Novovavilonsko Kraljevstvo

U grupu domaćih izvora spadaju pisani izvori asirskog i vavilonskog porekla. Jedan od najvažnijih je Vavilonska hronika pisana na akadskom jeziku na glinenim tablicama. Postoji nekoliko sačuvanih prepisa. Postoje mnogobrojni ostaci glinenih pločica koji spadaju u dokumentarne izvore i pokrivaju oblasti administrativnog delovanja državnih struktura. Poznat je arhiv vavilonske kreditorske porodice Egibija, kao i arhivi gradskih centara u Uruku i Siparu. Dragocen izvor za ovaj period su Starozavetne knjige, pre svega knjiga proroka Jezekija. Antički izvori takođe osvetljavaju ovaj period. Herodot u 3. knjizi svoje Istorije daje opis Vavilona i opis Kirove opsade. Diodor sa Sicilije, Strabon i Ktesija sa Knida takođe obrađuju teme vezane za Mesopotamiju. Klaudije Ptolomej u svojoj knjizi daje opis Vavilona od 747. pne. do Aleksandra Makedonskog. Sveštenik Mardukovog hrama, Bersos, koji je živeo na prelazu iz 4. u 3. vek pne. u svojoj knjizi Istorija Vavilona daje pregled vavilonske istorije i mitologije. Knjiga koja je posvećena Antiohu Soteru podeljena je na tri dela. Prvi deo nazvan 'Mudrost' obrađuje vavilonsku mitologiju, drugi deo obraćuje istoriju mesopotamije do legendarnog potopa do vladavine asirskog cara Pula, odnosno Tigladpalasara III, a treći deo do osvajanja Aleksandra Makedonskog. Delo nije sačuvano u orginalu, postoje delovi kod drugih pisaca, Euzebija, Aleksandra Polihistora, Josifa Flavija i Julija Afrikanca.

Krajem drugog milenijuma južnu Mesopotamiju su naselili Haldejci, semitsko pleme koje je došlo sa zapada podstaknuto migracijom Aramejaca. Stvorili su državu na prostoru nekadašnjeg Sumera i Akada i nasledili predhodnu kulturu koju su zatekli kod Kasita koji su tada vladali Mesopotamijom. Od svog dolaska su potpadali po vlast moćne asirske države. Vladari Haldeje, kako je u to vreme nazivan taj prostor, su se oslanjali na Elam pokušavajući da obnove nekadašnju moć vavilonske države. 627. pne. umro je asirski vladar Asurbanipal. U to vreme je u Mesopotamiji njegov namesnik bio Kandalun koji je takođe umro iste godine. Vavilonska hronika navodi da je 626. pne. Vavilonom vladao haldejac Nabopalasar, ali ne iznosi nikakve pojedinosti iz kojih bi se dalo zaključiti kako je došao do vlasti. Kod Josifa Flavija, koji prenosi izveštaj Bersosa, stoji da je Nabopalasar bio jedan od Asurbanipalovih generala. Pošto su vladar i namesnik Vavilonije umrli on je verovatno iskoristio svoju vojničku moć i uzurpirao vlast. Uzurpaciju nisu odobravali ni Asirci ni njegovi sunarodnici, tako da je Nabopalasaru trebalo 10 godina da se učvrsti na tronu i ovlada čitavim međurečjem. Vodio je duge i teške ratove sa gradovima Uruk i Nipur. Opsade su bile duge, pa Vavilonska hronika beleži da su 620. godine pne. stanovnici Nipura prodavali svoju decu da bi se prehranili. 616. pne. je uspeo da suvereno zavlada i okrene se spoljnoj politici. Sklopio je savez sa Međanima, odnosno sa njihovim vladarem Kijaksarom u cilju rušenja Asirskog kraljevstva koje je već bilo oslabljeno. Zajedničkom akcijom u bici kod Ninive 612. pne. uništili su asirsku državu i osvojili asirske centre Ašur, Trabis, Kalhu i Haran gde se bitka odigrala 610. pne. Nakon toga se okrenuo zaštiti severnih granica. Egipat je bio nova narastajuća sila koja se u to vreme konsolidovala i ponovo ovladala Sirijom, Palestinom i Fenikijom. Faraon je nametnuo danak Jerusalimu, a Asircima pružio pomoć u borbi sa Haldejom. 605. pne. kod Karhemiša, Egipćani i ostaci asirske vojske su pretrpele poraz od Nabopalasara i Kijaksara. Sledeći sukob kod Hamada u Siriji je takođe bio poražavajući po Egipat. Ubrzo posle bitke kod Hamada Nabopalasar umire, a preso nasleđuje njegov sin Navukodonosor II.

Nabopalasarov sin Navukodonosor II predvodio je vojsku u bici kod Hamada, istakao se u boju i ta pobeda mu je osigurala presto. Nakon krunisanja poveo je pohod na Siriju koja je bila pod uticajem egipatskog faraona koji se trudio da, podbunjujući sirijske kneževe, napravi zonu odbrane ukoliko Vavilonci krenu na Egipat. Posle pet meseci je stavio Siriju po kontrolu svoje administracije. Egipat nije odustajao od palestinske oblasti i sukob je bio neminovan. Herodot navodi gubitke na obe strane i sklapanje mirovnog ugovora. Pošto je rešio problem sa Egiptom, sledeći na udaru bio je Levant. 598/597. u Jerusalimu izbija ustanak koji je predvodio Sadekija, Navukodonosorov namesnik. Navukodonosor II je preduzeo pohod na Judeju. Zauzeo je Jerusalim. Grad je opljačkan, a Solomonov hram spaljen. 10000 Hebreja je iseljeno iz grada ipreseljeno u Vavilon i Nipur. To je bio početak Vavilonskog ropstva koji je za Hebreje traja do Kirovog osvajanja Vavilona 538. pne. Među iseljenicima iz Jerusalima bio je i prorok Jezekija, čija knjiga predstavlja dragocen izvor. Jerusalimom je upravljao Haldejac, a Judeja je pretvorena u provinciju Vavilona. Prema Vavilonskoj hronici opsada Tira je trajala 13 godina, što verovatno govori o više pohoda na grad nego o pravoj opsadi, i neslavno se završila. Izvršen je i jedan pohod na jugo istok, na Elam 596. pne.

Poslednji događaji Navukodonosorove vladavine predstavljaju akcije protiv Egipta. 570. pne. došlo je do nasilnog preuzimanja vlasti u Egiptu. Dotadašnji vladar Aprija je zbačen, a na presto je seo Amazis potpomognut vojskom. Aprija je najpre zatražio pomoć od Kipra, a zatim od Navukodonosoroa II, ubedivši ga da povede pohod protiv Egipta. 567. na granici sa Egiptom Vavilonci su pretrpeli poraz, a Aprija je nestao.

Amel Marduk, Neriglisar, Labaši Mardik i Nabonid su vladali posle Navukodonosoreve smrti. Morali su se nositi sa kontrolom velike teritorije. Državom su upravljali činovnici, namesnici provincija, koje je vladar postavljao, a koji su uspevali da se osamostale. Životi su padali na dvoru u spletkama i intrigama. Neriglisar (559 - 556.) je poveo pohod na Kilikiju i svoju vladavinu je ispunio građevinskom delatnošću u samom gradu. U ovo vreme velika teritorija je izgubljena i samo nekoliko gradova u okolini Vavilona su prihvatali njegovu vlast. Labaši Marduk je vladao par meseci i pao je kao žrtva dvorske zavere koju je skovao Nabonid (555-539.), vojni komandant i zamenio ga na prestolu. On nije predvodio značajne pohode već se trudio da očuva narušeno jedinstvo države, bio je prihvaćen kao vladar. Sever Mesopotamije je bio ugrožen od napada Astijaga, međanskog vladara. U međuvremenu je Astijag svrgnut od strane Kira, vladara persije koji je predstavljao novu opasnost za Vavilon. Pogotovu posle osvajanja Lidije i obaranja Krezove vladavine. Kir je krenuo ka Mesopotamiji osvajajući Opis i Sipar. Nabonidova vladavina je okončana 539. pne. Kirovim napadom na Haldeju. Došlo je do bitke i Nabonid se povukao, a Kir je opsedao Vavilon. Dobro izgrađen fortifikacioni sistem nije dozvolio Kiru da lako uđe u grad. Opasada je trajala godinu dana i tek je 538. uspeo da ga zauzme. Skrenuvši reku u Nitokridino jezero iskoristio je suvi deo korita i ušao vojskom. To je bio definitivni kraj Haldejskog, odnosno Novovavilonskog carstva.

Tradicija Vavilona kao najlepšeg grada nastala je u ovo vreme. Svi nalazi sa područija grada se datuju Novovavilonskim periodom. Grad se prostirao na 850 hektara. Okružen bedemima ogromnih razmera, kroz grad je proticala reka. u gradu je postojao zigurat koji je na vrhu imao hram posvećen Marduku,kuća koja se nalazi na granici neba i zemlje, Entemenaki.Centralni hram je bi takođe posvećen Marduku i zvao se Egasila. Iz tog hrama vodio je sveti, procesijski put do kapije posvećene boginji Ištar. Put je bio zaštićen zidivima koji su bili popločani opekama plave boje i ukrašeni predstavama krilatih bikova i svetih zmajeva posvećenih Marduku. Haldejci su nastojali da što više sagrade i obnove građevine. Posle Kirovog osvajanja Vavilon je nastavio da predstavlja svojevrsan kulturni i trgovački centar regiona.