Konstantin IV

Konstantin IV je rođen oko 650. kao najstariji sin Konstansa II, unuka cara Iraklija, i Fauste, ćerke Valentina Aršakunija, vizantijskog vojskovođe jermenskog porekla. Konstans je svog prvenca krunisao za savladara u aprilu 654. godine, a 659. i dvojicu mlađih sinova Iraklija i Tiberija. Nakon toga, car se 661/662. uputio na krajnji zapad carstva i utvrdio svoj štab u Sirakuzi na Siciliji. Konstansova namera bila je da sa Sicilije povede borbe protiv Langobarda u Italiji i zaštiti Kartaginski egzarhat u Africi od napada muslimanskih Arabljana koji su već u Iraklijeve vreme zagospodarili Sirijom, Palestinom i Egiptom. Planovi Konstansa II zahtevali su vanredne izdatke od lokalnog stanovništva tako da je nezadovoljstvo kulminiralo zaverom u kojoj je car ubijen 15. septembra 668. godine. Za cara je izvikan prisutni strateg teme Opsikijon, Jermenin Mizezije. Već u februaru 669. mladi Konstantin je otputovao na Siciliju i uz pomoć lokalnih italskih odreda pogubio Mezezija i njegove pomagače. Novi car je u znak pobede poslao Mezezijevu glavu u Konstantinopolj, a zatim je dopratio očevo telo u prestonicu gde je Konstans najposle sahranjen u carskom mauzoleju pri crkvi sv. Apostola.

 

Dok je Konstans II Pogonat boravio na Zapadu, osnivač dinastije Omejada, kalifa Muavija I je izgradio moćnu muslimansku flozu u istočnom Sredozemlju. Muavijin sin Jazid je 668. izveo pljačkaški upad kroz vizantijsku Malu Aziju koja je stigla sve do Halkedona na obali Mramornog mora. Islamska flota je nakon toga iz godine u godinu osvajanjima stvarala sebi važne pomorske baze: 670. je zauzet Kizik, a 672. Smirna. Iz Kizika je od aprila 674. arabljanska ratna flota svakog leta isplovljavala i pokušavala da zauzme Konstantinopolj. Međutim, teške zime i nemogućnost snabdevanja su terali Arabljane da se svake jeseni, počevši od septembra, povuku u maloazijske zimovnike, dok sa druge strane Vizantinci nisu mogli da preduzmu odlučniji kontranapad. Najzad, u jesen 677. Muhamedovi sledbenici su poraženi u pomorskoj bici kod Silejuma u Mramornom moru zahvaljujući „grčkoj vatri“, pronalasku arhitekte Kalinika iz Heliopolja. Kalinik je bio hrišćanin proteran iz Sirije koji je nakon početka opsade potražio utočište u Carigradu. Po njegovim uputstvima Vizantijci su opremili svoje ratne brodove sifonima iz kojih su zapaljivu grčku vatru polivali na neprijateljska plovila. Muavijini ratnici su nakon teškog poraza prekinuli opsadu, a omejadska pomorska nadmoć je pri tom prekinuta za čitavu generaciju. Pored toga, vizantijska vojska je izvojevala i važnu pobedu u Likiji nakon čega je Muavija inicirao pregovore. Konstantinovi emisari ugovorili su povoljan sporazum po kome je sklopljeno primirje na 30 godina pri čemu je Kalifat morao Carstvu da isplaćuje godišnji danak u zlatu, robovima i konjima plemenite pasmine. Prilikom definitivnog sklapanja sporazuma, Muavijin naslednik Jazid I (680—683) je naredio povlačenje muslimanskih garnizona sa Rodosa i Kipra. Međutim, kako je u Omejadskom kalifatu došlo do dinastičkih prevrata, Vizantinci se nisu pridržavali sporazuma već su nastavili upade na omejadsku teritoriju. Pored toga vizantijske vlasti su podsticale hrišćanske Jermene i sirijske brđane Mardajite na borbu protiv muslimana. Najposle, kalifa Abd al Malik (685—705) je ponudio obnovu primirja po cenu ogromnog vanrednog danka od 1.000 zlatnika za svaki dan u godini, kao i 365 robova i isto toliko konja. Po prvi put od početka islamskih osvajačkih pohoda, Vizantija je bila u stanju da zaustavi dalji gubitak teritorija i čak nametne povoljno diplomatsko rešenje.

Vizantijske neprilike na istoku pokušali su da na Balkanu iskoriste Sloveni, Avari i Bugari. Neposredno pre opsade prestonice, Konstantin je naredio namesniku Soluna da uhapsi i u lancima otpremi za Carigrad izvesnog slovenskog poglavara Pervunda (između 672. i 674. godine). Kada je Pervund utamničen u Carigradu i njegovi saplemenici Rinhinijeni i Sloveni sa Strume, kao i delegacija građana Soluna, je zatražila njegovo oslobađanje. Car je obećao da će Pervund, inače osumnjičen da priprema opsadu Soluna, biti oslobođen kada se arabljanska opsada okonča, ali je Sloven posle drugog pokušaja bekstva nateran da prizna svoje namere i osuđen na smrt. Na vest o njegovoj smrti slovenska plemena u okolini Soluna su se 675. ujedinila u pokušaju da zauzmu grad. Grad je oko dve godine bio pod blokadom i sa kopna i sa mora. Pleme Draguvita (Dragovića?) se naročito pokazalo vičnim u podizanju opsadnih sprava, dok su Strumljani svojim lakim lađama napadali grad i sa mora. Najzad, od 25. do 27. jula 677. Sloveni su svim snagama napali grad i Draguviti su upali u Solun preko severnog dela gradskih bedema ali su ubrzo odbijeni, kako su Vizantinci zabeležili, zahvaljujući čudima zaštitnika grada, sv. Dimitrija. Nakon toga, opsada grada je prekinuta, ali su Strumljani nastavili da pljačkaju Trakiju sve do Mramornog mora. Pošto su u međuvremenu i Arabljani ubedljivo poraženi, Konstantin je 678. poslao carsku vojsku iz prestonice koja je ubrzo potukla slovenske pljačkaše. Poraz Arabljana i povoljan mirovni sporazum, a zatim i pobede nad Slovenima, uticale su da, po Teofanu Ispovedniku, avarski kagan i kraljevi sa Zapada, egzarsi i Gastaldi i vladari zapadnih naroda pošalju poklisare i darove u Carigrad i zatraže sklapanje mira. Teofanov sumarni izveštaj je često tumačen na različite načine tako da je Georgije Ostrogorski smatrao da podrazumeva Slovene sa zapadnog Balkana (Srbe i Hrvate), dok je Andreas N. Stratos u Gastaldima video Langobarde, a u kraljevima i vladarima zapadnih naroda Franke, pa i Vizigote.

 

Dok su Sloveni i Avari najposle prestali da budu opasnost po vizantijske interese na Balkanu, seoba Bugara započela je novu seriju događaja. Nakon smrti kana Kuvrata, negde između 642. i 648. godine, koji je vladao raznolikim nomadskim plemenima od Azovskog mora do Kavkaza, njegovih pet sinova su se suočili sa pritiskom sa istoka u vidu nadolazećih Hazara. Bežeći ka zapadu, Kuvratov treći sin, Asparuh je naselio svoj narod, Bugare, izmeću ušća Dunava i Dnjestra. Po Teofanu, car je obavešten da su novopridošli varvari počeli da pustoše krajeve oko ušća Dunava, tako da je i tračkoj vojsci i rečnoj floti naredio da im se suprostave. Po prvi put od sicilijanskog pohoda Konstantin se krajem 680. stavio na čelo vojske. Pred carskom vojskom Bugari su se povukli u utvrđeni Oglos (čija nam tačna lokacija nije poznata). Posle svega tri do četiri dana opsade car se usled napada kostobolje povukao u primorsku Mesemvriju (danas Nesebar u Bugarskoj) kako bi se lečio u tamašnjim termalnim izvorima. Nakon toga u vizantijskoj vojsci je došlo do rasula i u prvoj polovini 681. Bugari su krenuli u gonjenje Vizantinaca. Najzad, Bugari su se zaustavili kod Odese (danas Varna) i odatle krenuli u pokoravanje slovenskih plemena koja su živela između Dunava i planine Balkan. Nakon toga, Asparuh je počeo da pljačka vizantijske gradove i odvodi roblje i iz krajeva južno od Balkana. Krajem 681. Konstantin IV je sklopio mir sa Asparuhom po cenu plaćanja godišnjeg danka. Hroničaru Teofanu, koji je živeo početkom 9. veka i koji je naš najstariji sačuvani izvor, bilo je neobično kako je Carstvo, u to vreme pobedonosno u okršajima sa organizovanijim vojnim silama, pristalo na tako ponižavajući ugovor sa jednom varvarskom hordom. Bilo kako bilo, kan Asparuh je sada vladao krajevima od južne Besarabije do Balkana, a Vizantinci su po prvi put priznali jednu državu na teritorijama koje su do tada pripadale carstvu.

Svrgavanje uzurpatora Mezezija Konstantin IV je ostvario uz podršku pape Vitalijana (657—672) koji je istovremeno agitovao širom Italije u korist mladog cara. Međutim, rimska i carigradska crkva su u to vreme bile podeljene po pitanju monotelitizma, učenja koje je trebalo da pomiri pravoslavne i monofizite. Kako je to obično bivalo, monotelitizam, koji su propagirali Iraklije i Konstans II nije donelo kompromis sa monofizitima, već i nove podele unutar pravoslavne crkve, tačnije između rimskog papstva i carigradske patrijaršije. Posle Konstansove smrti monotelitizam je izgubio pređašnji značaj pošto je postalo jasno da su Sirija i Egipat, u kojima je živeo najveći deo monofizita, trajno izgubljen za Vizantiju. Kada je odbijena arabljanska opsada Konstantinopolja, Konstantin IV je otpočeo pripreme na pomirenju unutar crkve.

 

Car je tokom 678. poslao pismo u Rim tražeći od pape da imenuje poslanstvo od tri episkopa, dvanaest legata i četiri igumana grčkih manastira iz južne Italije i sa Sicilije. O Uskrsu 680. papa Agaton (678—681) je uspeo da u Rimu održi sinod i usaglasi prisutnih 125 zapadnih episkopa koji su potom definisali stanovišta latinske crkve. Kada su papski poslanici stigli u Carigrad, pod pokroviteljstvom cara Konstantina otpočeo je sa radom 7. novembra 680. godine Šesti vaseljenski sabor (poznat i kao Treći carigradski sabor). Sabor je na svojoj osmoj sednici 7. marta osudio monotelitizam kao jeres u skladu sa upravo pročitanim papskim pismom, dok je nešto kasnije raščinjen uporni pristalica monotelitizma, antiohijski patrijarh Makarije. Vaseljenski sabor je zaključen 16. septembra 681. godine posle osamnaest sednica većanja od kojih je tokom dvanaest, uključujući prvu i poslednju, predsedavao sam car. Konstantin je time obnovio dobre odnose sa rimskom crkvom a Makarije i nekoliko njegovih sledbenika su poslati u Rim gde su do kraja života bili pritvoreni u lokalnim manastiorima. Na kraju, u toku kratkog pontifikata Benedikta II (684—685) Konstantin je tradicionalno pravo potvrđivanja izbora novog pape preneo na ravenskog egzarha kako bi ubrzao proceduru izbora rimskog episkopa.

Kao što je već pomenuto, Konstans II je presto ostavio svom najstarijem sinu Konstantinu, ali je i mlađe sinove Iraklija i Tiberija krunisao za Konstantinove savladare. Sačuvana papska pisma iz 7. veka prvo su adresirana na Konstantina kao na prvog među carevima a zatim i na njegovu braću. Po Teofanovoj hronici, vojska iz teme Anatolikon se pobunila 680—681, a Mihajlo Sirijac beleži da se izvesni vojskovođa Lav, možda strateg Anatolikona, tom prilikom pojavio u ime vojske pred Senatom. Konstantin je pobunu ugušio tako što je kolovođe pozvao u Carigrad i zatim ih javno obesio. Lav je navodno, nakon torture, dok je odvlačen na gubilište vikao da, kao što Sveto Trojstvo vlada na nebu, tako i trojica treba da vladaju na zemlji. Čitavu pobunu vojske današnji istoričari stavljaju u širi kontekst i povezuju sa tadašnjim vaseljenskim saborom i prilikama u carskoj porodici. Moguće je da je tokom carevog odsustva krajem 680., tokom zlosrećnog rata sa Bugarima, došlo do sklapanja zavere protiv Konstantina u kojoj su važnu ulogu igrala njegova braća. Car se upravo zbog toga, pre nego zvaničnog razloga tj bolesti, povukao iz pohoda i vratio u prestonicu. Početkom 681. u Carigrad su prispeli i vojnici iz Anatolikona čije je nezadovoljstvo možda potpireno i u korist pristalica monotelitizma. Bilo kako bilo, Konstantin je bio dovoljno snažan da nadvlada i opoziciju u vojsci i kliru i u sopstvenoj porodici. Posle zaključenja Šestog vaseljenskog sabora 16. septembra 681. godine Konstantinova braća se više ne spominju u dokumentima i njihovi likovi nestaju sa novca. Iz razloga koji nisu zabeleženi u izvorima Konstantin je naredio da se njegovoj braći Irakliju i Tiberiju odseku nosevi i potom ih je oterao u progonstvo. Odsecanje nosa predstavljalo je u 7. veku uobičajan i efikasan način diskriminacije potencijalnih pretendenata na presto. Nije poznato gde su i kako Iraklije i Tiberije okončali svoje živote.

 

Nakon dinamičnih dešavanja 680—681. nastupilo je razdoblje mira za Vizantijsko carstvo. Sudeći po Spisu o temama Konstantina VII Porfirogenita (913—959), Konstantin IV je ovaj period iskoristio da organizuje Tračku temu kako bi ublažio posledice naseljavanja Bugara između Dunava i planine Balkan. Za razliku od ostalih tema, koje su na čelu imale svoje zapovednike tj stratege, Tračka tema je bila pod direktnom komandom samog cara. Nakon uklanjanja braće, po Teofanu, Konstantin je vladao zajedno sa svojim sinom Justinijanom. Međutim, pošto numizmatički materijal ne potvrđuje ovu verziju događaja, verodostojnije deluje beleška Lava Gramatika da je car krunisao sina za savladara nedugo pred smrt. Konstantin je još pre dolaska na presto oženjen izvesnom Anastasijom koja je možda bila poreklom sa ostrva Kipra. Po jednom pismu upućenom papi, car je pored Justinijana imao još jednog sina, Iraklija, kome je pomenuto pismo jedini pomen. Najverovatnije je da je umro u mladosti. Sam Konstantin IV umro je od dizenterije pet dana pre nego što se navršilo sedamnaest godina njegove vladavine, najverovatnije 10. septembra 685. godine. Imao je svega oko 35 godina. Sahranjen je u grobnici koji je za sebe i svoju suprugu Teodoru sagradio Justinijan I u 6. veku. Nešto posle 711. pored njega je sahranjena i supruga Anastasija.

Konstantin je bio blag i pobožan vladar, nevičan vojničkim poslovima i sklon kompromisima po cenu održavanja mira. Za vreme njegove vlade Vizantija se uspešno oduprla muslimanskim osvajanjima i posle dužeg vremena je potvrdila status prve sile hrišćanskog sveta. Pomirenje rimske i carigradske crkve, postignuto na Šestom vaseljenskom saboru, preduzeto je na carevo insistiranje popuštanjem papstvu. Ipak, dozvolom Bugarima da prošire svoju vlast južno od Dunava, na teritoriji koja je pripadala carstvu, Konstantin IV je, po mišljenju grčkog vizantologa Andreasa N. Stratosa „naneo nepopravljivu štetu Vizantiji“ (str. 171).

 

Konstantin IV na Wikimedijinoj ostavi

• Georgije Ostrogorski, Istorija Vizantije, Beograd 1998 (više izdanja).
• The Oxford Dictionary of Byzantium, I-III, ed. A.P. Kazdhan, New York, Oxford, 1991, str. 500—501.
• Andreas N. Stratos, Byzantium in the Seventh Century, Volume IV, 668—685, Amsterdam 1978.