Fermatova posljednja teorema

Poslednja Fermaova teorema je generalizacija Diofantinove jednačine a² + b² = c², koja je povezana sa Pitagorinom teoremom. Stari Grci i Vavilonci su znali da ova jednačina ima rešenja, kao što su (3,4,5) (3² + 4² = 5²) ili (5,12,13). Ova rešenja su poznata kao Pitagorejske trojke.

Dok teorema sama po sebi nema direktnu upotrebu (ne koristi se kao dokaz ni u jednoj drugoj teoremi), pokazano je da je povezana sa drugim matematičkim temama.

Teoremu treba dokazati za n=4 i za slučaj kada je n prost broj. Dokazano je još davno da teorema važi za neke specijalne slučajeve n, ali opšti slučaj je ostao nedokučiv.

Sam Ferma je dokazao slučaj n=4, dok je Ojler dokazao teoremu za n=3. Slučaj n=5 su dokazali Dirihle i Ležandr 1825. godine, a slučaj n=7 Gabrijel Lame 1839. godine.

Gerd Faltings je 1983. godine dokazao Mordelovu pretpostavku da za svako n > 2 postoji konačno mnogo uzajamno prostih brojeva a, b i c takvih da važi aⁿ + bⁿ = cⁿ.

Koristeći sofisticirane alate algebarske geometrije (posebno eliptične krive i modularne forme), teoriju Galoa i Heke algebre, engleski matematičar Endru Vajls (Andrew Wiles), sa Univerziteta Prinston, uz pomoć svog bivšeg studenta Ričarda Tejlora, je izveo dokaz Fermaove poslednje teoreme i objavio je 1995. godine u časopisu Annals of Mathematics

Ken Ribet je 1986. godine dokazao Gerhard Frejevu epsilon pretpostavku da svaki kontraprimer aⁿ + bⁿ = cⁿ poslednjoj Fermaovoj teoremi vodi ka eliptičnoj krivoj definisanoj sa:

${\displaystyle y^{2}=x\cdot (x-a^{n})\cdot (x+b^{n}),}$ 

što daje kontraprimer pretpostavci Tanijama-Šimura.

Poslednja pretpostavka nudi duboku vezu između eliptičnih krivih i modularnih formi.

Vajls i Tejlor su uspeli da dokažu jedan poseban slučaj Tanijama-Šimura pretpostavke dovoljan da isključi takve kontraprimere koji nastaju iz Fermaove poslednje teoreme.

Priča o dokazu je zanimljiva koliko i misterija koja prati samu teoremu. Vajls je proveo sedam godina razrađujući sve detalje samostalno u apsolutnoj tajnosti (sem završne faze pregleda za šta je zamolio pomoć Nika Kaca, kolege sa Prinstona). Kada je objavio dokaz na tri predavanja održanim na Kembridžu 21-23 juna 1993. godine, zapanjio je slušaoce brojem ideja i konstrukcija u svom dokazu. Nažalost, detaljnijom proverom je pronađena ozbiljna greška koja je oborila prvobitan dokaz. Vajls i Tejlor su potom proveli godinu dana u traženju novog puta ka dokazu. Septembra 1994. je dokaz ponovo objavljen sa donekle izmenjenim tehnikama u odnosu na one koje je Vajls koristio u prvom pokušaju.

Citat na latinskom:

Cubum autem in duos cubos, aut quadratoquadratorum in duos quadratoquadratos,
et generaliter nullam in infinitum ultra quadratum patestatem in duos euisdem
nominis fas est dividere cuius rei demonstrationem mirabilem sane detexi.
Hanc marginis exigitas non caperet.

(Nemoguće je razdvojiti kub na dva kuba, ili
četvrti stepen na dva četvrta stepena, ili uopšteno,
bilo koji stepen veći od dva na ista takva dva.

Otkrih uistinu predivan dokaz ovoga,
no ne nađoh na margini mesta, te ga ne napisah ovde.

)

Postoje značajne sumnje u Fermaovu izjavu "Otkrih uistinu predivan dokaz". Vajlsov dokaz je dugačak 200 strana i njegovo razumevanje zahteva znanja van domašaja mnogih matematičara danas. Moguće je da postoji dokaz koji je značajno kraći i koristi elementarnije metode. Obično prvi dokazi nisu ni najkraći ni najdirektniji.

Metode koje je Vajls koristio su bile nepoznate u Fermaovo vreme, i mnogi veruju da je malo verovatno da je Ferma uspeo da izvede sve neophodne preduslove za izvođenje dotičnog dokaza. Prema rečima Endrua Vajlsa: "To je nemoguće, ovo je dokaz 20. veka". Alternativa je da postoji jednostavniji dokaz koji su svi matematičari do sada prevideli ili je Ferma pogrešio.

Pretpostavlja se da je Ferma izveo pogrešan, ali naizgled prihvatljiv, dokaz. Izveden je iz pogrešne pretpostavke da postoji jedinstvena faktorizacija u svim prstenovima sa prirodnim brojevima u poljima algebarskih brojeva. Ovo je prihvatljivo objašnjenje za mnoge stručnjake u teoriji brojeva, na temelju toga što su i mnogi izuzetni matematičari iz ove oblasti sledili sličan put.

Činjenica da Ferma nikad nije objavio ovaj dokaz, niti javno objavio da ga ima, navodi da je kasnije razmislio i jednostavno zanemario ličnu belešku na marginama knjige. Kasnije, tokom života, Ferma je objavio dokaz za slučaj

${\displaystyle a^{4}+b^{4}=c^{4}}$ .

Da je stvarno došao do dokaza za opštu teoremu, malo je verovatno da bi objavljivao dokaz samo za poseban slučaj. Mada, akademske konvencije njegovog doba nisu iste kao i one posle polovine 18. stoleća. Stoga se ovaj argument ne može uzeti kao konačan.

U epizodi "The Royale", serijala Zvezdane staze: Sledeća generacija, kapetan Pikard navodi da teorema nije rešena 800 godina. Vajls je objavio dokaz pet godina po emitovanju ove epizode. Potom je u drugom serijalu Zvezdane staze: Duboki svemir Devet u epizodi Facets iz juna 1995. godine lik Džadzia Daks komentariše da je nešto najoriginalniji pristup dokazivanju još od Vajlsa, pre 300 godina. To fanovi shvataju kao tananu ispravku prethodnoj omaški.

• Postoji beskonačno mnogo prirodnih brojeva a, b, i c takvih da je ${\displaystyle a^{n}+b^{n}=c^{n+1}\;}$  gde je n prirodan broj.
• Ako n nije prost broj ni 4, on ima bar jedan delilac koji je manji od n a veći od 2. Neka je p takav delilac, i neka je m jednako n/p. Sada možemo jednačinu napisati kao ${\displaystyle (a^{m})^{p}+(b^{m})^{p}=(c^{m})^{p}}$ . Ako možemo dokazati slučaj za stepen p, stepen n je jednostavno podskup prethodnog slučaja.

• Ojlerova pretpostavka
• Mala Fermaova teorema
• Sofi Žermen prosti brojevi
• Vol-Sun-Sun prosti brojevi

 

Fermatova posljednja teorema na Wikimedijinoj ostavi

• Wiles, Andrew (1995). Modularne eliptične krive i Fermaova poslednja teorema Arhivirano 2011-05-10 na Wayback Machine-u, Annals of Mathematics (141) (3), 443-551.
• Taylor, Richard & Wiles, Andrew (1995). Teoretske osobine prstena izvesnih Hikovih algebri Arhivirano 2001-11-27 na Wayback Machine-u, Annals of Mathematics (141) (3), 553-572.
• Faltings, Gerd (1995). Dokaz Fermaove poslednje teoreme R. Tejlor i A. Vils, Notices of the AMS (42) (7), 743-746.
• Daney, Charles (2003). Matematika Fermaove poslednje teoreme Arhivirano 2004-08-03 na Wayback Machine-u. Pronađeno 5, Avg. 2004.
• O'Connor, J. J. & and Robertson, E. F. (1996). Fermaova poslednja teorema. Istorija problema Arhivirano 2004-08-04 na Wayback Machine-u. Pronađeno 5, Avg. 2004.
• Shay, David (2003). Fermaova poslednja teorema. Priča, istorija i misterija Arhivirano 2007-02-02 na Wayback Machine-u. Pronađeno 5, Avg. 2004.
• The Moment of Proof : Mathematical Epiphanies, by Donald C. Benson; Oxford University Press; ISBN 0-19-513919-4 (meke korice, 1999)
• Jay Dillon, "Fermat's Last Theorem: Proof Based on Generalized Pythagorean Diagram," WSEAS Transactions on Mathematics, issue 3, volume 3 (July 2004). Ovo je novi dokaz, koristi ugnežđene Pitagorine konstrukcije i izvođenje sistema jednačina/krivih.

• Fermat's Enigma (prethodno objavljeno pod naslovom Fermat's Last Theorem), autor Simon Singh; Bantam Books; ISBN 0-8027-1331-9 (čvrst povez, Septembar 1998)
• Fermat's Last Theorem: Unlocking the Secret of an Ancient Mathematical Problem, Amir D. Aczel
• The Last Problem, E. T. Bell 1961.