Protagora

Protagora je rođen u Abderi (u Trakiji) oko 481. godine stare ere. Bio je student filozofije kod Demokrita.^[1] Istovremeno, radio je kao nosač. Izumio je "žulj", podmetač za rame na kojem se nosi teret, pa ga je Demokrit pohvalio videvši kako nosi drva.^[2] Neki navode da je u vreme Kserksovog napada ne Heladu upoznao persijske mage.^[3]

U Atinu je došao sredinom 5. veka st. e. Uživao je naklonost Perikla, koji mu je – prema nekim izvorima – poverio i zadatak da u Turijima sastavi ustav ove panhelenske kolonije, osnovane 444. godine st. e. U Atinu se vratio uoči početka peloponeskog rata 431. godine, i u njoj ga je zatekla kuga 430. godine.

Prema Diogenu Laertiju, Protagora je zbog svoje knjige o bogovima bio optužen za bogohulništvo, ali je pobegao iz grada pre suđenja i utopio se prilikom plovidbe ka Siciliji, dok je njegova knjiga bila spaljena na trgu. Ukoliko je priča pouzdana (u šta se ozbiljno sumnja), onda su se ti događaji verovatno odigrali tokom oligarhijskog prevrata 411. st. e.

Najpoznatija Protagorina izreka jeste ona koja se nalazi u spisu Istina ili govori koji obaraju (Ἀλήθεια ἤ Καταβάλλοντες λόγοι) i koja glasi: "Čovek je merilo svih stvari: onih koje jesu da jesu, a onih koje nisu da nisu" (πάντων χρημάτων μέτρον ἐστὶν ἄνθρωπος, τῶν μὲν ὄντων ὡς ἔστιν, τῶν δὲ οὐκ ὄντων ὡς οὐκ ἔστιν, Sext. Emp. Adv. math. 7.60). Kao i mnogi drugi fragmenti presokratskih filozofa, i ova je rečenica došla do nas izolovana, bez ikakvog konteksta, pa je njeno istinsko značenje i danas predmet sporenja. Platon Protagori pripisuje relativističko stanovište, a posebno etički relativizam: prema tom tumačenju, Protagora zapravo govori da ono što se meni čini istinitim – to za mene i jeste istinito, ono što se tebi čini istinitim – to za tebe i jeste istinito, i tako za svakog pojedinog čoveka. Međutim, mnogi su ispitivači zastupali stav da ovde Protagora ne misli na pojedinačnog, već na generičkog čoveka, pa bi čitava ljudska vrsta bila merilo i kriterij istine. Spor oko tumačenja te izreke pokrenuo je i raspravu o tome treba li "stvari" (χρήματα) razumeti isključivo kao predmete čulnog opažanja ili značenje te reči treba da uključi i područje vrednosti.

U Teetetu Platon spomenutu izreku jasno tumači u individualističkom smislu, i to s obzirom na čulno opažanje (151e, 152a). U Platonovom dijalogu Protagora ta se maksima doduše ne primenjuje u individualističkom smislu na etičke vrednosti, ali činjenica je da u Teetetu Platon stavlja Protagori u usta izjavu iz koje jasno sledi da su etički sudovi relativni: "Ono što svakoj državi izgleda pravedno i lepo, to njoj i jeste lepo, sve dok ga ona takvim smatra" (167c). Dalje on kaže da mudar čovek treba da pokuša da loše običaje zameni ispravnim običajima, iz čega sledi da se ne radi o tome da je jedno etičko stanovište istinito, a drugo lažno, nego o tome da je jedno stanovište "razumnije", tj. korisnije nego neko drugo. Međutim, u Protagori Platon kaže da sofista tvrdi da su bogovi svim ljudima podarili "stid" (αἰδώς) i "pravdu" (δίκη): to bi onda značilo da se, prema Protagori, zakon temelji na određenim moralnim načelima koja su duboko usađena u sve ljude, ali pojedinačne raznolikosti zakona, kakve se nalaze u konkretnim državama, jesu relativne; zakon jedne države nije "istinitiji" od zakona druge države, ali je možda "razumniji" u smislu da je korisniji i prikladniji. Prema tome, i pored mogućnosti da se Protagori – ako se prihvati Platonovo tumačenje – pripiše određeni stepen etičkog relativizma, ipak Protagora svojim shvatanjem stida i pravde daje neke nagoveštaje prirodnog prava i tako doprinosi širenju grčkih vidika.

U delu O bogovima (Περὶ θεῶν) Protagora kaže: "O bogovima ne mogu znati niti da jesu niti da nisu, niti kakvo je njima obličje: jer mnogo toga sprečava pouzdano znanje, nejasnoća [same stvari] i kratkoća ljudskog života" (fr. 4). To je jedini fragment ovog spisa koji nam se sačuvao, te je o njemu teško donositi pouzdane zaključke: iako nam izgleda primamljivo da na osnovi ove rečenice Protagoru proglasimo za skeptičnog i agnostičkog mislioca, koji ruši uspostavljene tradicije u religiji, za to nikakvih drugih dokaza nemamo, a tome prilično protivreči i slika koju nam je o Protagori ostavio Platon. Možda je najlakše i najsigurnije ovaj fragment protumačiti u skladu s Protagorinim stanovištem o relativnosti ljudske spoznaje.

Iz relativističke teorije proističe shvatanje da se o svakom predmetu može imati više od jednog mišljenja, a čini se da je Protagora to stanovište razvio u spisu Protivni govori (Ἀντιλογίαι). Filozof treba da vežba razvijanje različitih mišljenja i dokaza, a govornik će se najbolje iskazati ako uspe da "slabiji dokaz učini jačim" (τὸν ἥττω λόγον κρείττω ποιεῖν, Aristotel, Rhet. B24, 1402a 23). Protivnici sofista to su tumačili kao da su sofisti činili da pobedi moralno slabija stvar, ali to stanovište nema nužno etički loše implikacije. Na primer, ako bi neki branilac uspešno zastupao pravednu stvar branjenika suviše slabog da bi se sam zastupao ili onoga u čijem je slučaju na sudu teško dokazati pravednost njegove stvari, za tog branioca moglo bi se reći da čini da "slabiji dokaz" pobeđuje, premda on u tome ne čini ništa nemoralno.

Protagora je otvarao nove puteve u proučavanju gramatike i nauke o jeziku. Prema nekim izvorima, on je klasifikovao različite vrste iskaza i terminološki je razlikovao rodove imenica. U jednom duhovitom odlomku Aristofanovih Oblakinja Protagora je prikazan kako pokušava da skuje ženski rod ἀλεκτρύαινα od imenice muškog roda ἀλεκτρυών (= petao).

• Sofisti
• Antička filozofija

• The Internet Encyclopedia of Philosophy, s.v. Protagoras