Antička filozofija

Početak grčke filozofije pada u kraj 7. veka stare ere. Tome početku prethodile su krupne promene načina života u staroj Grčkoj, promene koje su presudno uticale na duhovni život helenskog čoveka. Već tokom 8. veka, a naročito u 7. i 6. veku st. e., staro patrijarhalno rodovsko društvo zapada u sve ozbiljniju krizu. Rodovsko uređenje, zasnovano na principu krvog srodstva, nije moglo izdržati konkurenciju povećanih imovinskih poseda koji su nastali usled razvoja trgovine i zanatstva te usled zamaha kolonizacije. Ta kolonizacija proširila je životni prostor Helena i dovela ih u dodir s mnogim narodima koji su naseljavali obale Sredozemnog mora. U vezi s kolonizacijom, koja ja zahvatila naročito maloazijsko primorje, Siciliju i južnu Italiju, razvija se brodogradnja, trgovina i zanatstvo. Tako nastaje novi društveni sloj imućnih trgovaca i zanatlija, koji se već uveliko koriste robovskom radnom snagom i koji postepeno dolaze u sve oštriji sukob sa zemljoposedničkom aristokratijom, koja je nastojala da obezbedi nastavak oligarhijske političke prevlasti nasledne aristokratije. Tokom 7. i. 6. veka ovaj su sukob umeli da iskoriste energični i častoljubivi pojedinci, koji su zavladali kao tirani, odnosno samodršci. Oni su često i sami bili aristokratskog porekla, ali su, dokopavši se vlasti, uveli ceo niz mera u korist širokih slojeva stanovništva, kao što su ukidanje dugova, nova raspodela zemlje, uvođenje pravične uprave i unapređenje zanata, trgovine, nauke i umetnosti.

Način života helenskog čoveka, dok je još živeo u plemensko-rodovskim grupama, bio je mitološki. Svet bogova i polubogova, koji je nastanjivao prirodu ovoga čoveka, odgovarao je tadašnjem stepenu kulturnog i društvenog razvitka, ali je kolonizacija uskoro proširila duhovne vidike Helena. Ona ih je dovela u dodir s istočnjačkim civilizacijama i, delujući zajedno s društveno-ekonomskim promenama u grčkim polisima, izazvala postepeno napuštanje mitološkog načina mišljenja. Mitološki svet bogova s Olimpa najlepše je prikazan u Homerovoj Ilijadi i Odiseji, gde bogovi ujedno odslikavaju i moć i sjaj plemenskih starešina. Ali već kod Homera bogovi su podvrgnuti kritici, što je jasan znak postepenog oslobađanja starih mitoloških predstava. Homerova slika sveta još uvek je čvrsto na tlu mitologije, ali ipak pokazuje i nejasne elemente racionalnog shvatanja prirode: Homer zna za Nebo i Zemlju i carstvo Hada, a spominje i stihije prirode – vodu, vatru, vazduh i zemlju. Ali Homer još ne postavlja pitanje o poreklu kosmosa: s tim se pitanjem suočava tek Hesiod, pesnik seoskog života iz Beotije, koji je u spevu Teogonija dao genealogiju bogova tako što je grčke mitove organizovao u celinu. Hesiod pokazuje napredak u tome što bogove ne posmatra kao večne, već kao postale. Iako usvaja Homerov mitološki svet, Hesiod mu daje prirodnu osnovu: postanak bogova (teogonija) tumači se istorijski i uzročno, dakle, na jedan racionalan, prirodan način (kosmogonija). Hesiodova slika sveta je svojevrstan spoj teogonije i kosmogonije, jer iako govori o bogovima, Hesiod zapravo pokušava da odgovori na pitanje šta je početak svega što postoji i što se događa u kosmosu.

 

Prva filozofska učenja u Heladi nastala su u naseobinama na maloazijskoj obali. Naime, jonske kolonije u Maloj Aziji bili su najbogatiji i najnapredniji gradovi u čitavom helenskom svetu. Tu su i kultura i civilizacija dosegle najviši stupanj. Jonjani su bili pažljivi posmatrači prirode i prvi su pokušali rešiti kratkim, maštovitim sintezama teške probleme koje im je priroda nametala. Tako su se u Joniji razvile ne samo filozofija, nego i istorija, od čijih je pisaca najbolji bio Herodot. U vezi s početkom filozofije, međutim, treba napomenuti da se tu ne radi o apsolutnom početku: ono što je predmet filozofije, tj. sadržaj i smisao sveta i života, zaokupljalo je čovekovu pažnju, ništa manje intenzivno, i ranije. Novina je samo u tome što je taj sadržaj ranije bio oblikovan mitski i religiozno, a sada se oblikuje pojmovno i racionalno. Tako je početak filozofije zapravo početak samo u odnosu na oblik, a ne i na sadržaj ljudskog razmišljanja.

Prvi pravi helenski filozofi bili su svi iz Mileta. Jonski filozofi otvorili su novu eru u filozofiji pitanjem o prapočetku svega što postoji, pitanjem o bitku. Tales (Θαλῆς ili Θάλης, 624–547) kaže da je prauzrok voda, Anaksimen (Ἀναξιμένης, sredina 6. veka) smatra da sve stvari nastaju zgušnjavanjem i razređivanjem vazduha, dok je najapstraktniji, pa prema tome i najoriginalniji odgovor dao Anaksimandar (Ἀναξίμανδρος, 610–547), koji prauzrokom svega smatra neodređenu materiju zvanu apeiron (ἄπειρον), iz koje usled suprotnosti toplo-hladno nastaje svet. Karakteristično je za sve njih da na to pitanje odgovaraju i objašnjavaju ga konsekventno materijalistički i u celini izdvojeno i suprotstavljeno religiozno-mitološkom tumačenju sveta. U njihovoj filozofiji postavljen je samo problem bitka. Problemi saznanja i kretanja za njih još uvek nisu filozofski značajni, već predstavljaju činjenice koje se uzimaju kao gotove. Materija je oduhovljena kao i ljudski organizam, dakle o kretanju se ne postavljaju pitanja. Jonski su filozofi poznati i po svom prirodnonaučnom radu. Tako se Talesu pripisuje podela kalendarske godine na 365 dana i predskazivanje pomrčine Sunca 585. godine. Ova tri prva filozofa čine tzv. miletsku školu u okviru presokratske filozofije.

 

Po mišljenju Heraklita (Ἡράκλειτος, oko 535–oko 475. st. e.), praelement svega što postoji jeste vatra. Sve na svetu izgara i ponovo se rađa. Heraklit izdvaja i problem kretanja. Različiti stupnjevi vatre u njenom večnom kretanju predstavljaju sve što postoji. Kretanje praelementa vatre je protivrečno, ono je disharmonično, iako je harmonija konačni rezultat tog procesa. Svaki je proces sam po sebi protivrečan te stoga predstavlja pravu prirodu svega, svake harmonije, kako u prirodi tako i u društvu.

Iako Heraklit ne poriče božanstvo, što se vidi iz oko 130 fragmenata njegovog spisa O prirodi (Περὶ φύσεως), ipak izvan vatre, izvan tog materijalnog praelementa za njega ne postoji uzrok kretanja. Ono je imanentno vatri, drugim rečima, prirodi, materiji. Tako se kod Heraklita susreće izraziti primer antičkog panteizma, filozofskog svatanja po kome se bog i priroda poistovećuju.

Sve što se događa, događa se po nuždi. Čitavim svetom vlada zakon koji Heraklit naziva logos (λόγος). Logos je ono što je svemu zajedničko. Naša spoznaja logosa je razumska spoznaja: čulima je nemoguće spoznati logos. Čula dokazuju raznolikost, dok je samo razum u stanju proniknuti u celinu svega, u zajedničko. Heraklit ne negira čulo kao element saznanja, ali smatra da čula mogu biti "zli svedoci ako imaju barbarske duše" (fragment 107), što znači da bez razumske spoznaje nema prave spoznaje logosa. Ne valja živeti "kao da svako ima svoju vlastitu pamet" (fr. 2), nego treba nastojati ovladati celinom. U nastojanju da kao cilj spoznaje istakne razumevanje logosa, Heraklit prvi pokreće pitanje mogućnosti spoznaje.

 

Do sada je odgovor na pitanje o pramateriji ili praelementu svega postojećega bio kvalitativno određen, odnosno uvek se kao praelement uzimala neka određena materija, kao voda, vatra i sl. Pitagora (Πυθαγόρας, 6. vek) unosi jedan nov element u razmišljanje o svetu. I njega, kao i mnoge antičke mislioce, zadivljuje harmonija koja vlada u svetu. On dolazi do zaključka da harmonija proizlazi iz određenih brojevnih odnosa koji vladaju svetom: broj je savršenstvo. Sam Pitagora nije ostavio ništa napisano, ali zato Filolaj (Φιλόλαος, oko 470–390), pripadnik Pitagorine škole, kaže: "Zapravo, sve što se spoznaje ima broj. Nije, naime, moguće bez njega ništa ni zamisliti ni spoznati". U nastojanju da prikažu značaj brojevnih odnosa u svetu, pitagorejci idu sve do mistifikacije broja: određeni odnos brojeva označava pravednost, drugi dušu, um itd. Nastojanje da se brojevni odnos zbog svog savršenstva shvati kao uslov rasporeda stvari u kosmosu te konsekvetno zaključivanje i na etička pitanja čini Pitagoru prvim idealističkim filozofom u okviru antičke filozofske misli. On je insistirao na brojevnom odnosu kao jedinoj pravoj realnosti.

U južnoitalskom gradu Eleji Ksenofan (Ξενοφάνης, oko 580–oko 470) postavlja osnove jednoj novoj filozofskoj školi. Polazeći od stava da je stvarnost onakva kakva nam se prikazuje, promenljiva, da u onome što vidimo nema ničeg pouzdanog što bi se moglo tretirati kao bitak, došao je do zaključka da bitak u sebi mora biti jedinstven, večan i nepromenljiv. Bitak je materijalan i ograničen, jer neograničeno ne može biti savršeno, ali ne može se spoznati čulima, nego samo razumom. To savršenstvo bitka izrazio je Ksenofan stavom da je Sve – Jedno, ograničeno, nepokretno i oblika kugle. Aristotel nam u Metafizici (A 5, 986b 18) govori da je Ksenofan "posmatrajući celinu svemira, rekao da jedno jeste bog".

Na toj osnovi elejsku filozofiju dalje razrađuje Parmenid (Παρμενίδης, oko 515), njen glavni predstavnik. Uzimajući sve karakteristike bitka koje je dao Ksenofan kao polaznu osnovu, Parmenid sve što je dostupno našim čulima i podvrgnuto promenama proglašava za nebitak. Bitak se može i mora misliti, on je ono što je zajedničko svemu i što nije čulima neposredno dostupno. Čulima je dostupna raznolikost, mišljenju bitak. On jeste materijalan, ali je jedinstven u sebi. Kada bitak ne bi bio jedinstven i postojan u sebi, ne bi se mogao misliti. Čula nas varaju ako na osnovu njih zaključujemo o bitku, jer time prolaznost, promenljivost i ostale osobine nebitka pripisujemo bitku, što je nemoguće. Naime, nisu čula i bitak isto, već mišljenje i bitak. Ono što predstavlja osobine misli, to su istovremeno osobine bitka. U svom učenju Parmenid iznosi slabosti čulne spoznaje, koja dovodi samo do mnenja, a ne do prave istinite spoznaje.

Racionalne dokaze za Parmenidove postavke dao je Zenon iz Eleje (Ζένων, oko 490–oko 430), treći predstavnik te škole. On je poznat po svojim dokazima da nema mnoštva i da nema kretanja. Tako on, na primer, na osnovu stava da je prostor u sebi beskonačno deljiv dokazuje da nema kretanja. Ako je tako, ako je prostor beskonačno deljiv, onda je svako kretanje potpuno nemoguće. Jer u kretanju uvek treba preći jedan deo prostora, a svaki je taj deo u sebi beskonačno deljiv, dakle, predmet se zapravo ne može pomeriti s mesta. Tako, s pojmovnog stanovišta, Ahilej nikada ne može prestići kornjaču jer između njih uvek leži beskonačno deljiv prostor.

Elejsko učenje razlikuje se od Heraklitovog u tumačenju kretanja. Prvo potpuno negira svako kretanje, a drugo ga smatra osnovnim svojstvom svega postojećega. Razlog što elejci tako dosledno negiraju kretanje leži u tome što su potpuno odvojili pojavno, čulno, od racionalnog, spoznajnog. U dokazima da ne postoji mnoštvo Zenon nije mogao racionalni stav – ako dva zrna ne čine šum, kako to da vreća zrnja prouzrokuje šum? – uskladiti s čulnim iskustvom. Time je Zenon otkrio unutrašnju protivrečnost misli, otvorio je uvid u protivrečnost između formalno usklađenog misaonog toka i stvarnog neslaganja stvarnosti s tim formalnim tokom. Zbog toga je Aristotel pripisao Zenonu otkriće dijalektike. Međutim, Zenon – dajući uvid u taj problem – sam nije sagledao njegovu suštinu.

Zajedno s Heraklitom elejci predstavljaju svakako najdublji misaoni napor u razumevanju bitka u ovom periodu grčke filozofske misli, nastojeći svaki na svoj način rešiti problem postojanosti i jedinstvenosti materijalnog bitka te promenljivosti i raznolikosti sveta koji nam je dat u opažanju.

Empedokle (Ἐμπεδοκλῆς, oko 495–435) iz Agrigenta na Siciliji smatra se osnivačem atomizma u istoriji. U stvari, on je prvi zasnovao teoriju o četiri elementa, vatri, vodi, vazduhu i zemlji, iz kojih bi se sve u svetu sastojalo, i u isto je vreme pokušao objasniti kako iz ta osnovna četiri elementa nastaje mnoštvo, sve stvari. Empedokle smatra ljubav i mržnju takođe elementima, ali odvojenim od četiri osnovna. Oni uzrokuju kretanje, koje se sastoji u spajanju i razdvajanju osnovnih elemenata, čime se stvara raznolikost u svetu. Čovek je takođe sastavljen od spomenutih osnovnih elemenata, i to je osnov njegove spoznaje. Naime, po Empedoklu, spoznaje se tako da slično saznaje sličnim, slično privlači slično. Empedokle se dosta razlikuje od Heraklita u tumačenju kretanja. Po njemu, materija mora ostati nepromenljiva i nepokretna jer je pokreću dva spoljna principa. Ipak je on objašnjenje sveta i čoveka u njemu potpuno izvukao iz mitološko-religiozne sfere. Na njega je uticalo snažno nasleđe kako Heraklitova učenja tako i elejaca, pa, u nastojanju da pomiri te dve materijalističke krajnosti, na opisani način pokušava rešiti problem mirovanja i kretanja.

 

To, kod Empedokla još veoma naivno i slikovito prikazivanje kretanja, Anaksagora (Ἀναξαγόρας, oko 500–428) iz Klazomene u Maloj Aziji razvija u apstraktnije tumačenje. Svet se sastoji iz jednako deljivih i nepromenljivih čestica koje on zove homeomerije (τὰ ὁμοιομερῆ). One su sve nekad bile ssastavljene u jednu masu, u celinu. Tada ih je u pokret stavio svetski um (νοῦς), prvi pokretač. Sve ostalo se dalje razvilo zahvaljujući mehaničkim silama u samoj materiji. Aristotel je Anaksagoru nazvao dualistom jer njegovo učenje sadrži dva osnovna principa u sebi: nepokretnu materiju, sastavljenu iz homeomerija, i duhovni pokretač – um. Međutim, u tome Anaksagora nije dosledan, jer negde kaže da je um sastavljen od najfinije materije i odriče se njegova delovanja pošto je pomoću njega stavio homeomerije u pokret. Anaksagora je pripremio teren atomizmu Leukipa (Λεύκιππος) i Demokrita (Δημόκριτος, oko 470–oko 360).

Leukip i Demokrit kvantitativno određuju atom (τὸ ἄτομον – termin koji potiče od njih, a znači "nedeljiv"). Atomi se razlikuju po obliku, redu i položaju i nalaze se neprekidno u kretanju. Oni su bitak. Međutim, nasuprot elejcima, oni priznaju i postojanje nebitka. Nebitak je ono što nisu atomi i što nema sva njihova svojstva. To je prazan prostor, koji predstavlja samo mogućnost kretanja i menjanja položaja atoma. Usled tog kretanja dolazi do spajanja atoma i tako nastaju razna tela.

Iako je Leukip izačetnik kvantitativne atomistike, ipak je Demokrit (iz Abdere u Trakiji) najznačajniji predstavnik antičkog materijalizma i atomizma, delom zbog toga što od Leukipovih spisa i nije mnogo ostalo, a delom i zbog toga što je Demokrit bio zaista univerzalan, o čemu svedoči njegova naučna ostavština iz oblasti fizike, matematike, filologije, etike itd.

Prema Demokritu, spomenuta svojstva atoma – oblik, red i položaj – njegova su objektivna svojstva, koja postoje nezavisno od subjekta. Do njih dolazimo samo razumom, razmišljanjem. Kakav je atom po sebi, mi ne možemo saznati čulima, čija je spoznaja varljiva. Međutim, atomi imaju i neka sekundarna svojstva, koja su subjektivna po svojoj prirodi jer se pojavljuju samo u dodiru atoma-objekta sa subjektom. Tako, na primer, svojstva kiselo, gorko, toplo, hladno i sl. jesu subjektivna svojstva i sekundarna u odnosu na primarna, objektivna svojstva. Pojavnu stranu atoma možemo shvatiti čulima zbog sličica (eidole – τὰ εἴδωλα) koje objekt šalje subjektu. Suštinu objektivne stvarnosti možemo shvatiti samo razumom.

Raspored atoma u prostoru podređen je određenim uzročnim vezama. Ovde nema mesta slučajnosti. Uzročne veze nisu uvek dostupne razumskom shvatanju, što ne znači da one objektivno ne postoje. "Nijedna stvar ne biva bez uzroka, nego sve s razlogom i po nuždi" – kaže se u jednom Leukipovom fragmentu. Taj determinizam, koji ne dopušta nikakve slučajnosti, nikakva slobodna i spontana kretanja u prostoru, istovremeno isključuje svako fantastično-religiozno tumačenje prirodnih pojava. Sloboda se sastoji u shvatanju uzročnih veza u kosmosu. Čoveku je sloboda nužna da bi razumno delovao.

Zbog svoje doslednosti u materijalističkom tumačenju sveta, u okviru kojeg su razmatrana pitanja kosmosa, spoznaje i ljudske slobode, Demokrit se smatra osnivačem prvog materijalističkog monističkog sistema u istoriji filozofije.

Atomistima završava u staroj Grčkoj period ispitivanja prirode i filozofsko objašnjavanje najopštijih zakona kosmosa. Karakteristično je za taj period da čovek i njegova društvenost još nisu predmet filozofskog razmatranja, iako se usput tretiraju u okviru opštih političkih stavova samih filozofa. Zbog svoje opšte karakteristike postavljanja kosmosa u centar filozofskog istraživanja ceo se taj period naziva kosmološkim periodom grčke filozofije.

U političkom i kulturnom životu Grčke 5. veka st. e. dogodile su se velike društvene promene. Nakon pobede nad Persijancima razvio se u Atini vrlo živ privredni, politički i prosvetni rad. Filozofsko razmišljanje tada napušta problematiku prirode i usredsređuje se na na čoveka (ἄνθρωπος) i celokupnu društvenu problematiku – time počinje antropološki period grčke filozofije. Društvena previranja unuar same demokratske Atine, zatim rat s aristokratskom Spartom, odvodili su interes ljudi od od pitanja kosmosa i njegovih zakona, a u prvi plan stavljali čoveka, njegovu društvenost, sposobnost njegove spoznaje, njegovu opštu vrednost itd.

Razvoj demokratskoga državnog uređenja doveo je na vlast široke narodne slojeve. S promenom političkoga života tesno je povezana i promena na polju obrazovanja, jer u doba demokratije nije više uspeh pojedinca zavisio od njegovog porekla, nego od sposobnosti i znanja. Naravno, u takvo vreme nije više zadovoljavao stari način obrazovanja u kojem se od mladog čoveka zahtevalo da u gimnaziji dobro izvežba svoje telo te da nauči čitati, pisati i računati, a uz to da se pomalo bavi muzikom i čitanjem pesnika. Novo doba tražilo je šire i veće obrazovanje, a želja za njim zahvatila je veliki broj ljudi. Posebno je za tim težila omladina u želji da se s većim znanjem uspešnije bavi državnim poslovima i lakše dođe do ugleda, položaja i slave. A ko je želeo da uspešno nastupa u veću (βουλή), narodnoj skupštini i u sudnicama, morao je naročito biti vešt u lepom, jasnom i uverljivom načinu govora.

Takva situacija izbacila je na površinu sofiste (σοφισταί), putujuće učitelje koji su sebi uzeli u zadatak da govorima, predavanjima i polemikama obrazuju slobodne grčke građane. Biti sofist značilo je, doslovno, biti ljubitelj mudrosti. Najpopularniji sofist bio je Protagora (Πρωταγόρας, oko 481–411. st. e.) iz Abdere u Trakiji. Njegov stav: "Čovek je merilo svih stvari, postojećih da jesu, a nepostojećih da nisu" – izazvao je još u staroj Grčkoj velike polemike. Jedni su smatrali da Protagora misli da je mnenje jedini stupanj u mogućnosti ljudske spoznaje i da je s tim u vezi istinito samo ono što neki pojedinac može spoznati. Istina bi, dakle, bila svedena na to da svaki čovek za sebe određuje šta je istina, a šta nije. Prema tome, istina je krajnje relativna kategorija. Tako tumači Protagoru i Platon, njegov najoštriji kritičar. U jednom od Aristotelovih spisa, međutim, nailazi se na mišljenje da je pod "čovekom" Protagora ipak mislio na čoveka kao generičko biće, a ne individualno, te da kriterij istine, po njemu, i nije tako subjektivan kako se misli. U polemikama je Protagora argumentima i protivargumentima izoštravao misli zadivljujući tom svojom sposobnošću sve prisutne. Sve dok je jedan argument podnosio protivargument, Protagora nije smatrao da je došao do istine. Taj je moment do krajnjih granica izoštrio sofist Gorgija (Γοργίας, oko 480–oko 370) iz Leontina na Siciliji. On je smatrao da se uopšte ništa ne može dokazati. Time je izrazio krajnju skepsu u mogućnost dolaženja do istine. Relativizmu i skepsi u spoznaji odgovara kod svih sofista relativizam i skepticizam u etici: nema opštevažećih etičkih normi, one se razlikuju od naroda do naroda, od vremena do vremena.

Relativizam i skepsa sofista imali su i svoju pozitivnu stranu. Pored uočavanja poteškoća i neverovanja u ljudsku sposobnost spoznaje, oni su podvrgli kritici dogmatističke tendencije u vezi sa spoznajom, koje apsolutiziraju i ovekovečuju postignuti nivo ljudske svesti onemogućavajući postavljanje novih pitanja. Ali skeptik može samo oboriti tendenciju ka apsolutizaciji i dogmatizaciji spoznajnih vrednosti. Njegova je glavna snaga u kritici formalnologičkih apsurda dogmatika.

 

Društvena stvarnost nije pružala oslonac za utvrđivanje sigurnijih i trajnijih stavova u etici. Ona je samo potvrđivala relativizam u spoznaji. Odupreti se krajnjem relativizmu i skepsi mogao je samo onaj koji uporište za svoje sudove nije tražio u trenutno uskomešanoj društvenoj stvarnosti. To je mogao samo onaj koji je, nastojeći izvesti spoznaju iz ćorsokaka skepse, našao načina da mišljenje i njegove forme uzme za izvor stabilnosti u donošenju sudova. Čovek kome je to pošlo za rukom bio je Atinjanin Sokrat (Σωκράτης, 470/469–399).

Sokrat je bio protivnik proučavanja prirode i njenih zakona. Zainteresovan u prvom redu za etičku problematiku, koja je kao "etička" bila ugrožena sofističkim tumačenjem moralnih normi. Sokrat je nastojao da utvrdi pojmovnu vrednost pojedinih moralnih normi, čime je želeo da pobije sofistički relativizam u etici, koji se zasnivao na čulno-pojedinačnom kriteriju. Sokrat smatra da nema istinskog moralnog delovanja a da čovek tačno ne zna šta se podrazumeva pod određenom etičkom normom. Naime, kako postupati pravdeno ako se ne zna šta je pravedno? U svojim dijalozima držanim na javnim okupljanjima po atinskim trgovima Sokrat je išao za tim da se tačno odredi sadržaj svake pojedine etičke norme. Postupak je pritom bio dijalektički, što znači da je u toku razgovora (dijaloga) tako dugo argumentima i protivargumentima obarao pojedine stavove (svoje ili sagovornikove) dok ne bi na kraju iskristalisao potpuno jasnu definiciju određenog pojma. Sokratov kriterij istine bio je smisao pojma, bez obzira na njegovu realizaciju u stvarnosti. Pri tome je važna ispravnost u logičkom (misaonom) postupku pri određivanju sadržaja pojma. Logički postupci indukcije i definicije potiču tako u svojim osnovama od Sokrata. "Spoznaj samoga sebe" – osnovni moto Sokratova učenja – značio je upravo ovo: do kraja kritički odnos prema svim, kako svojim tako i tuđim, sudovima u interesu istine. Jedino tako, smatrao je, mogu se pobiti relativizam i skepsa u koje su filozofiju doveli sofisti.

Sokrat je osuđen na smrt jer je zbog svojih istupanja bio u Atini optužen da kvari omladinu i da ne priznaje bogove koje priznaje država. Prema tadašnjim zakonima Sokrat je ispio otrov i pritom zadržao čvrstinu svog filozofskog duha. Njegove javne diskusije, u kojima je induktivnom metodom "ironije" (εἰρωνεία) iskušavao neproverene etičke stavove u cilju jasnog definisanja pojmova, predstavljale su oštru kritiku sofističkog načina filozofiranja. A sofisti su, objektivno uzevši, bili ideolozi demokratije, koja je tada u Atini predstavljala nastupajuću snagu i upravo proživljavala teškoće uspona.

 

Najsposobniji Sokratov učenik i najveći njegov poštovalac i ujedno jedan od najvećih antičkih filozofa bio je Platon (Πλάτων, 427–347. st. e.) iz Atine. Po svom poreklu Platon je bio aristokrata; njegov ujak Kritija, takođe Sokratov učenik, nalazio se na čelu vladavine tridesetorice tirana i za njegovo vreme aristokrati su u znak odmazde pobili u Atini oko 1.500 građana. Platonu su tada bile 23 godine. Kasnije, po povratku demokrata na vlast, Platon je bio svedok Sokratovoj smrtnoj osudi. Budući da su se neprekidni sukobi nastavili, kako u obliku unutrašnjih previranja tako i u obliku spoljnih ratova (peloponeski rat), Platon je napustio Atinu i otišao na put u Megaru. Osim Sokrata, na Platonovu filozofiju uticala su učenja Heraklita, Pitagore i elejaca. Posebno je usavršavao matematiku i geometriju. Kako sam kaže na jednom mestu, na putovanje se odlučio da bi upoznao ljude i njihov život, jer ga je zbog društvenih previranja, kojima je neprestano bio svedok, društvena problematika najviše zanimala.

Platon je svoju filozofiju tumačio u Akademiji (Ἀκαδήμεια), svojoj školi koju je osnovao po povratku u Atinu. U nekoliko navrata pokušao je ostvariti svoju političku filozofiju i u praksi (kod kralja Dionizija Starijeg u Sirakuzi na Siciliji), ali mu to nije pošlo za rukom. Oduševljen Sokratovim nastojanjima oko pronalaženja smisla etičkih pojmova, Platon vrlo brzo dolazi do zaključka da između jasno definisanog pojma neke etičke norme i njene praktične realizacije nema mnogo sličnosti. Dok je pojmovno definisana vrlina savršena, u praksi je daleko od savršenstva. Na istu protivrečnost nailazi i u matematskim i geometrijskim pojmovima: samo unutar geometrije nalaze se pravilni likovi, npr. krug, trougao itd., ali njih nigde u stvarnosti nema. Zar onda nije područje pojmova i ideja ono pravo područje savršenstva i istine, a ne realnost prirode i materije? Platonov odgovor na to pitanje je pozitivan: idejno područje jedino je područje istine. U tom uverenju podržalo ga je i iskustvo ranijih filozofa, koji su davali prioritet umnoj, a ne čulnoj spoznaji.

Iz stava da je svet ideja (ἰδέα ili εἶδος) jedini savršen i istinit svet, Platon zaključuje i da je on jedini stvarni svet, jedina prava realnost. Svet ideja je bitak, a materijalni svet samo je nesavršena kopija pravog, istinitog sveta ideja. Osim ta dva sveta, savršenog idejnog i nesavršenog materijalnog, postoji i i svet senki (npr. odrazi u vodi), koji je još nesavršeniji. To je svet o kome možemo samo nagađati. Nesavršena, čulna spoznaja materijalnog sveta (verovanje – πίστις) i nagađanje (εἰκασία) zajedno čine područje mnenja (δόξα). Po vrednosti spoznaje iza mnenja dolazi razumska (matematska) spoznaja (διάνοια), a tek iza nje prava, umna spoznaja sveta ideja (νόησις). Razumska i umna spoznaja zajedno čine područje znanja (ἐπιστήμη).

U skladu s teorijom saznanja Platon i psihološki objašnjava strukturu ljudske duše i obrazlaže mogućnost spoznavanja uopšte. Ljudska duša nije sastavni deo ljudskog tela, već ona po rođenju ulazi u telo, dok je prethodno boravila u carstvu ideja. Budući da biva zarobljena telom, ona zaboravlja sve što je videla u carstvu ideja. Saznajni proces znači, prema tome, proces sećanja duše na svoj boravak u carstvu ideja. Postupak u spoznavanju je dijalektički i svodi se na pronalaženje smisla pojma o kome se govori, na način kako je to činio Sokrat. Sukobi protivrečnih stavova oko pronalaženja smisla pojma izazivaju u duši sećanje na njen boravak u carstvu ideja. Ljudska se duša sastoji iz tri funkcionalna dela: čulnog, razumskog i umnog. Tek umnim delom moguće je otkriti pravi sadržaj ideja. Razumski se deo, doduše, bavi pojmovnom spoznajom, ali još uvek u vezi sa stvarima (matematika), dok čulni deo duše ne doseže do neke spoznaje uopšte, već se zadržava u sferi subjektivnog mnenja.

Platon je svoje učenje izložio u mnogobrojnim dijalozima, ali glavno delo zove se Država (Πολιτεία), koje je pisao u vreme svog zrelog filozofiranja. U njemu su iznete osnove Platonove ontologije, gnoseologije i psihologije, sve kao teorijska osnova njegova učenja o državnom uređenju. Platon nastoji da teorijski zasnuje pravednu državu, a to bi bila ona država u kojoj bi svako imao određeno mesto rada. Ta podela rada, plema Platonu, zasniva se na njegovoj ontologiji i psihologiji. Pravedna država može biti jedino ona koja na neki način realizuje ideju pravednosti, dakle, dobro uređena država mora biti što bliža idejnom carstvu. Iz toga jasno sledi da takvom državom moraju upravljati oni koji su sposobni da steknu znanje o idejama. Nadalje, sledi da dobro uređenom državom moraju rukovoditi filozofi, jer su samo oni sposobni da steknu znanje o svetu ideja te da prema tome i znaju šta je pravedno a šta nije. Filozofima mogu postati samo oni koji poseduju umni deo duše u toj meri osposobljen da održava u harmoniji druga dva dela duše, čulni i razumski, i da njima gospodari. Oni kojima je razvijeniji razumski deo duše, koji prema tome nisu sposobni za filozofsku spoznaju, ali su razumni i hrabri, treba da budu čuvari države. Treći deo stanovnika, kojima u duši prevladavaju strasti, bavio bi se poljoprovredom i zanatima i na njima je da zasnivaju porodice i rađaju decu. Svi ti staleži ne mešaju se između sebe, i cela bi država bila upropaštena kad bi se jedan stalež počeo baviti poslovima drugog staleža.

Sve to odgovara i Platonovoj idealističkoj teoriji spoznaje, po kojoj za postizanje znanja o idejama nije neophodan podsticaj čulne spoznaje. Jedna vrsta spoznaje s drugom nema veze. Jedino razumska spoznaja, koja se već bavi pojmovima, nužno mora prethoditi filozofskoj, tj. umnoj. Pripreme filozofa za upravljanje državom traju dugo, i nemoguće je da neko pre nego navrši 50 godina života stekne pravo upravljanja državom.

Platon je prvi u istoriji filozofije sistematski obradio idealističko shvatanje sveta. Budući da bitkom smatra svet ideja, koji postoji nezavisno od subjekta, od svesti, to se njegov idealizam naziva objektivnim idealizmom. To shvatanje zasnovano je kod Platona na pretpostavci da objektivno, izvan naše svesti, postoji carstvo ideja, dok je materijalni svet samo njegova gruba kopija. Na toj pretpostavci on sistematski izgrađuje svoju ontologiju, gnoseologiju i političku filozofiju. Platon nije mogao izbeći protivrečnosti u svom filozofskom sistemu. Postavlja se, naime, problem: ako je realnost samo gruba kopija sveta ideja, ali ipak kopija, odakle se u toj realnosti nailazi na zlo, prljavštinu i slične negativne pojave? Postoje li ideje s negativnim sadržajem? Ako postoje, onda carstvo ideja nije savršeno u smislu dominantne ideje Dobra. O tom problemu raspravlja Platon u svom dijalogu Parmenid, ali ne nalazi zadovoljavajući odgovor.

U svojoj političkoj teoriji Platon podržava neku vrstu intelektualne aristokratije. Neki ga smatraju zagovornikom autoritarne države, s obzirom na to kako raspodeljuje rad u državi, na ulogu žene, na obrazovanje dece (o čemu treba da se brine država, jer deca u prvom redu pripadaju zajednici, a ne porodici), s obzirom na to da u pitanju vlasti građani nisu jednaki itd. Međutim, celokupna njegova teorija zasnovana je na otporu vlasti atinskog demosa i pretpostavlja vlast intelektualne, a ne imovinske aristokratije. Kao teorijska osnova služi mu i ovde Sokratovo učenje određenja pojma po njegovom smislu.

Platon nije ostao do kraja dosledan svojim filozofskim koncepcijama. Potkraj života skrenuo je u izvesni misticizam, posvetivši se u najvećoj meri proučavanju Pitagore i astrologije, što ga je u jednom trenutku dovelo do toga da ideje izjednači s brojevima. Platonova je Akademija negovala proučavanje brojevnih odnosa i njihovo značenje u proučavanju prirode. Time je Akademija napustila negovanje filozofskih koncepcija svoga osnivača, što je delom i razlog da u grčkoj filozofiji Platonovo učenje nije imalo direktnih nastavljača.

 

Najuniverzalniji filozof staroga veka bio je Aristotel (Ἀριστοτέλης, 384–322. st. e.), rođen u Stagiri na tračkoj Halkidici. Aristotel je mladost proveo u Platonovoj Akademiji studirajući filozofiju. Kasnije odlazi na dvor Filipa II Makedonskog, gde je njegov otac bio lekar. Tamo je podučavao Filipovog sina Aleksandra sve dok Aleksandar nije postao vladar i dok nije pošao u osvajačke ratove. Istorijska situacija podučila je Aristotela da je nemoguće vladare prikloniti filozofiji, urazumiti ih i otkloniti ih od želje za osvajanjima. Sam Aristotel bio je pristalica polisne samouprave i protivnik stvaranja velikih državnih teritorija pod vlašću jednog vladara. On je u tom smislu i podučavao Aleksandra, ali očito bez rezultata. Uočivši nesklad između filozofskog učenja i potrebe praktičnih rešavanja društvenih problema, Aristotel se vraća u Atinu i tamo osniva svoju školu pod imenom Likej (Λύκειον). Ta peripatetička filozofska škola (περίπατοι = šetnje i vrtni tremovi gde se održavala nastava) nadmašila je Platonovu Akademiju. Trinaest godina nakon osnivanja Likeja je umro.

Aristotelov rad je sveobuhvatan. On nije samo originalan filozof, on je sistematičar svega što je Grčka do njega stvorila na filozofsko-teorijskom području. On je istovremeno i empiričar, istraživač, i njegov Likej postaje centar ne samo filozofskih proučavanja već i egzaktnog, naučnog rada.

Celokupna duhovna delatnost po Aristotelu se deli na praktičnu, teorijsku i poetičku. U skladu s tom podelom on deli i svoju filozofiju. U praktičnu filozofiju spadaju etika, ekonomika i politika. U teorijsku filozofiju spadaju fizika, matematika i metafizika. Ovu poslednju Aristotel zove još i "prva filozofija" (ἡ πρώτη φιλοσοφία), a naziv metafizika (μετὰ τὰ φυσικά = doslovno "ono što je iza fizike") upotrebili su tek kasnije oni koji su sređivali Aristotelove spise. U poetičku filozofiju spada tehničko i umetničko oblikovanje. Ova poslednja oblast predstavlja Aristotelovu estetiku, u kojoj je potpuno obradio samo učenje o pesništvu. Njegovo delo iz te oblasti zove se Poetika (Περὶ ποιητικῆς). Logičke spise pod naslovom Organon (Ὄργανον = doslovno "Oruđe filozofiranja") Aristotel ne ubraja u ovu podelu: naime, on smatra da logika kao nauka treba da prethodi svakoj pravoj duhovnoj delatnosti kao vežba u mišljenju.

Premda Platonov učenik, bio je odlučan ali ne uvek i dosledan kritičar njegova idealizma. Aristotel nastoji dokazati da je Platonov svet ideja neodrživ, i da je stoga Platonova filozofija u sebi protivrečna. Najsadržajniji su ovi momenti kritike teorije ideja: Šta, u stvari, znače ideje za Platona? "Jer one nisu njima (tj. čulnim stvarima) uzroci niti kretanja niti ma kakve promene". I dalje, kako je moguće "da supstancija bude odvojena od onoga čega je ona supstancija". Jer ako nešto čini suštinu stvari, čini se nemogućim da se to što čini njegovu suštinu izdvoji iz tih stvari.

Aristotel, nasuprot Platonu, nastoji dokazati da je prva i prava supstancija ili istinsko bivstvo (οὐσία) – pojedinačna stvar. U toj pojedinačnoj stvari realizovana je bit, suština, pomoću materije. Ono opšte, suštinsko, po Platonu idejno, postaje pomoću materije konkretna, realna, pojedinačna stvar. Tako materija dobija svoje određenje upravo preko tog opšteg, suštinskog. To opšte u stvarima Aristotel naziva formom (τὸ εἶδος). Forma i materija (ἡ ὕλη) su dva osnovna principa svake pojedinačne stvari. U oblikovanju stvari ta dva principa nemaju jednaku ulogu. Materija predstavlja pasivni princip, mogućnost, potenciju (δύναμις). Forma je aktivni princip i uzrok (τὸ ὅθεν ἡ κίνησις) oblikovanja materije u konkretnu pojedinačnu stvar, tj. aktualizacije (ἐντελέχεια) potencije. Uzimajući pojedinačnu stvar kao prvu i pravu supstanciju, Aristotel smatra da se proučavanje stvarnosti i njenih zakona ne može započeti od ideja, odnosno pojmova, već baš od same pojedinačne stvari. Tim stavom Aristotel u istoriji otvara put ka egzaktno-empirijskom istraživanju.

Već sam naziv "prva supstancija" (πρώτη οὐσία) ukazuje na to da se Aristotel nije zadržao samo na njenom značenju i da nije završio svoja filozofska razmatranja podvlačenjem pojedinačne stvari kao prve supstancije. On je suviše u sebi apsorbovao čitavu antičku filozofiju da bi bio slobodan od njenog idealističkog uticaja, a dvadesetogodišnje studije kod Platona uslovile su da nije mogao do kraja kritički prevladati idealizam svoga učitelja. Aristotel je logičar i priznaje hijerarhiju logičkih pojmova. Tu hijerarhiju pojmova on uključuje u svoju ontologiju. Naime, dok je pojedinačna stvar prva supstancija, njen rodni pojam ili vrsta biće, po Aristotelu, druga supstancija (δευτέρα οὐσία). Odnos između višeg rodnog pojma i nižeg identičan je s odnosom forme prema materiji, odnosno viši rodni pojam odnosiće se prema nižem kao forma prema materiji. Iz toga sledi da će viši rodni pojam uvek biti aktivan princip u odnosu na niži, koji predstavlja pasivan princip. Sledeći tako hijerarhiju pojmova nailazimo na najviši pojam u toj hijerarhiji – na pojam iznad kojeg više nema višeg rodnog pojma. To je najviši aktivni princip. Budući da iznad njega nema više ničeg u odnosu na šta bi on mogao biti pasivan, on predstavlja čistu aktivnost, čistu formu, koja je sama po sebi nepokretna jer nema šta da je pokreće. Ali kao takva, čista forma je prvi pokretač, prva aktivnost u odnosu na niže pojmove. To je Aristotelov bog, ono što on naziva "prva podležeća tvar u svakom pojedinačnom" (ἡ πρώτη ἑκάστῳ ὑποκειμένη ὕλη). On nije shvaćen kao sveobuhvatna snaga sveta koja se nalazi svuda i u svemu. On je čista aktivnost, čista forma, nepokretna, i kao prvi princip aktivnosti shvaćena kao pojedinačna pojava, a ne kao bitak sveta koji sve prožima.

Kao što je isticanjem konkretne stvari kao prve supstancije Aristotel utro put empirijskom istraživanju, tako je ovim svojim "bogom" dugom antičkom idealizmu otvorio mogućnost logičkog objašnjenja postojanja boga. Tako je u istoriji filozofije začet teizam, iako sam Aristotel nije bio teista.

Aristotelovo popuštanje idealizmu lakše se razume ako se zna da materija u njegovoj ontologiji ne igra samo pasivnu mogućnost u odnosu na aktivnu formu. Kao i Platon, Aristotel određuje materiji negativne osobine, ali ne u smislu zlog principa, tj. izvora svega lošega u prirodi i u čoveku. Materija je za Aristotela ograničavajući princip baš time što je pasivna, ona je ono što se opire formi, ona je sputavajući princip u kretanju. Aristotel se poslužio primerom vajara: on nastoji u kamenu ostvariti neku određenu formu koju kao zamisao ima u svojoj glavi, i ona predstavlja princip delatnosti, kretanja. Međutim, u nastojanju da realizuje tu formu, nailazi na otpor u kamenu te svoju delatnost mora delimično podrediti tom otporu kamena-materije.

Kao što Aristotel nije mogao prevladati dualizam materijalnog i idejnog sveta u svojoj ontologiji, tako to nije mogao ni u teoriji saznanja. Za njega je čulo polazna tačka sve spoznaje. Osećanje kao sposobnost pripada duši. Aristotel smatra da sva živa bića imaju dušu, ali s različitim stupnjevima sposobnosti. Sposobnosti duše jesu: hranjenje, požuda, opažanje, kretanje u mestu i mišljenje. Biljkama, na primer, pripada samo sposobnost hranjenja. Drugim pak živim bićima pripada i požuda i hranjenje, trećima još i opažanje. I tako redom: svaka viša vrsta živih bića poseduje i niže duševne sposobnosti, dok niža bića ne poseduju više duševne sposobnosti. Ljudska duša, koja poseduje i mišljenje kao najviši duševni kvalitet, poseduje i sve ostale vrste duševnih sposobnosti. Polazne osnove spoznaje su sposobnost percipiranja i sećanja, koje poseduju već i neke životinje. Čovek pomoću mišljenja, a na osnovu opažanja i sećanja, stiče iskustvo na osnovu kojega stvara umeća. Umeću već pripada znanje i razumevanje onoga što se iskustvom steklo. Ljudi s velikim iskustvom i s umećem deluju u svakodnevnom životu, dok je nauka, kao nezainteresovana za trenutne potrebe, nastala tamo gde je bilo dokolice. Sve dovde Aristotel je kritičar idealističke gnoseologije isto tako kao što je bio kritičar idealističke ontologije u kritici Platonovih ideja. Tek u svojim razmatranjima o umu, o sposobnosti mišljenja da samo sebe misli, Aristotel čini ustupak idealizmu. Naime, da bi um delovao, on mora biti slobodan od čulnog sveta i potpuno odvojen od njega. Tek takav on može imati mišljenje kao svoj predmet. "Sposobnost opažanja nije, naime, moguća bez tela, a um je od tela odvojen", kaže Aristotel.

U poređenju s Platonovim zanosom kad zastupa svoje pravedno uređenje države, Aristotel se i na području političke filozofije pojavljuje kao trezveniji i više sklon analizi podataka nego ideji dobra ili pravednosti. On ne zastupa neki posebno određeni tip društva ili države, već više naglašava problem upravljanja državom. Ako sposobni i dobri ljudi rukovode državom, ona i kao aristokratska može biti dobra, ali ako njome rukovode loši i nesposobni ljudi, tada ni demokratski oblik vladavine ne predstavlja rešenje.

U etici je Aristotel pristalica tzv. zlatne sredine, što znači da se dobrim obrazovanjem mora kod ljudi postići snažna volja da u svojoj društvenoj delatnosti izbegavaju krajnosti. Tako, na primer, i u upravljanju državom treba vlast dati ljudima koji nisu ni suviše imućni, jer imućni su previše obesni za vlast, skloni razvratu i nebrizi za državu, a niti suviše siromašni, jer su oni brutalni i skloni osvetama.

Aristotel je poslednja snažna i originalna ličnost antičke filozofske misli. Kao sistematizator antičke misle, on budućnosti otvara dva puta: empirijski, na koji će se kasnije osloniti naučna misao, i teistički, kojim će se kasnija srednjovekovna skolastika koristiti u svrhu filozofske interpretacije hrišćanske religije. Međutim, za ovu poslednju Aristotel nije do kraja odgovoran, jer je trebalo u velikoj meri menjati strukturu njegove filozofske misli da bi se njegovo učenje moglo prilagoditi hrišćanskoj teologiji.

Za period helenizma je karakteristično širenje grčke antičke kulture na celo područje makedonskog osvajanja. Kasnije, u vreme rimskih osvajanja, grčka se kultura rasprostire na celo područje rimske države. Činjenica da građanin malog grčkog polisa postaje građanin velike države odražava se na celokupnu kulturu, pa i na filozofiju, kao ovladavanje kosmopolitskog duha. To uslovljava ponovno isticanje antropoloških problema u prvi plan, ali ovaj put s očiglednom nezainteresovanošću za opštu političku problematiku, a s naročitom željom da se u tom velikom svetu, u koji se antički Grk utopio, nađe neko mirno i sigurno mesto za pojedinca. U učenjima dominira problem ideala mudraca. Raspravlja se o tome kakav treba da bude čovek da bi se održao miran i dostojanstven u toj buri rasula jednog i stvaranja novog društva. Filozofija toga vremena traži oslonac u filozofskim školama prošlosti i nije sasvim originalna po svom karakteru.

Filozofske škole helenističkog perioda oslanjaju se na Sokratove škole i na Platonovu Akademiju. Sokratovske škole – kinička (čiji je osnivač bio Antisten, Ἀντισθένης, oko 445–oko 335) i kirenska (koju je osnovao Aristip, Ἀρίστιππος, rođen oko 435) – održale su se kroz čitav period od Sokrata do helenističkog doba u dosta originalnom obliku. Svaka je škola tumačila Sokrata na svoj način, i on je postao osnova filozofiranja nekih filozofa u helenizmu. Tako su Sokratovo shvatanje vrline – koje se može sažeti u tri reči: spoznaj samoga sebe – kinici razvili u pravcu suzdržavanja od zadovoljstava te nisu pridavali značenje telesnim potrebama. Kirenaici su razvili to učenje u sasvim suprotnom pravcu, naglašavajući radost i zadovoljstvo kao životni cilj.

Na kiničku školu nadovezuje se u helenizmu stoičko učenje, dok se na kirensku školu nadovezuje epikureizam. Platonova Akademija postala je nakon Platonove smrti izvor određenog skeptičkog smera (tzv. akademska skepsa). Svi ti pravci bili su sadržajniji i snažniji po kasnijem efektu učenja nego što su bili u periodu kada su začeti, jer su kasnije društvene okolnosti pogodovale tim učenjima.

Osnivač škole u Stoi (Στοὰ ποικίλη – "šareni trem", po čemu je ceo filozofski pravac dobio ime) bio je Zenon (Ζένων, 331–264. st. e.) iz Kitija na Kipru, po svom poreklu delom Feničanin. On na specifičan način ističe značenje povratka prirodi i sustezanja od društvene aktivnosti. Ne povratak prirodi zbog uživanja, nego zbog izučavanja prirode, zbog spoznaje njenih zakona, jer priroda je savršenstvo. Prirodom vlada logos (λόγος), i jedino ako spozna taj logos i živi u skladu s njime, čovek može naći željeni mir. Spoznaja prirode i njenih zakona jedini je način da se ovlada strastima. Spoznaja prirodnih zakona oslobađa ljude i religije, koja ljude uznemirava unoseći u njih strah od nepoznatog. I moralni život postiže se proučavanjem prirode. Fizika je stoga osnovna nauka. Usmerenost čoveka na to da istražuje prirodnu nužnost, međutim, zahteva od njega hrabrost, razboritost i umerenost, što stoici ističu kao osnovne vrline. Spoznaja i poštovanje prirodne nužnosti uslov je slobode kako je shvataju stoici.

Celokupna filozofska misao stoika je materijalističko-monistička. S time je u skladu i njihova teorija saznanja: ono što spoznajemo je materijalni svet, jer van njega ništa drugo i ne postoji. Spoznaja počinje od čula i predstava, na osnovu kojih se stvaraju pojmovi. Postavljajući i problem kriterija istine, stoici smatraju da je tačan onaj sud, odnosno pojam o stvarnosti, koji se zasniva na potpuno jasnoj predstavi, na predstavi čija nam jasnoća govori o tome da je potpuno adekvatna predmetu koji se spoznaje. Takva se predstava zove – kataleptička predstava. Razum sam odlučuje koja je predstava toliko jasna da se na njoj mogu zasnovati istiniti pojmovi. Za taj je pak sud odgovoran čovek sam, jer van njega nema nikoga ko bi odlučivao o jasnoću predstave.

Materijalističko-monistička filozofija stoika po svom je društvenom karakteru strogo individualistička. Ona na svoj način izoluje čoveka od njegove društvene stvarnosti, koja mu je postala strana, i pokazuje mu put ka ostvarenju idealnog mira okrećući ga doslednom proučavanju prirode i njenih zakona, i time priznavajući njegovu otuđenost od njegove vlastite društvene suštine. Stoicizam je bio rado prihvaćen u Rimu: hrabrost, postojanost i umerenost su vrline veoma cenjene u antičkom Rimu.

 

Najsnažnija ličnost grčke filozofije u helenističkom periodu bio je Epikur (Ἐπίκυρος, 341–270. st. e.). Ovaj atomist svoje učenje o prirodi zasniva gotovo potpuno na Demokritovom učenju. Od njega preuzima tumačenje da se svet sastoji iz bezgranično malih, nedeljivih čestica koje se kreću po nužnosti (κατ' ἀνάγκην) i, sastavljajući se, čine pojedine stvari. Postoji samo određena razlika u tumačenju kretanja atoma: atomi se u prostoru sudaraju i ponovo odbijaju. U tom kretanju dolazi do sudara iz nepredviđenih unutrašnjih razloga, do prekida kretanja po nužnosti i nepredviđenog skretanja atoma. Ti sudari uslovljavaju slučajnost u sastavljanju atoma, i upravo toj slučajnosti dugujemo raznolikost sveta. To priznavanje objektivno postojeće slučajnosti, naglih skokova u kretanju koji dovode do promene kvalitativnog stanja, izdiže Epikura iznad Demokrita i čini ga gotovo značajnijim predstavnikom grčke atomistike.

U etičkom učenju jače je podvučena crta individualizma kod Epikura nego kod stoičara. Cilj je života postizanje individualnog mira, kao uslova sreće. Čovek se u životu oseća prijatno ili neprijatno. On nastoji izbeći neprijatnost, i to je kriterij sreće: ako uspe da postigne stanje prijatnosti, on će biti srećan. Te su Epikurove postavke kasnije hrišćanski teolozi, a preko njih i dobar deo ostalih mislilaca, grubo izvrnuli, predstavljajući ga u istoriji filozofije kao filozofa telesnih zadovoljstava. Međutim, postizanje prijatnosti je kod Epikura vezano uz razboritost i to dvoje je nemoguće odvojiti. Epikur ističe osećanje prijatnosti utoliko što hoće da naglasi pojedinačnost ljudskog tela kao nosioca kriterija sreće i nesreće, dobrog ili zlog. Samu državu tretira Epikur kao nužno zlo i na taj način ne nalazi u njoj onog koji bi propisao šta je dobro a šta zlo u ljudskom društvu.

Epikur se bori protiv praznoverja koje, rađajući strah od nepoznatog, unosi neprijatnost u ljudski život. Razboritost je čoveku potrebna da bi se oslobodio straha od smrti, koju treba shvatiti potpuno u skladu s prirodnom nužnosti. S tim u vezi Epikur negira i učenje o besmrtnosti duše kao obično praznoverje.

Osnivač kasnijeg antičkog skepticizma je Piron (Πύρρων, oko 360–oko 270) iz Elide. I on u skladu s duhom vremena postavlja pitanje individualnog mira. Osnovni stav skeptika jeste: ne donositi sudove ni o čemu jedini je uslov mira. Piron smatra da u sve treba sumnjati. Nema suda za koji bismo mogli biti uvereni da je istinit. Čulna spoznaja je varljiva, a razumska se zasniva na aksiomima koji se ne mogu dokazati. Nema argumenta koji ne bi dopuštao i protivargument. Piron ide tako daleko da i na poznatu Sokratovu uzrečicu – znam da ništa ne znam – primećuje: a kako on može znati da ništa ne zna?

Nešto blaži u svom skepticizmu je Karnead (Καρνεάδης, oko 214–oko 129. st. e.) iz Kirene, koji je studirao u Platonovoj Akademiji. On smatra da se sudovi mogu uzimati samo kao verovatni, ali ne kao istiniti. Ali razliku u stepenu verovatnosti ne možemo utvrditi. Takav stav prema sudovima dovodi do osećanja indiferentnosti, a to je uslov mira i neuzbuđivanja. Od kasnijih skeptika izdvaja se Sekst Empirik (Σέξτος, oko 200. nove ere), lekar iz Aleksandrije, koji je zabeležio Pironovo učenje (sam Piron izlagao ga je samo usmeno).

Spomenuti pravci – stoicizam i epikureizam – predstavljaju u doba krize antičke polisne kulture izvesna pozitivna stremljenja ka tome da se čovek snađe u opštoj društvenoj izgubljenosti. Ne pokušavajući dublje prodreti u bit društvenosti čoveka, oni ga, doduše, izoluju od zajednice u smislu odgovornosti za nju, ali ga ipak usmeravaju ka proučavanju prirode, što čoveku može doneti željeni mir. Od ovih se pravaca razlikuje skepticizam svojom sumnjom u sva racionalna dokazivanja, svojom teorijskom indiferentnošću, koja u stvari znači i praktičnu, etičku indiferentnost kao jedini uslov mira. Uz izvestan pozitivan doprinos filozofiji, koji skepsa uvek u sebi sadrži, a to je dovođenje u pitanje apsolutne važnosti pojedinih istina i time rušenje dogmatizma kao opasnosti za dalji razvoj misli uopšte, skepticizam se suzdržava od donošenja sudova, smatrajući da je to uslov ljudskog mira.

 

Osim spomenuta tri pravca razvija se u to doba i jedan drugi, čiji je cilj takođe da doprinese rešavanju sukoba u koje je ušao čovek tog razdoblja. Kao izvorna osnova te filozofske misli poslužio je Platon, pa je taj pravac u istoriji filozofije nazvan neoplatonizam. Glavnim se predstavnikom i pravim osnivačem tog pravca smatra Plotin (Πλωτῖνος, 204–270. nove ere) iz Egipta. Učio je filozofiju u Aleksandriji, zatim obišao neke filozofske škole na Istoku i završio kao učitelj u Rimu. Taj pravac ujedno predstavlja i opoziciju prema hrišćanstvu, koje je tada već okupilo široke mase u porobljenim zemljama Rimskog carstva. Filozofija nastoji da zadrži svoj predmet i da boga ostavi religiji, verovanju, dok je hrišćanstvo, u nastojanju da pridobije i obrazovani svet, a ne samo neuku masu, nastojalo da racionalnim obrazloženjem svoje vere podvrgne filozofiju i svako racionalno saznanje hrišćanskoj veri. Taj sukob predstavlja dobrim delom i istoriju hrišćanske misli u srednjem veku. Problem je začet već ovde, na granici dve istorijske epohe.

Po Plotinu, pravi i jedini istiniti svet jeste svet ideja. To je bitak. Materija koja nam se pokazuje kroz pojavnost jeste nebitak. Postoji vrhovno Jedno, koje predstavlja opšti objedinjavajući princip svega. To Jedno ne može se uporediti s hrišćanskim bogom jer je po svom značenju iznad njega. Pojam boga pokušava se shvatiti, Jedno je neshvatljivo, nespoznatljivo u racionalnom smislu. Jedno je u sebi preobilno, ono zbog toga mora da isijava iz sebe. Taj proces isijavanja zove se emanacija (περίλαμψις ili ἔλλαμψις) i predstavlja glavni pojam neoplatonske filozofije. Emanacijom nastaje sav svet. Emanacija se vrši u stupnjevima: najpre se isijavaju um i ideje, dok je poslednji stupanj materija, koja svoju istinu već ima u nebitku, tj. njena su određenja negativna. Jedno objedinjuje sve i sve je celina. Racionalnim putem ne može se postići istovetnost s Jednim, drugim rečima, ne može se spoznati. To je moguće samo putem ekstaze: gubljenjem svesti, u stanju uzbuđenosti duše, postiže se jedinstvo s Jednim. U tome leži i etički smisao neoplatonizma: postizanje željenog mira moguće je samo u ekstazi. I ovde je očigledna opozicija prema hrišćanstvu: postizanje mira, tj. za čoveka stanja savršenstva, pripada ovom svetu i rezultat je aktivnog nastojanja čoveka, a ne pripada onostranosti i zagrobnom životu.

 

Antička filozofija na Wikimedijinoj ostavi

Rimska filozofija, kao uostalom i umetnost i književnost, razvijala se po uglednu na grčku. Rimljani su od filozofije tražili moralnu pouku, uputstvo za postizanje sreće i teorijsku pripremu za javni život. To su im pružale filozofske škole helenističke epohe, koje su se stoga brzo proširile na tlu rimske države. Teorijske filozofske discipline, kakve su ontologija ili gnoseologija, Rimljani nisu unapredili. Njihova filozofija imala je strogo praktično, odnosno etičko obeležje, i to još u većoj meri nego grčka filozofija helenističkog perioda.

Najznačajniji pristalica Epikurova učenja u Rimu bio je Tit Lukrecije Kar (Titus Lucretius Carus, 97–55. st. e.), čiji didaktičko-filozofski spev O prirodi stvari (De rerum natura) predstavlja jedno od najvećih dela rimske filozofije i poezije. U njemu je Lukrecije Demokritovo i Epikurovo atomističko shvatanje sveta izložio izvranrednom poetskom snagom. Kao dosledan materijalista on je poveo borbu protiv religije: bogovi ne postoje, njih je stvorio čovekov strah od prirodnih pojava i strah od smrti. Saznanjem atomske strukture kosmosa i opšte prirodne zakonitosti čovek se može osloboditi tog straha i postići cilj života: sreću nepomućenog duševnog uživanja.

 

Marko Tulije Ciceron (Marcus Tullius Cicero, 106–43. st. e.) ubraja se među najpoznatije rimske filozofe i pisce. Stekao je visoko filozofsko obrazovanje u školama Helade. Kao advokat i državnik Ciceron je postigao veliki uspeh u Rimskoj republici. I pored obimne javne i državničke delatnosti, on je napisao i veći broj knjiga s političkom i filozofskom tematikom. Ciceron je bio sjajan govornik i nadahnut pisac, ali ne i originalan mislilac. Njegova je zasluga pre svega u tome što je sistematisao i razradio mnoge ideje svojih prethodnika, izložio ih snažnim i otmenim stilom i tako učinio popularnim, te što je izgradio filozofsku terminologiju na latinskom jeziku, koja će biti u upotrebi do duboko u novi vek. Kao eklektičar Ciceron je povezao učenja akademičara, stoičara i skeptika.

Najveću popularnost u rimskom društvu postiglo je stoičko učenje. Svojim zahtevima za povlačenjem u sebe i moralnim samousavršavanjem stoicizam je velikom broju ljudi pružao oslonac u životnoj borbi i utehu za pretrpljene poraze. Osnovna načela stoičke etike odgovarala su i višim i nižim slojevima rimskog društva: prvima su davala čvrstinu da podnose sve uspehe i neuspehe u borbi za prevlast, a drugima moralnu snagu da podnose svoje nevolje s verom u neizbežnost sudbinskog proviđenja. Samo se tako može objasniti na prvi pogled paradoksalna činjenica da su stoičko učenje zastupali i robovi (Epiktet) i carevi (Marko Aurelije).

Za rimske stoičare karakteristično je da gotovo potpuno odustaju od teorijskog proučavanja prirode i saznanja: oni se ograničavaju samo na etičke probleme i pritom se postepeno približavaju shvatanjima koja su bliska hrišćanskom učenju. Prvi veliki stoičar carske epohe bio je Lucije Anej Seneka (Lucius Annaeus Seneca, 3. st. e.–65. n. e.). Kod njega filozofija ima praktičan etički značaj: da vaspitava, organizuje život i pribavlja spokojstvo. Svet je večna dinamička celina, potčinjena opštem kružnom toku kretanja. Ljudska duša je besmrtna. Svim stvarima i pojavama u prirodi upravlja neizmenljiva nužnost ili, u Senekinoj terminologiji, sudbina, odnosno božansko proviđenje. Stoga čovek treba da živi u skladu s tom prirodnom nužnošću i božanskim proviđenjem, jer samo tako može postići sreću. "Živeti srećno isto je što i živeti u skladu s prirodom", kaže Seneka. Pošto je slab i ne može da menja tok događaja, čovek treba mirno ("stoički") da podnosi sve udarce neumitne sudbine. Seneka je propovednik opšteljudske ljubavi i milosrđa i nade u bolji život nakon smrti. Po tome će uticati na formiranje ranog hrišćanskog učenja na Zapadu.

Na rano hrišćanstvo uticao je i drugi veliki rimski stoičar, Epiktet (Επίκτητος, 50–138. n. e.), koji je kao rob iz rodne Trakije bio doveden u Rim. Kasnije je oslobođen, pa je osnovao filozofsku školu, koja je bila nadaleko poznata. Epiktet nije ništa pisao, već je svoja učenja širio samo usmeno, i to jednostavnim narodnim jezikom. Usvojio je Senekina shvatanja, naglašavajući pritom posebno etičko-religijska obeležja. Čovek treba da teži za duhovnom slobodom da bi i na nesreću mogao da gleda kao na sreću. Epiktetova etika, dakle, propoveda pasivan otpor – neprotivljenje zlu.

Treći veliki rimski stoičar bio je car Marko Aurelije (Marcus Aurelius, 121–180. n. e.), koji je napisao u obliku aforizama u 12 knjiga na grčkom jeziku delo pod naslovom Razmišljanja sa samim sobom (Τὰ εἰς ἑαυτόν), u kojem poput Epikteta iznosi misao o pokoravanju sudbini, odricanju od sveta i okretanju ka ličnom usavršavanju.

U vreme kad je hrišćanstvo već bilo priznata religija u državi, mislioci i drugi obrazovani ljudi protivili su se pojmovnom interpretiranju hrišćanskih dogmi sa stanovišta svojih učenja. Zato se i napor hrišćanskih teoretičara počeo orijentisati na to da pronađu način usklađivanja filozofije i hrišćanskog učenja. U suštini, trebalo je da filozofija promeni predmet: umesto da istražuje stvarnost kao takvu, da pronalazi istinu o njoj, trebalo je da se orijentiše na tumačenje verskih istina – dogmi. Filozofija koja ima zadatak da tumači dogme, međutim, prestaje da bude kritička i time gubi jednu od svojih bitnih odlika.

 

Hrišćanska religija uzima od starih religija učenje o zagrobnom životu, a od judejske religije učenje o bogu kao posredniku koji ljudima donosi spas. Kod Jevreja nailazimo i na pokušaj spajanja, sinteze judaizma i grčke filozofije. Pokušaj dolazi od Filona (Φίλων, rođen oko 20. st. e., umro između 41. i 54. n. e.). Problem se sastojao u tome da se stvori neka posredna veza između boga i sveta, između nepogrešivog duhovnog i materijalnog sveta. Tu ulogu su imali posrednici, međučlanovi, pomoću kojih bi božanska svetlost mogla postati dostupna i materijalnom svetu, odnosno koji bi čoveka iz njegove čuvstvene stvarnosti uzdigli do božanstva. Kod Filona su ti međučlanovi shvaćeni kao anđeli. Značajno je da te anđeoske snage imaju karakter opštih pojmova i uza sve to imaju obeležja ličnosti. Ovo jedinstvo pojmovnog i mitskog vrlo je značajno za razvoj kasnije srednjovekovne filozofije. Filon je, međutim, pokušao i da jednim zajedničkim pojmom objedini sve te ideje i snage i anđele, koji igraju ulogu posrednika, s jednim njoš opštijim pojmom – logosom. Logos je, s jedne strane, božanski um koji miruje u sebi, a s druge strane, um koji je izašao iz boga, njegov prborođeni sin. On nije nenastao, kao bog, a nije ni nastao kao duhovi i ljudi, on je drugi bog. Za razliku od boga, njega se može spoznati. Preko Filona postepeno je racionalna, filozofska terminologija ulazila u hrišćansko učenje.

Međutim, kao što je postojao otpor filozofa da kao svoj predmet prihvate verske istine, tako je postojao i otpor hrišćanskih mislilaca da filozofiju unesu u religiju. Među njima je poznat Tertulijan (Tertulianus, oko 160–oko 220. n. e.) iz Kartagine. On je ogorčeni protivnik filozofije. Njegov osnovni stav glasi: "Verujem, jer je apsurdno" (Credo, quia absurdum), čime ističe besmislenost filozofskog tumačenja religioznih dogmi.

Prvi koji su zaista preuzeli na sebe zadatak da povežu filozofiju i religiju bili su tzv. hrišćanski oci, svi iz Aleksandrije. Razdoblje njihove delatnosti poznato je u hrišćanskoj filozofiji kao patristika. Od tada pa nadalje hrišćanstvo je sistematski razvijalo svoju filozofsku misao. U razvitku hrišćanske misli značajno mesto zauzima Aurelije Avgustin (Aurelius Augustinus, 354–430. n. e.). Dobro je poznavao Platonovu filozofiju i neoplatoničare. Od njih prima razlikovanje duhovnog i materijalnog, i to će kao svoju filozofsku koncepciju upotrebiti kasnije u filozofskoj interpretaciji hrišćanske religije. Karakterističan je način na koji filozofiju podređuje religiji: problem vere – to je problem volje. Volja je iznad intelekta, sve je stvoreno božjom voljom. Platonove ideje nisu ništa drugo do božanske misli. Otuda izvodi zaključak da je cela istorija stvorena po božjem planu. To znači da istorija ima svoj početak i svoj kraj, i da je već unapred zamišljena u božjem umu kao gotova celina. Zatim je bog ostvaruje svojom voljom. Takvo se shvatanje istorije kasnije prilično učvrstilo, s manjim ili većim korekcijama, i to ne samo kod hrišćanskih mislilaca. Sam je je Avgustin pisac jedne filozofije istorije pod naslovom O državi Božjoj (De civitate Dei), u kojoj je obuhvaćena istorija svih do tada poznatih naroda. Centralna pažnja posvećena je istoriji judaizma i hrišćanstva, te se kroz tu prizmu posmatra istorija svih ostalih naroda.

S obzirom na snagu volje, bez koje nema prave vere, Avgustin smatra da čovek ne može sam, bez ičije pomoći pripremiti svoj spas nakon smrti. Otuda on zaključuje o nužnosti postojanja crkve kao svetovne organizacije koja ima zadatak da pripremi čovekov spas. I čovek kao pojedinac i država kao celina treba da budu podređeni crkvi. Podređenje čoveka i društva crkvi kod Avgustina zapravo predstavlja konsekvetno ostvarenje teorijskog stava da je razum podređen volji.

 

Boetije (Boethius, oko 480–524. n. e.), rimski senator, često se naziva poslednjim Rimljaninom, odnosno poslednjim predstavnikom antičkog načina mišljenja. Budući da ga je vizigotski kralj Teodorik, koji je tada vladao Rimom, osudio na smrt, katolička crkva proglasila ga je svojim mučenikom, premda je Boetije zapravo bio sasvim indiferentan prema hrišćanstvu. Jedino što je on smatrao vrednim bila je filozofija te je pred smrt napisao dijalog Uteha filozofije (De consolatione philosophiae), gde zaključuje da je filozofija jedino vredna za čoveka i njegov odnos prema životu, iako samo vreme u kome on živi to negira. Boetije kao filozof nije naročito originalan, već stoji pod jakim uticajem Platona i stoičara. Po njemu, u svetu postoji samo jedan princip – princip dobra. Zlo kao takvo ne postoji, ono je samo nedostatak dobra. Svetski se poredak ne može promeniti, jer je on utvrđen božjim planom. Ali dobro, za kojim ljudi teže, nalazi se u ljudima samim, i oni ga ne mogu postići ako ga traže van sebe i bez razuma.

Boetijeva je zasluga pokušaj obnove filozofije u doba kada je ona crkvenim dogmama bila potisnuta u drugi plan. I dok je Boetije 524. godine u tamnici pisao svoju Utehu filozofije čekajući smrtnu osudu, car Justinijan je 529. godine naredio da se zatvori i poslednja filozofska škola u Atini. Neki istoričari smatraju zato tu godinu konačnim prekidom s antičkom kulturom i datumskim početkom srednjeg veka.

 

Antička filozofija na Wikimedijinoj ostavi

• Ancient Philosophy Internet sources Arhivirano 2011-07-10 na Wayback Machine-u
• The Impact of Greek Culture on Normative Judaism from the Hellenistic Period through the Middle Ages c. 330 BCE- 1250 CE Arhivirano 2005-06-29 na Wayback Machine-u
• Greek Philosophy for Kids Arhivirano 2007-06-09 na Wayback Machine-u