Bankrot

Bankrot, ili stečaj, je pravno regulisana situacija kada jedna firma nije u stanju da isplati svoje dospele obaveze prema poveriocima. Tada sud pokreće stečajni postupak čiji je cilj namirenje poverilaca, ali u novije vreme i reorganizacija firme dužnika.^[1]

Osnovni cilj bankrota/stečaja je zaštita ugovora, odnosno zaštita privatne svojine poverilaca. U ekonomskom smislu pretnja bankrotom je disciplinujuće sredstvo koje podstiče menadžment na što bolje vođenje firmi.

Stečajni postupak mogu da pokrenu i dužnik i poverioci. Osnovna odlika stečajnog postupka je ravnopravnost svih poverilaca, s tim da država kod naplate ponekada zakonima obezbeđuje prednost svojim potraživanjima u odnosu na ostala.

U klasičnom slučaju sud proglašava bankrot firme, firma se likvidira, sva pokretna i nepokretna imovina se prodaje, a od prikupljenih sredstava srazmerno se namiruju poverioci. Oni obično dobiju manje novca nego što potražuju. Kada sud proceni da je moguće i celishodno reorganizovanje dužnika i njegov oporavak tokom stečajnog postupka, on onda pruža privremenu zaštitu dužniku od zahteva poverilaca i preduzima mere usmerene na ozdravljenje dužnika. Na taj način se ne gubi identitet firme dužnika, već se postiže njegovo bolje poslovanje i, nakon okončanja stečajnog postupka, potpunije namirenje poverilaca.

Nije jasno da li reč bankrot dolazi od latinskih reči bancus (sto) i ruptus (razbijen), od italijanske fraze Banco rotto (banko roto = trula klupa) ili od francuskih banque i route koje znače trag/otisak na stolu, a povezano sa praksom označavanja novčane propasti još u rimsko vreme.

U Srbiji je bankrot regulisan Zakonom o stečajnom postupku (2004), u kome postoje terminološke razlike u odnosu na uobičajeno značenje reči. Naime, po ovom zakonu pojam stečaja obuhvata i bankrot (prodaju imovine dužnika) i reorganizaciju dužnika.