. За вријеме његовог понтификата порастао је број дипломатских представништава при Светој Столици и углед Ватикана на свјетској политичкој позорници, њемачки канцелар - Отто вон Бисмарцк молио је 1885. папу да посредује у спору између Њемачке и Шпањолске око Каролинских отока. Папа је од почетка свога понтификата покушавао ријешити проблеме на које је црква наилазила у по свијету. У Њемачкој је успио, између 1886. и 1887. исходити ревизију Мајских закона, те поништење свих протувјерских закона и уредби (осим оне која се односила на исусовце, којима је допуштено да се врате у Њемачку тек за вријеме Првог свјетског рата). Нешто је лошије прошао у Француској, гдје су проблеми почели доласком републиканаца на власт 1879., када је борба за секуларизацију јавног живота досегла врхунац. Они су настојали одвајити цркве од државе, па су 1901. донијели Закон о удружењима, на основу којег су сви редовници, осим оних који су били ангажирани око његе болесника, протјерани из Француске.

Папа се пуно заузимао за мисије, отворио је 248 нових бискупских сједишта по цијелом свијету. Булом Еx хац аугуста (1881.), папа Лав XIII. успоставио је у Босни редовиту црквену хијерархију оснивајући Врхбосанску надбискупију и метрополију са сједиштем у Сарајеву и са суфраганим бискупијама у Мостару и Бања Луци. Истом је булом основао је метрополијско Богословно сјемениште у којем су се требали образовати дијецезански свећеници. ^[4] Пуно је радио на екуменизму, па се обратио одвојеној браћи протестантима и православцима, позивајући их на повратак Римској цркви. Читав понтификат био је у необично добрим односима са ђаковачким бискупом Јосипом Јурјем Строссмаyером којег је необично цјенио. Лав XIII. прогласио је Николу Тавелића блаженим 1889.

Бревеом од 2. новембра 1888. папа прописује обавезно ношење «зуццхетта» (капица коју носе папе, кардинали и бискупи – коју зову и Соли Део (Само Богу), јер се скида само за еухаристије на миси). Папа Лав XIII. био је први папа који је снимљен филмском камером и први којему је снимљен глас. У својим односима с талијанском државом папа Лав XIII. строго се држао смјера којег је зацртао његов претходник Пио IX. I он се сматрао затвореником и никада није напустио Ватикан. Посљедња декада његовог понтификата била је обиљежена његовом физичком слабошћу, те је било више него очито да се у његовој политици и ставовима осјећао утјецај моћних кардинала курије. Дужина његовог понтификата, који је услиједио након најдужег понтификата у хисторији Католичке цркве папе Пија IX. и дубока старост од пуне 93 године, резултирала је коментаром једног тадашњег кардинала: Изабрали смо Светог Оца, а не Вјечног Оца.

Крај живота овог великог дуговјечног папе иппак је био неминован. Разболио се од тешке упале плућне марамице, те је након два тједна тешке агоније, умро 20. јула 1903. ^[1]Сахрањен је у Базилици светог Ивана Латеранског у Риму.

 

Лав XIII. на Wикимедијиној остави

• Биографија папе Лава XIII., на порталу треццани.ит (it)
• Лав XIII. на порталу Католичка енциклопедија (en)